Zatrudnela je sa oženjenim muškarcem i ostavila ćerku Margaretu. Nju je usvojila Ljilja i sada se sve tri druže

Ljerka je bila sa oženjenim muškarcem kad je zatrudnela, pa je rodila dete u tajnosti, dala ga na usvajanje, a devojčica koju su odgojili divni ljudi Ljilja i Živko odlučila je da nazove svoju biološku majku. 

Preporučujemo

Milicu je majka 1994. godine ostavila NASRED ULICE, a 22 godine kasnije stigla joj je poruka koja ju je rasplakala! (FOTO)

Ljerka je živela u jednom manjem gradu, radila je kao konobarica, a imala je 35 kada je ušla u vezu sa oženjenim muškarcem. To je bila polutajna veza, znalo se za njih, ali se i nije znalo. Kada je ostala u drugom stanju bila je uverena da je apsolutno nemoguće da dete donese kući, jer bi se znalo čije je dete. U isto vreme jedna njena prijateljica ostala je trudna, u vrlo sličnim okolnostima, a nisu smele da odu kod lekara u Bjelovaru, a da se za trudnoću ne sazna. Dogovorile su se da odu na abortus u Zagreb.

Trudnoću je do kraja skrivala od oca tog deteta i kolega, roditelja, brata i sestara, kao i od svoja tri sina. Znala je samo njena tadašnja gazdarica, žena koja je njoj i deci iznajmljivala stan. Stomak je uspešno skrivala, ionako je uvek imala velike grudi, nekako je uspela da se zakamuflira. Rodila je pre termina, što je takođe doprinelo da trudnoća ostane u tajnosti. Tri nedelje pred porođaj otišla je na bolovanje. Imala je jaki kašalj i bila je vrlo slaba, uopšte nije izlazila iz kuće. Nekoliko dana pre porođaja počela je da se oseća užasno loše.

Ležala je u svojoj sobi, pored nje je bila gazdarica koja ju je negovala. Neko je zazvonio na vrata i gazdarica je otišla da otvori. Ljerka je kroz polusan čula glas svoje bliznakinje.

- Sestra ti je trudna i nije joj dobro - kazala je gazdarica. Sestra je opsovala, Ljerka nije zapamtila što tačno, okrenula se na peti i izašla. Njena reakcija ju je učvrstila: ako je tako reagovala njena sestra bliznakinja, teško da bi kod ostalih prošla bolje. Porođaj je došao iznenada. Devojčica je rođena dva meseca ranije, bila je nedonošče. Zato je beba odmah prevezena u Zagreb, u Vinogradsku, a Ljerka je u bolnici provela samo jednu noć. Došla je kasno poslepodne, a već je ujutro puštena kući i sve je mogla nekako da zataška.

Kad se porođaj dogodio, nije imala nikakvo ime pripremljeno za nju. Razmišljala je i odjednom joj je sinulo, Tereza. Ne zna zašto, naprosto joj se tog trenutka dopalo. Postoje gradske novine u kojima uvek piše ko je umro, a ko se rodio. Ljerka je dala usmenu izjavu kako ne dozvoljava da se napiše da je rodila. I nisu napisali. Morala je devojčicu da upiše kod matičara i to je i uradila, nakon čega je otišla u socijalnu službu. Tamo je radila jedna žena koju je poznavala. Izjavila je kako daje ćerku na usvajanje. Žena koja je radila u centru gotovo se rasplakala zajedno sa njom.

Foto-ilustracija: Profimedia/Panthermedia

- Pa tri sina imaš, sada si konačno dobila ćerku - rekla joj je na šta je Ljerka rekla da ne može da je zadrži i dala je konačno tu izjavu.

Ljilja i Živko zajedno su od 1985. kada je ona imala 23, a on 25 godina. Isprva nisu hteli da imaju dece. Kasnije, nakon nekog vremena pokušavanja, shvatili su da nešto nije u redu. Ljilja nije mogla da ostane trudna. Početkom devedesetih otišla je na veštačku oplodnju. Bilo je to ratno vreme i plašili su ih da je jako teško usvojiti dete. Nekako paralelno s tim neprijatnim zahvatima predali su papire za usvajanje. Prošli su sve razgovore i procene. Iako su već sedam godina živeli zajedno, poslušali su savet i zvanično se venčali. Nisu uslovili ni pol, ni tačnu starost, bilo im je važno samo da je mlađe od tri godine. Savetovali su im da je tako bolje, jer tako mala deca još nemaju formirano sećanje i navike.

