POTRESNA ISPOVEST DIJANE, KOJA SE RODILA SLEPA: Moja majka me maltretira jer imam dečka druge vere

Slepe osobe u BiH su na marginama društva. Snalaze se same, a u većim gradovima imaju pomoć asistenta koji im pomaže u svakodnevnim obavezama. Nažalost, u manjim mestima i selima situacija je potpuno drugačija. Tridesetpetogodišnja Dijana Hadžić iz Gornjih Ćoralića u opštini Cazin proživljava pakao.

Preporučujemo

NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: Slepa baka 20 godina živela sa lešom svog sina (VIDEO)

Slepa je od rođenja, obrazovana u Centru za slepu i slabovidnu omladinu u Sarajevu, a srednju muzičku školu završila je u Bihaću. U internatu je odrasla i odgajana da poštuje sve vere i nacije i da ljude deli po dobroti, a ne po imenu i prezimenu. Takođe, učili su je da svi ljudi imaju ista prava bez obzira da li su invalidne osobe ili ne.

Nažalost, povratkom u rodno mesto i kuću shvatila je da je realnost drugačija.

- Svi smo slavili Bajram, Uskrs, Vaskrs, Božić, Novu godinu i čestitali jedni drugima. Na moju veliku žalost potičem iz sredine koja je netolerantna prema verskim i nacionalnim različitostima i u kojoj se vrednuje samo svoje, a tuđe je neispravno - kazala je Dijana, prenosi Klix.ba.

Porodica je smatra nezrelom jer je slepa

U porodičnoj kući živi s ocem, majkom, bratom, snahom i njihovom decom. Bila je poslušno dete i uvek je slušala roditelje.

- Nisam bežala iz škole i uvek sam bila popustljiva, dozvoljavala sam da upravljaju mojim životom i za njih sam bila dobra sve do onog momenta kada sam sama htela da donesem odluku s kim i kako da živim. Shvatila sam da me porodica smatra nezrelom osobom koja ne zna šta je dobro, a šta ne. Ako sam slepa, to ne znači da nemam pravo da odlučujem o svom životu, odgovaram za svoje postupke i budem slobodna - započela je svoju životnu priču.

Printskrin: YouTube/BuzzFeedYellow

Problem je nastao kada je preko društvenih mreža upoznala slepog momka iz Negoslavca kod Vukovara koji je druge vere. Dopisivali su se i razgovarali preko Skajpa mesecima, pa su započeli vezu.

- Oboje smo prošli kroz različita životna iskustva, a pošto nas je zadesila slična sudbina to nas je i zbližilo. Najpre sam pokušala da se oduprem takvoj vezi, ali shvatila sam da mi je ta osoba prirasla srcu, iako je stariji od mene 14 godina. Kada smo postali svesni šta nam se događa odlučili smo da se sretnemo u Zagrebu u septembru 2014. godine uz pomoć organizacija za slepe osobe koje su vrlo aktivne širom sveta i organizuju razna druženja. Znala sam da će se majka protiviti takvoj vezi, ali sam odlučila da joj sve ispričam. Ona se usprotivila i počela da mi brani da se čujemo. Oduzimala mi je i skrivala punjač laptopa kao da sam dete - kazala je Dijana.

Uvrede, pretnje i maltretiranje

Ističe kako su se odnosi unutar porodice pogoršali nakon povratka oca iz Slovenije. Poverila se i ujaku rekavši kako želi da putuje, ali nakon, kako kaže, lažne podrške kazao je njenoj majci da treba da upravlja Dijaninim životom, i da joj uskrate pravo na pasoš i lična dokumenta.

- Morala sam da stavim šifru na računar, jer su mi brisali sve kontakte. Kada se majka vratila isključivali su mi i internet. Kada sam ispričala sve ocu, on me je lažno podržao i onda počeo da me kontroliše poput majke. Na početku sam to smatrala bezazlenim, ali onda je počeo da mi govori ružne reči i preti. Zvala sam i policiju, ali od nje nije bilo nikakve koristi. Pretili su mi i fizički i nisu dozvoljavali da komuniciram ni sa kim. Moje prijatelje su nazivali raznim pogrdnim rečima, a danima i noćima nisam imala svoju slobodu - kazala je Dijana.

Foto- ilustracija: Pixabay

Problemi s dokumentima

Zbog svega, Dijana je često bila depresivna. Tvrdi kako su joj govorili da je luda i da treba da bude na psihijatriji. Dva puta se obraćala Centru za socijalni rad u Cazinu, ali je socijalna radnica prenosila razgovor s Dijanom njenoj majci. Razgovarala je i s predsednikom Udruženja slepih Jusmirom Alibabićem, ali su njeni roditelji i to saznali.

