"EVO ZAŠTO SAM OSTAO U SRBIJI": Tekst ovog Beograđanina ZAPALIO JE BALKAN!

Tekst beogradskog blogera, "Pre nego što odete hteo bih nešto da vam kažem – zašto sam ostao u Srbiji", izazvao je ogromnu pažnju i naterao ljude da se zapitaju u kakvoj zemlji žive zapravo.

Preporučujemo

ŠUMADIJSKE ROKENROL KRAVE: Tomine ljubimice riču u glas ako im dan ne počne sa rok baladom (FOTO) (VIDEO)

Prenosimo vam njegov tekst:

"Ostao sam u Srbiji jer nisam hteo da mi deca govore nemačkim jezikom. Mogao sam da odem, pola moje porodice je tamo, pola ovde. Išao sam godinama, na razna mesta i tražio najbolju zemlju, čitao analize i proučavao zakone. Malo je falilo da ostanem preko, ali ipak sam rešio da probam još jednom iz sve snage i ako ne uspem onda idem. Nisam otišao.

Ja sam deo onoga što zovu “izgubljena generacija”. Kad je bilo naše vreme da pravimo porodice, da pokrećemo firme, da osvajamo medalje, da pravimo decu, da putujemo, da cvetamo, e tada su počele sankcije i ratovi koji su trajali celu jednu dekadu. Cvetanje je odloženo do daljnjeg. Većina cveća više nikad nije cvetalo, mnogo ih je uvenulo, a neko je procvetalo kako cvetovi retko gde cvetaju.

Možda nećete biti u prilici da prođete zapad u meri kojoj sam ja, možda ćete biti zauzeti poslom i vraćanjem kamata, možda će vam deca već biti u školi kada skapirate neke stvari… zato pročitajte.

Foto: Profimedia/Corbis

Iznerviram se kada u našim medijima čitam kako je “preko” bolje, kako teče med i mleko ili kada vidim one članke “koja je zemlja najbolja za život na svetu”. Članke tipa “Srbija na poslednjem mestu u… “ neću ni da pominjem. Ljudi koji pišu te stvari obično nisu pomerili dupe iz Srbije i projektuju svoje jadne živote u tekstove koje pišu. Žalosno je što takve poruke pola naše omladine drže u stanju polu-paralize i iščekivanja. Niko ne bi ništa da pokrene jer se “ne isplati” i nema pravde.

Čitao sam sjajnu knjigu Nasima Taleba “Crni labud“. To je filozofska rasprava o lažnom narativu ili floskulama koje se koriste u statistici. Recimo mediji i knjige potenciraju priču o uspehu malog broja startupa, pa onda mi mislimo da je to prava stvar za uspeh u životu. Istina je da možda 1% startupa uspe i o njima bruje mediji i pišu se knjige. Ipak, onih 99% koji finansijski propadnu nikada ne dospeju na naslovne strane jer to nikom nije zanimljivo. To je primer lažnog narativa.

Tako 1% naših ljudi koji odu u inostranstvo naprave sjajan uspeh i o tome svi pišu. Potenciraju priču o uspehu iz snova i time hvataju u zamku 99% ovih ostalih koji “preko” u najboljem slučaju završe kao robovi modernog doba, radna snaga sa osnovnim beneficijama. Niko ne spominje tužne priče, život na socijalnom, tugu, rasturene porodice, otuđenost, dugove… Znate, uspeh preko noći nije normalna situacija, to je anomalija. Taj 1% je ili imao sreće ili bio izuzetan po svim merilima i vrlo verovatno bi uspeo i u Srbiji da je ostao. Ako si vrhunski stručnjak, sportista ili ako imaš jake veze tebi je uspeh svuda gotovo zagarantovan.

Ono što treba da znate je da bez znanja jezika i nekog zanata, teško da ćete dobiti preko neki dobar posao. Učenje jezika i zanata je skuplje kada odete preko zato gledajte da sa tim završite kod kuće.

Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

ZA MENE JE SRBIJA STARTUP RAJ

Jednom prilikom smo bili u Beču. Zakupili smo predivnu vilu u Alte-Donau delu grada. Vlasnici vile su imali su trampolinu u dvorištu pa se naš mali igrao sa njihovom decom a mi bi smo ćaskali. Muž je bio austrijski visoki diplomata, a žena je radila kao učiteljica u internacionalnoj školi. Proveli su 15 godina na radu u Mozabiku i vratili se u Beč.

Ćaskamo tako. Zna on da se ja bavim web-om i ja objasnim da gledam da možda sa porodicom pređem u Beč. On se oduševi, ponudi da klinac krene u tu internacionalnu školu i tako to… bog zna kako. Međutim, kako priča dalje odmiče kaže da je on sve svoje pare napravio u Mozambiku i kako to ne bi tako uspeo u Beču jer postoji čvrsta zakonska regulativa, velika konkurencija i da šta god da uradiš uvek neko ima više para i može da napravi bolje. Reče mi da je iz njegovog ugla možda lakše napraviti posao u Srbiji. Jer tamo tržište nije zasićeno, pola zakona je realno idi-mi-dodji-mi a za mnoge nove stvari nema pravila. Reče mi da to treba imati u vidu kada prelaziš iz Srbije u Beč. I tu se ja zamislim…

Znao sam da je čovek u pravu. Tamo te niko ne čeka raširenih ruku. Sve pozicije na suncu su već zauzete, ali možeš da se smestiš negde u senku. Sve je skuplje i treba ti puno novca da bi uspeo preko. Jedan prosečan programer tamo košta 3x više neko u Srbiji, poslovni prostor košta 4x skuplje, porezi su veliki, već postoje firme kao tvoja ali one su na domaćem terenu sa svojim prijateljima i vezama. Sa druge strane, internet ti danas omogućava da radiš odakle hoćeš. Možeš iz svoje sobe pokrenuti web shop za ceo svet.

Foto: Profimedia

Srbija je jedno od najboljih mesta na svetu da pokrenete IT posao. Često slušam podcast-e bogatih Amerikanaca kako je život recimo na Tajlandu ili Ekvadoru sjajan jer su cene neverovatno niske. Recimo plate zaposlenih, privatni lekari, privatni vrtić, kupovina stana… Međutim, kada uporedim te cene to je slično kao kod nas.

Jednom prilikom sam hteo da prebacim posao u San Francisko, ali sam shvatio da mi za taj pokušaj samo u prvoj godini treba najmanje 150.000 $ jer prosečan programer košta 4.000$, a zakup prostora je skoro 10x skuplji.

Pa onda neko kaže “jeste, ali vidiš koliki su porezi ako otvorim firmu odmah sam propao..”. Pa ko te tera da otvaraš firmu u Srbiji? Prvo pokreni posao pa ako krene ti onda otvori firmu. Ili otvori US ili Hong Kong firmu i vodi posao online iz Beograda. Biraj gde ćeš da platiš porez. Sa stranom firmom nemaš problem oko Paypal-a. Koristi Upwork. Lakše ćeš ovde naći kvalitetne ljude da zaposliš i koštaju 2-3x jeftinije. Imaš prednost domaćeg terena, koristi to. Živi lokalno, radi globalno.

Nisam jedini koji je ovo primetio. Veliki investicioni fondovi su bacili oko na startup-e u Srbiji, brojne inostrane agencije za zapošljavanje su vrlo aktivne preko Infostuda, ima i stranih firmi koje su prebacile većinu svojih zaposlenih kod nas. Na kraju znam nekoliko domaćih startupova koji biraju da u Srbiji plaćaju porez na dobit.

TUŽNE PRIČE I ČEŽNJA

Kada odeš u Evropu, uvek se oduševiš kako sve funkcioniše i kako su ljudi ljubazni. Trebaće ti godine da shvatiš da je taj osmeh poslovan i da je okolina nažalost često šovinistička ispod sjajne glazure. Čast izuzecima. U Evropi ćeš uvek biti dođoš u prvoj generaciji. Možda će tvoja deca biti prihvaćena, ali kod tebe će uvek prepoznati taj akcenat.

