JEDINI AMIŠ NA BALKANU DOBIO SRPSKO DRŽAVLJANSTVO: Kristofer Petrović postao naš državljanin

Jedini Amiš u Srbiji Kristofer Petrović, posle gotovo tri godine nakon što se iz Virdžinije doselio u Nišku Banju, nedavno je dobio srpsko državljanstvo, pišu Južne vesti. Srpski još uvek nije naučio, ali je uspeo da nađe par prijatelja, izlgadi odnose sa rodbinom, i navikne Nišlije na svoje prisustvo.

Preporučujemo

JEDINI AMIŠ NA BALKANU ŽIVI U SRBIJI: U selu mi se smeju i upiru prstom u mene!

Srpsko državljanstvo je prva stvar kojom se Petrović pohvalio Južnim vestima tokom razgovora i šetnje kroz Nišku Banju. Sam proces nije bio nimalo lak i trajao je mnogo dugo, ali je, objašnjava on, napokon uspeo da postane državljanin Srbije, što je bila njegova najveća želja od kada je pre par godina, tokom svog putovanja po Evropi, izdvojio jedan dan da poseti selo odake je njegov deda Denča pre više od jednog veka krenuo u Sjedinjene Američke Države u potrazi za boljim životiom.

Iako je po dolasku u Banju imao mnogo problema sa rodbinom oko parcela koje mu pripadaju, Petrović kaže da je sada sve u redu i da je napokon uspeo da dokaže da je zaista unuk Denče Petrovića i da su rođaci shvatili da on ima podjednaka prava na imanje kao i oni.

- Kada sam se doselio u Nišku Banju i rešio da obrađujem zemlju svog dede, rođaci su bili prilično iznenađeni, negodovali su, pretili mi, angažovali advokate i sumnjali su u moje poreklo. To mogu da razumem, jer niko od moje porodice nije ovamo ranije dolazio. Deda je u Americi mnogo radio, nije puno pričao o zavičaju, pa ni moj otac nije puno znao o Srbiji, niti je ikada imao potrebu da ovde dođe - priča Petrović.

Foto: Telegraf

U SRBIJI SAM MIRAN I BEZBEDAN, ALI ME NEĆE ŽENE: Ispovest jedinog Amiša koji živi na Balkanu! (FOTO)

I meštani Banje, sa kojima, kaže, u početku nije bilo lako, napokon su prihvatili da među njima živi neko ko je po svojim običajima, kulturi, odevanju i načinu razmišljanja potpuno drugačiji od ostalih.

- Ljudi su me ovde konačno prihvatili. U početku su me ismevali, rugali mi se, slikali me telefonima, moja odeća im je bila smešna. Neprijatnosti sam imao čak i u gradskom prevozu gde ljudi nisu hteli da me puste da uđem, kondukteri su više puta bili jako neprijatni, gurali me, vikali na mene da skinem ranac kako ne bih gurao ostale, iako je bilo evidentno da nikome ne smetam. Sada je drugačije, ljudi su ljubazniji, trude se da pričaju sa mnom i srećan sam da je ta faza napokon prošla - kaže Kristofer.

Foto: Telegraf

Iako nema puno prijatelja, Kristofer kaže da slobodnog vremena gotovo i da nema. Obrađuje zemlju i voćnjake, čita, piše članke za biznis žurnal namenjen amiškim zajednicama, ali i za magazin koji izlazi u Americi, u kom piše o svojim putovanjima po celom svetu.

Često odlazi u Leskovac u Baptističku crkvu, jer nju doživljava najbližom svojoj zajednici.

(Telegraf.rs / Izvor: Južne vesti)