Prvo dete za koje su ih pozvali bila je devojčica, nedonošče, smeštena u Vinogradskoj. Prvi put su je videli 12. maja 1996. godine. Kada su dobili poziv, jurili su iz njihovog Velikog Grđevca u Zagreb. Kiša je lila taj dan. Kad joj je sestra dala bebu u ruke Ljilja je bila dosta zbunjena jer nije znala s koje strane da je primi i imala je osećaj da će joj pasti. Doktorica ih je upozorila da devojčica ima veći bruh na pupku, pluća joj nisu bila do kraja razvijena, no ne bi trebalo da bude nikakvih posledica. Za godinu dana mogla bi u razvoju sustići svoju generaciju. Ni Ljilja ni Živko nisu uopšte razmišljali o tome. Konačno su dobili dete. Tiho su samo ponavljali da oni nju žele.

Postojao je potencijalni problem. Tada još nije prošao zakonski rok od 60 dana u kom majka ima pravo da se predomisli. Išli su u Vinogradsku kod devojčice svaki put kad bi im to dopustili. S njima je znala da ide i Ljiljina majka, ali ne i tata. Govorio je da bi mu srce puklo da je na kraju izgube. Šta ako se žena ipak predomisli? Taj zakonski rok isticao je 29. juna, a to je bila subota. Ipak morali su da čekaju do ponedeljka, da se primi sva pošta u Centru za socijalnu zaštitu, da mama nije možda pismeno povukla saglasnost. Doktorka im je rekla kako je zvala u bolnicu i raspitivala se za bebu. Jako je plakala. Nije htela da njena beba ode u dom. Doktorka joj je rekla kako već postoji porodica i to ju je utešilo. Bar je tako doktorka ispričala mladom paru.

Margaretu su dovezli kući 3. jula. Dok je još imala roditeljsko pravo Ljerka je došla u Vinogradsku. Bila je nedonošče, htela je da je vidi. Iako nije bilo nikakvog rizika, ipak je bila na odeljenju sa inkubatorima. Zamolila je sestru da ih fotografiše zajedno. Nakon što je potpisala dokumente za odricanje poslala je stariju decu od kuće. Otišli ​​su baki i dedi. Pustila je radio do daske, počela da jeca i onda se pustila. Urlala je po kući, plakala, valjala se po podu. Dala je sebi oduška. Nikada pre, ni posle, nije toliko plakala. Sledeće jutro odlučila je da će se utopiti u poslu i preostaloj deci.

Foto-ilustracija: Foter/mahalie

Oca devojčice koju je dala srela je tek kad je sve završilo. Bio je to više slučajni, nego dogovoreni susret. Učinilo joj se da ga je potreslo to što mu je ispričala. Već tada joj je palo na pamet da je potraže. Imala je njen rodni list sa JMBG-om, a znala je da njegov dobar prijatelj radi u policiji. Zamolila ga je da ga preko njega pokušaju pronaći.

- Neću, ne, neću! Danas, sutra bih se napio ili nešto. Otišao bih tamo, tražio bih da ju vrate. Napravio bih neku glupost. Bolje da ne znam, bolje da ni ti ne znaš - rekao je tad.

Ljilja i Živko žive u kući s ogromnim dvorištem, tamo je i fabrika metalne ambalaže koju njih dvoje vode. Živko je inženjer elektronike, a Ljilja ekonomista. Zajedno rade i uvek su bili oko kuće. Devojčicu su ipak većinu vremena čuvali baka i deda. Margareta se danas najčešće priseća zima, obožavala je sneg. I dedu, koji ju je suludo pazio. Pamti jednu situaciju, imala je možda četiri godine. Deda ju je vukao na sankama, Margareta je malo divljala, prevrnula se i pala u neku rupu u njihovom dvorištu. Deda je prvo panično pogledao u prozor je li baka to videla, zatim ju je vratio na sanke i nastavio kao da se ništa nije dogodilo.