Obrati pažnju u koju zemlju ideš jer je bitan mentalitet. Većina zemalja Evrope je imala loše vladanje za vreme II svetskog rata jer neki su narodi tada nestali… I danas malo-malo pa imigranti su problem. Moraš paziti da ne stradaš u nekom novom “lovu na veštice”…

Ako mislite da odete preko da radite jeftinije, džaba se ložite jer to nije put. Sirijaca i Avganistanaca ima milion, a pre njih su došli kinezi, filipinci, turci i indusi koji rade za male pare. Imaj u vidu da i u zemlji u koju ideš, takođe imaju nezaposlene i da jedva čekaju tebe i tvoju porodicu na socijalnom.

Da se razumemo ja obožavam da putujem. Volim Evropu, prošao sam dosta zemalja, volim da učim jezike, visim po muzejima i uživam u restoranima. Ali, biti turista i biti gastarbajter su dve potpuno drugačije stvari. Ja dođem na par nedelja, imam novca i slobodnog vremena. Svi su ljubazni i život je lep. Sasvim je drugi ugao gledanja kada kreneš da tražiš radno mesto, kada ti deca krenu u školu, kada uzmeš kredit, rentaš gajbu ili radiš dva posla istovremeno.

Foto: Guliver/Joe Raedle/Getty Images)

Upoznao sam neke naše ljude koji rade preko, pažljivo slušao i proučavao njihove sudbine. Nije sve u visini plate. Ima tako mnogo tužnih aspekata tog “uspeha” preko grane. Po nekoliko njih živi u iznajmljenim stanovima, bez dokumenata ili sa privremenim dozvolama boravka. Mnogi nemaju decu, jer nema se vremana i juri se taj novac. Da ne pominjem one jade koji ostave decu kod baba i deda u Srbiji, a oni odu u beli svet da zarade. Često ta deca odlutaju u tamne koridore života i uglavnom nikad ne oproste svojim roditeljima.

Jedna od glavnih poruka je da se ide u inostranstvo jer je tamo bolje. Zašto je normalno otići iz zemlje i ostaviti svoje roditelje? Zašto to učimo svoju decu? “Neka sine ti se spasi, pusti nas…” Gluposti. Valjda je normalno da se porodica drži zajedno, da moja deca rastu sa babom i dedom? Zar je bolje plaćati i odvoditi decu u vrtić? Zar je bolje plaćati bebisiterke?

Amerika je tek posebna priča. Znam za ljude koji nisu mogli ni roditeljima na sahranu da dođu zbog papira. Znam za jedan dobrostojeći par koji se vratio jer je žena zatrudnela, a tamo trudnoća može da košta i 150k ako se malo zakomplikuje. Vratili se da se žena porodi, sa idejom da će se posle opet vratiti tamo. Mnogi ovde dolaze da popravljaju zube.

Da ne pričam o psihologiji. Čežnja je zajebana emocija. Tamo si kao uspeo, a čezneš za ovim ovde, …za porodicom i prijateljima. A, onda kada dođeš pljuješ sve ovo ovde, hvališ ono tamo preko i svoj uspeh tamo. Posle se vratiš i opet ko hrčak uđeš u onaj točak da ga zavrtiš, znaš da po njihovim merilima nisi bogat, udari te čežnja i sve iz početka. Malo šizofreno…

Pre nego što odeš molim te da pogledaš “Hoću kući” serijal emisija Al Jazeere koja govori o našim ljudima koji su se vratili iz inostranstva. Takođe, pre nego što odeš molim te da prelistaš malo sajt “Priče sa dušom” i da vidiš da nije sve crno.

ŠTA ZNAČI USPETI U ŽIVOTU?