- Kazali su mi da imam šta da jedem i da pijem, te da nemam pravo da se žalim jer to nije maltretiranje. Obraćanje Fikretu Zuki, sekretaru Udruženja slepih FBiH je urodilo plodom jer su mi majka i otac dozvolili da predam zahtev za lična dokumenta. Tada sam doživela šok od referenta MUP USK koji je rekao da nemam pravo da predam zahtev bez prisustva staralaca i rešenja o starateljstvu. Reagovala sam burno jer je to diskriminacija. Bila sam primorana da idem s majkom u Centar za socijalni rad u kojem su izdali dokument, iako su kazali da nisam pod starateljstvom. Žalila sam se pismeno MUP USK, ali su branili svog službenika. Raspitala sam se i u Centru za socijalni rad da saznam koji je veštak konstatovao da meni treba staralac, na što su mi odgovorili da ja nemam staralaca. Pitala sam i u Udruženju slepih da li je potrebno imati takvo nešto kada slepe osobe podnose zahtev za dokumenta, na što su se svi začudili odgovorivši negativno - kazala je Dijana.

Kućni pritvor

Kada je dobila ličnu kartu odlučila je da preda zahtev za pasoš, ali i tada su joj rekli da joj treba rešenje o starateljstvu. Tada se obratila ombudsmenu za ljudska prava u Sarajevu i konačno dobila pomoć.

- Posebnu zahvalnost izražavam Vanji Dandić koja mi je pružila veliku podršku. Poslala je preporuku MUP USK u kojoj piše da mi prema njihovim zakonima nije potrebno nikakvo rešenje o starateljstvu, već da invalidi kao i svi drugi građani u BiH imaju ista prava. Gospođa Dandić me zvala nekoliko puta da vidi da li sam otišla da podignem pasoš, ali moji roditelji nisu želeli ići sa mnom. Raspitala sam se da li u Cazinu ili blizini ima volontera koji rade sa slepim i saznala da ih nema. Mislim da će i čitaocima biti teško shvatiti da sam ja u svojevrsnom kućnom pritvoru jer moji ukućani ne žele da idu sa mnom bilo gde, a ne dozvoljavaju pristup osobama koje bi mi želele pomoći, osim službenim osobama kojih ovde nema - kazala je.

Roditelji su joj sada pred razvodom. Otac je na gornjem spratu, a na donjem spratu je njih šestoro. Dijana ističe kako je njena sloboda kretanja svedena na minimum i da ne sme da priča, već samo da ćuti. Ukoliko želi da se obrati svojim članovima porodice to mora da uradi pismeno. S dečkom se ne čuje jer joj majka brani.

- U sobi spavamo majka, bratova petnaestogodišnja ćerka i ja. Svakako želim ovde da spomenem i ponižavanja tipa da sam ja osoba s invaliditetom, da nikud preko granice ne mogu da idem bez potpisa roditelja, te da ako želim da odem negde s nekim da bi trebalo da se oni potpišu. Ja nisam kriminalac koji ugrožava ljudske živote, ja sam samo ljudsko biće koje želi slobodu i da sama odlučujem šta želim, a ne da meni neko nameće svoja mišljenja i stavove. Moj otac je pred socijalnom radnicom rekao da moj dečko treba da kleči pred njim ako želi da me odvede, a socijalna radnica je potvrdila s obrazloženjem da ja nisam nikad videla kako se to kod nas radi. Ako smo slepe osobe nismo cirkuski majmuni da se nama manipuliše i da se igra našim životima - rekla je Dijana.

Ja sam ljudsko biće

Nakon godina torture odlučila je javno da progovoriti kako bi se neko smilovao i pomogao joj. Centar za socijalni rad Cazin pozvao ju je da dođe kod njih, iako to nije moguće jer sama ne može. Volontera za pomoć slepim osobama u toj opštini nema.

- Ja sam ljudsko biće bez obzira na to što sam slepa i želim da mi se pomogne da se oslobodim okova koji su mi nametnuti, da napustim porodičnu kuću i da slobodno živim i imam slobodno kretanje po svojoj državi i van nje, kao svaki državljanin BiH. U konvenciji za ljudska prava piše da svaka osoba ima pravo da sama odlučuje gde i s kim će živeti, a koliko vidim moja prava su itekako ugrožena. Dosta mi je što živim u večitom mraku, valjda imam pravo na bar malo sreće koju sama odaberem - rekla je tužno Dijana.

Ovim putem apelovala je na sve institucije i vlasti da joj pomognu. Ona ne traži novac, stan, posao, niti bilo šta slično, samo osobu koja će joj pomoći da uzme pasoš i ode iz BiH kako bi pokušala pronaći svoju sreću. Detinjstvo i mladost su joj oduzeti, ne dozvolimo da joj ukradu i ostatak života.

(Telegraf.rs)