Margareta ne može da se seti kada je prvi put razgovarala sa mamom i tatom o tome da je usvojena. Rekli su joj tako rano da misli kako oduvek zna za to. Obaveza je da se detetu kaže da je usvojeno, ono to mora znati. Najbolje je reći što ranije, a Ljilja je to uradila u Margaretinoj petoj godini. Svako veče su u krevetu čitale priče, recimo, jako je voljela Ježevu kućicu. No tu veče čitale su Priče za dobar dan i dobar san, i došli na jednu koja je govorila o porođaju. Ljilja je zaklopila knjigu i spustila je na krevet i rekla: - Margareta, ja tebe nisam fizički rodila.

Devojčica se čudila i pitala da li je onda donela roda.

- Ma ne roda, zečevi ni kupus. Rodila te jedna druga teta. Meni je to kao da sam porođaj prespavala, kao da sam bila na anesteziji, ja to tako shvatam - odgovorila je Ljilja.

Nakon toga je prošlo neko vreme do sledećeg razgovora, devojčica kao da nije odmah primila tu informaciju preterano ozbiljno. Tek kad je krenula u školu počela se više raspitivati, a intenzivno su pričale u njenom trećem i četvrtom razredu. Uvek je za biološku majku govorila - ona. Kad je mamu ispitivala koja ju je to teta rodila, Ljilja joj odgovarala da ona to ne zna ni ne može da zna. Samo Margareta može da dođe do njenih podataka, i to tek kad navrši 18.

- Ja bih nju volela da vidim da bih je pitala  zašto me ostavila - rekla je u jednom od poslednjih razgovora.

Ljerka se svoje ćerke sećala svaki dan. Isprva je osećala fizičku bol, nije mogla da diše od muke. Osuđivala se pa tešila da drugačije nije mogla. Nagađala je u kojem je delu države, nije znala da je data na usvajanje u Veliki Grđevac, naselje između Bjelovara i Daruvara. Bile su jako blizu. Ubrzo je ponovo zatrudnela. Rodila je još jednu ćerku, Anđelu. Nije nikako mogla preboleti što je jednu devojčicu izgubila i duboko je verovala da će roditi i drugu. Tada se sa porodicom preselila u Zagreb. Nakon nekog vremena ponovo je ostala samohrana majka s četvoro dece. Zaposlila se u Kaptol centru, održavala im je zelenilo oko kompleksa. Pre posla čistila je dva kafića. Svako jutro Anđelu bi dizala u pet ujutro, zajedno su išle od kuće. Prvo bi stale u pekari u Draškovićevoj gde je Anđeli kupila krofnu. Dok bi devojčica jela krofnu hodale su prema prvom kafiću. Dok je Ljerka čistila, mala je sedela za stolom, igrala se i crtala. Onda su otišle u drugi kafić da i njega očisti. Nakon toga devojčicu bi odvela u vrtić, a ona bi se zaputila u Kaptol centar, na posao. Nedeljom je konobarisala na sajmu na Jakuševcu, a svako leto menjala je konobarice u kafiću na Savici, tako bi sprovela godišnji.

Foto-ilustracija: Profimedia/ BilderLounge

Margareta je bila jedino dete u porodici. Kada je krenula u školu bila je odlična učenica, od prvog razreda porodicu ju je usmeravala prema gimnaziji. Bila je vrlo mala kad je krenula na engleski i italijanski u Bjelovar. Trenirala je karate, plivanje i rukomet. Uz roditelje je odrasla na Led Zeppelinu i Queenu, a već je u četvrtom osnovne kupila je martinke. Počela je da farba kosu i nosi crnu odeću, što je u selu naišlo na osudu. Prolazila je ulicom, a babe su se krstile. Pričalo se da kolje mačke i pali Biblije. Gotovo niko iz škole nije hteo da priča sa njom, jer ima "čizme za bacanje đubreta". U tom trenutku su njeni roditelji reagovali i zaštitili je. Zbog mnogih aktivnosti gotovo svaki dan je nakon škole išla u Bjelovar ili Daruvar. Često je vozio pokojni deda. Gimnaziju je upisala u Daruvaru i tada se preporodila. Odjednom je niko nije čudno gledao zato što ima obojenu kosu u crveno, ili ljubičasto i zato što nosi martinke do kolena. Ipak svi problemi s kojima se susrela uticali su na njeno samopouzdanje. Vraćala se na to je neželjena od početka.

