NA KAJMAKČALANU, 100 GODINA KASNIJE, PRONAŠAO SAM METAK! Ovde kao da je juče bila bitka srpskih vojnika (FOTO)

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Preporučujemo

Neko se ovog leta “čekirao” na Halkidikiju, neko je Fejsbuk zatrpavao fotkama iz zapadne Evrope, Amerike… On je rešio da se “prijavi” na neobičnoj, a tako važnoj lokaciji Prvog svetskog rata – Kajmakčalanu.

Nemojte da se čudite što ovako počinjemo tekst kada vam dodamo i činjenicu da je Marku zbog odluke da nekoliko dana provede na mestu tako značajnom za srpsku istoriju, valjda šokirana kada je čula gde ide, jedna gospođa rekla “za te pare može da se ode u Italiju”.

Da komentarišemo ne moramo, sve vam je jasno.

Moderno zaboravljanje srpske istorije, važnih trenutaka, junaka… nije od juče, taj talas preti da poplavi sve. Zato je odluka Marka Mažara iz Beograda da se pojavi na Kajmakčalanu i bude korak bliže onima koji su živote ostavili boreći se na Solunskom frontu danas jako važna.

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Marko nam kaže, osećaj je neopisiv. Imao je jak razlog da krene…

- Za mene lično, dugogodišnja namera da se uputim na Kajmakčalan ima jedan dublji, temeljniji, ali i emotivniji razlog. Tu su moji koreni. Moja familija je poreklom iz podnožja Kajmakčalana. Moj deda je sahranjen u Beogradu godinu dana pre mog rođenja. Poslednja želja mu je bila da mu se donese grumen zemlje sa rodne grude i da se na sahrani prvo baci ta, za njega ne samo obična zemlja, kao što za mene Kajmakčalan nije samo vrh, nego mit. Kapija slobode, Vrata otadžbine, za Bugare mitski Borisov grad, koji i dan danas sanjaju.

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

- Neko se žrtvovao da bi mi danas u miru i kao turisti obilazili tu lepotu prirode. Stogodišnjica je bila odličan povod. Jedna je stogodišnjica. Ne bih mogao da prežalim da sam to propustio, zato što sam još kao dete, maštao o tome kako ceo jedan narod, potomci predaka koji su prošli albansku golgotu, odlazi da oda počast tim divjunacima.

Sama organizacija, iznenadićete se, nije tekla kao po loju.

- Nažalost, ispostavilo se da su to bile samo moje iluzije. Realnost je bila takva, da sam u šali rekao prijateljima da je moj san o masovnom odlasku naroda stao u jedan autobus. I to ga jedva napunismo. Mesec dana sam misionario, svakodnevno pozivajući svoje prijatelje na to veličanstveno putovanje, ali izgleda da su nam prioriteti drugačiji. Prosečan Srbin živi i radi godinu dana da bi išao na Halkidiki, ne na Kajmakčalan.

- Putovanje je po mom mišljenju bilo svima pristupačno. Organizovala ga je organizacija "Srbija za mlade", i nas par entuzijasta. Entuzijasti unapređuju svet. Delatnost tih mladih momaka daje nadu u bolju budućnost.

Pripremite se za odgovor na pitanje “šta prolazi kroz glavu momku koji ide tamo gde se pre 100 godina pisala jedna od najsvetlijih stranica srpske istorije?”.

- Imao sam tu blagodat da pored mene u autobusu sedi pisac knjige " Srpska vojska, oružje naših pobeda 1914.-1918." - Branislav V. Stanković. Smatram tu knjigu najbitnijim štivom u 21. veku, iz oblasti učešća Kraljevine Srbije u Velikom ratu. Velika je čast upoznati takvog čoveka.Čoveka čije sam odlomke iz knjige citirao pozivajući ljude na kajmakčalanski marš. Poneo je knjigu sa sobom, koju sam ceo put držao kao relikviju, čitao i doživljavao put slikovitije – rekao nam je Marko dodajući da ne može da se opiše osećaj kada se pojavite “tamo”. “Mora da se doživi”.

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Vraćamo se na priču o onoj gospođi sa početka teksta i bogatstvu posle ovakvog putovanja.

- Zavisi kako ko doživljava bogatstvo. Sto ljudi, sto ćudi. Čuo sam komentar jedne gospođe da je "za te pare mogla da ode u Italiju i vidi svašta", a ja mislim da sam od tog dana i srećan i bogat čovek.

Za Marka je poseban trenutak pronađen metak... Na svetom mestu srpske istorije.

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

- Zvuči neverovatno, ali ostaci municije iz borbenih dejstava mogu se naći na svakom ćošku i 100 godina kasnije. Poneo sam to kao suvenire svom sinu, i shvatio zašto je po rečima mog prijatelja jedan običan kamen sa Svete Gore koju je posetio jednom, upravo -"nešto najvrednije što poseduje". Rovovi su i dalje tamo, kao da je bitka bila juče. Predivno je bilo kada nam se pridružila jedna grupa hodočasnika iz Kraljeva i kada smo na čelu sa sveštenikom održali pomen našim junacima i složno zapevali himnu Bože pravde.

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Zanimalo nas je kako današnju nezainteresovanu omladinu "ubediti" za ovako nešto? Da li je to uopšte potrebno?

- Nije omladina kriva. To je sociološki i psihološki problem naše nacije, koji samo pokazuje poremećen sistem vrednosti. Ne treba biti beznadežan. Ima i svetlih primera. Sa nama su putovali i osamnaestogodišnjaci, gimnazijalci iz Užica koji imaju istu svest kao oni njihovi vršnjaci od pre sto godina, koji su bukvalno ljubili slobodu, osvojivši vrh. Ja verujem u neke nove klince, ali treba vremena za to. Godinama se sistemski radilo na odrođenju i udaljavanju od svega što ima veze sa našom tradicijom i istorijom, koju za razliku od nekih, nismo morali da izmišljamo. Strpljen spašen.

Dogodine još više ljudi na Kajmakčalanu?

- Bitan je soj, a ne broj, kaže narod. Nadam se da smo i ovom pričom podstakli mnoge da posete Kajmakčalan, i ne samo Kajmakčalan, nego i one koji su sahranjeni tamo daleko od svojih ognjišta, čije smo pomalo zaboravljene grobove posetili. Mesta kao što su Skočivir, Bač, Bitolj, gde je najveće vojničko groblje posle Zejtinlika, ali i da ne zaboravimo i francusko groblje u Bitolju gde leži sedam hiljada francuskih vojnika. Sve su to nezaobilazna mesta ako se namerite na ovo hodočašće.

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

Razumemo!

Foto: Privatna arhiva/Marko Mažar

(S. Milošević)