Ljerka je godinama u torbi nosila presavijeni rodni list devojčice koju je dala na usvajanje. Kako je menjala torbe, samo bi ga premeštala. Konačno, nakon 15-ak godina, na jednoj od godišnjica mature razgovarala je sa školskom drugaricom koja je u međuvremenu dobila posao u policiji. Rekla joj je kako bi htela da dođe do jedne osobe, preko matičnog broja građana. Na pitanje ko je to i zašto, dala je neki neodređeni odgovor, ali uspela je nagovoriti da joj pronađe devojčicu. Saznala je da se zove Margareta Čizmar i da živi u Velikom Grđevcu, selu u blizini Bjelovara. Tražila je broj telefona u imeniku, nije ga pronašla, jer je kuća zavedena pod prezimenom Ljiljinih roditelja. Zamišljala je da će otići u Grđevac i sesti pred školu. Videće je, odmah će znati da je to ona. Ili će čuti da neko poziva "Margareta". Ali nije se usudila. Od ideje bi je svaki put odvratila pomisao da ne sme uznemiravati tu porodicu. Ako je jednom potpisala da ćerku predaje nekom drugom, nema više pravo na nju.

Margareta je kroz srednju školu često razgovarala sa školskom psihološkinjom. I o svom usvojenju i o drugim problemima. Na primer, popravnom iz matematike na koji ju je profesorka poslala u četvrtom razredu, pre državne mature. Ta joj je situacija upropastila ideju o upisu studija psihologije. Nedavno je našla svesku iz 2005. u kojoj je, s devet godina, napisala kako želi biti psiholog. Otkako se prvi put susrela sa psiholozima, odlučila je da ona tako želi pomagati ljudima. U četvrtom razredu srednje, s opasnom pretnjom za rušenjem iz matematike, približavao se i njen 18. rođendan. Trenutak kada može da ode u centar za socijalnu zaštitu i zatraži podatke biološke majke.

Na njoj se videlo da je nestrpljiva, njena mama je znala da će otići u centar za socijalnu zaštitu. Ljilja se bojala reakcije te, njima nepoznate žene. Nije znala da li ona sad ima novu porodicu i hoće li odbaciti Margaretu. Ne možeš nekome samo doći na vrata i reći: - Zdravo ti si mene rodila.

Molila je da sačeka barem dok ne reši situaciju sa maturom, koja je bila veliki stres svima. No, nije bilo šanse da Margareta čeka. Bilo joj je samo važno da se njeni roditelji, Ljilja i Živko, ne boje kako će ona nakon toga njih odbaciti. Otišla je zajedno sa mamom u Bjelovar, u centar. No sama je ušla na razgovor s psihologom. Trajao je sat i po i Margareti se čini da je služio samo tome da je odgovore od namere da dobije svoj dosije na uvid. Psiholog, žena srednjih godina, ozbiljnog izraza lica nizala joj je negativne primere dece koje su roditelji ponovo odbacili. Nije je uspela odgovoriti. Konačno joj je na sto stavila dosije. Maleni karton u kojem je videla ime i prezime koje je ta žena tada imala, jmbg.

Imala je tri sina u to vreme, jedan je imao 15, drugi 12, treći pet godina. Osim toga, videla je da se zvala Tereza, kao i izjavu biološke majke u kojoj moli da se devojčici ostavi to ime, kako ne bi došlo do zabune sa braćom.

- Vi dalje morate sami, idite u policiju, kud god znate, mi s tim nemamo ništa - rekla joj je psiholog u centru, nakon što je prepisala podatke iz dosijea. Margareta je očekivala malo više pomoći, imala je samo ime i datum rođenja. Nije znala je li se ta žena preudala, gde živi, kako da ju potraži. Otišla je kući i gledala u taj papir, bila je zaprepašćena. Nakon 18 godina konačno je to učinila i nije znala što da sad radi.

Foto-ilustracija: Profimedia

- Pa hoću biti tako glupa i upisati ime u Google? - pomislila je. Učinila je upravo to, upalila je računar i upisala ime i prezime. Rezultati su izbacili tri broja mobilnog telefona. Nazvat će ih redom, nema što izgubiti. Na prvom broju javila joj se žena.

- Jeste li vi Ljerka? - pitala je, a pošto je dobila potvrdan odgovor pitala je da li je rođena datuma navedenog u jmbg-u, a pošto to nije bila ona nazvala je drugi broj.

Drugi broj je bio isključen, a kada je okrenula treći broj na odgovor da je ta osoba rođena na datum iz jmbg-a rekla je da je ona rođena 15. marta 1996. godine.

Ni jedna ni druga danas ne mogu detaljno da prepričaju kako je dalje tekao razgovor. Sećaju se samo da je, u nekom trenutku, Ljerka pitala Margaretu gde je sad i odmah predložila sastanak u Bjelovaru, sutra. Dogovorile su se naći na autobuskoj stanici, jer Ljerka više nije poznavala kafiće u gradu. Kada su prekinule razgovor Ljilja je iz druge sobe došla do Margarete. Shvatila je, prema tonu razgovora, da je biološka mama nije odbacila. Sutra su zajedno otišle na stanicu. Margareta je obukla bež jaknu i majicu na pruge. Nije htela da se njena biološka mama prepadne njenog alternativnog izgleda. Kosa koju je na pola glave izbrijala, već je počela da raste, a na licu ima dosta pirsinga. Nije znala kako će reagovati na njen izgled. Ljilja je celim putem smirivala Margaretu kojoj su se ruke znojile, imala je tremu. S druge strane, Margareta je mislila kako je ona mirna, a da je Ljilja ta koja uzbuđeno skakuće na mestu.

Stajale su na stanici, bilo je prohladno, gledale su uokolo ne bi li primetile Ljerku. Margareti je zazvonio mobilni, pogledala ga je i digla pogled. Ljilja ju je tapšala "Evo je". Prišla im je. Margareta je prvo primetila da ona i Ljerka imaju isti nos.

- Ti si kriva za taj kljukasti nos - pomislila je. Ljerka je bila potpuno preplašena. Celu noć po glavi su joj se vrteli scenariji. Očekivala je da će njena ćerka okupiti nekoliko svojih prijateljica, dočekati je na stanici i izvređati. No najviše od svega htela je videti kako sada izgleda. Tri žene su otišle na kafu. Margareta je stalno gledala u biološku mamu. Ljilja je prvo pričala, da razbije led. Ponavljala je da nikada ništa loše nije mislila o biološkoj mami svoje ćerke, jer da ju Ljerka nije rodila, Ljilja je nikada ne bi imala. Ljerki je dugo trebalo da shvati kako je ne osuđuju. Nakon nekog vremena Ljilja ih je ostavila same.

Foto-ilustracija: Profimedia

Na tom prvom susretu razgovarale su o Ljerkinoj ostaloj deci, Margaretina tri brata i sestri. Pitala je zašto ni s jednim muškarcem nije ostala. Odgovorila joj je da su je svi, osim njenog oca, nakon nekog vremena počeli tući. Odmah su dogovorile idući sastanak. Ljerka nije svojoj deci rekla da imaju sestru, jer do tad nije bila sigurna hoće li se devojka hteti upoznati sa njima. Dogovorile su i postepeno upoznavanje, reći će jednom po jednom. Krenula je sa najmlađim sinom Ivanom, koji je najsmireniji. No i njega je vest o usvojenoj sestri toliko pogodila da četiri dana nije išao na posao jer je pio tablete za smirenje. Ljerka se uplašila kako će ostali reagovati. Margareta je prvo upoznala sestru, Anđelu, koja je tada imala 17 godina. Došla je s mamom na Margaretin 19. rođendan. Postepeno se zbližila i sa ostalima.

Nakon ponavljanja matematike i godine pauziranja, Margareta je uspela da upiše psihologiju u Rijeci. Kad krene na faks, stane u mestu gde živi Andrija, drugi brat po starosti, nakon toga produži za Zagreb gde se vidi s najstarijim Viktorom, Ivanom, Anđelom i Ljerkom, zatim produži za Rijeku. U povratku sve to ponovi. Nedavno je upoznala i tatu, Ljerka je uspela da ga kontaktira. Na prvom zajedničkom sastanku našli su se svi troje. Ispričao joj je o svojoj porodičnoj situaciji, deci i ženi. Žurio se, jer ona nije smela saznati. Kada je odlazio, poljubio ju je u rame i rekao da je prekrasna i prepametna. Margareta kaže da mu je videla suze.

Fotografije Margarete, Ljilje, Ljerke i ostalih članova porodice POGLEDAJTE OVDE.

(Telegraf.rs / Izvor: telegram.hr)