Pitanje je šta ti u životu smatraš uspehom? Ako je tebi uspeh da dobijaš redovno platu, da imaš za pojesti, obući i na more otići onda ok, ali realno to je samo zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Ako znaš nešto da radiš, ti možeš pokrenuti svoj posao. Ako ne znaš, onda se obično moraš negde zaposliti. Na zapadu je to sve isto. Ja tamo ljude delim na vlasnike i radnike. Vlasnici su obično starosedeoci koji u svom vlasništvu imaju nekretnine ili uspešne firme. Radnici kod njih dobijaju platu i od njih rentaju gajbe. Da bi uspeo moraš pokrenuti svoj posao ili postati vlasnik nekretnine. Tek tada hrčak može ponekad da preskoči svoj točak, da ima slobodno vreme i da malo uživa u životu…

Da li me pratiš? Dakle, firma ili nekretnina! Sve ostalo je privremeno. Možeš ti privremeno biti na sjajnoj plati kod nekoga, konobarica ili programer to je potpuno nebitno. Ali, pravi uspeh je biti svoj na svome, biti gospodar svoga vremena. Prosečne plate na zapadu su velike u odnosu na Srbiju, ali u odnosu na zapad to nije previše novca. Potrebno je mnogo više da bi uopšte prišao srednjoj klasi tamo. Za početak trebaš biti vlasnik svoga stana ili da imaš svoju firmu jer to obezbeđuje laganu akumulaciju kapitala. U suprotnom, bolje se vrati nazad kući i sa tim parama koje si zaradio preko napravi sebi ugodan život ovde.

Foto-ilustracija: Profimedia

Ovde ne moraš napraviti milione da bi bio bogat, dovoljno ti je deset puta manje novca da bi imao taj životni stil milionera jer Srbija je jeftinija. Nije bogatstvo u parama, već u slobodnom vremenu, u druženju ili kad se baviš onim što voliš. Kad ti je porodica zbrinuta i kad ste svi zajedno.

GEOGRAFSKO-KLIMATSKE PREDNOSTI

Geografski naša zemlja je jedna od najlepših u Evropi. Nije zaleđena, nije ispod nivoa mora, nije kamenita, zelena je i klima je umerena. Ovde rodi sve što posadiš. Bio sam u Belgiji, pola godine kiša. Bio sam na Kipru, pola godine pustinja. Imam drugare koji žive u Francuskoj, pa jedva čekaju da dođu do nas i vide sunce. A, šta onda reći za još severnije zemlje?

Imam drugara u Los Anđelesu, jednom pričamo telefonom i on nešto u depresiji. Pitam ga, šta ti je? On kaže kako se smorio jer svi idu negde u Grčku ili Italiju na odmor a on nigde. Ja mu kažem “pa dobro čoveče ti si u LA”, ali on kaže kako mu zbog toga treba 20.000 dolara da bi došao do Grčke jer on ima troje dece i ženu, za njih mora da plati avio karte, pa mora kredit da plaća za gajbu… Interesantan ugao gledanja na letovanje. Mi smo okruženi lepim zemljama za letovanje…

JADIKOVKA O KRIMINALU, POLITIČARIMA I POKRETANJU POSLA

Kažu kako je ovde veliki kriminal. Eh, pa ima ga i tamo. Evo na primer, moj rođak živi u Strasburu. To je glavni grad Evrope, tu je Evropski parlament… Jednom pričamo telefonom i on mi zaprepašten priča kako su dva Turka koji su vlasnici nekog lokala brze hrane tukli jednog Francuza pola sata na ulici. Masakr, tukli ga i nogama i palicama. Komšije su zvale miliciju dva puta. Čovek krvav ostao da leži na ulici, posle 40 minuta se probudio, ustao i otišao. Milicija nikad nije došla jer nisu imali slobodnih vozila u tom trenutku. Jebiga, svuda u svetu imaš Karaburmu i Dedinje.

Neko kaže kako su naši političari veliki lopovi, kako je Vučić nesposoban, ima ružna usta i kako… Šta me briga kakva su mu usta i da li je lep? Mogu ja da ga ne volim, ali treba da poštujemo instituciju predsednika države. Znate… mi još uvek imamo državu, a možemo i da je nemamo. Taj predsednik je do pre jedan vek bio turski beg ili austrijski kaiser. Držite do sebe i prestanite da pridajete toliki značaj političarima. Nisu oni toliko sposobni, ni pametni. Njihov uticaj na vaš život je minoran, ali su sjajan izgovor da nikada vi ne budete krivi.

Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

Neko kaže “idem zbog stranačkih lopova jer sve ide preko veze…”. Kakve veze ima da li je na vlasti Nemac, Turčin ili Srbin? Ko je na vlasti nema veze sa mojim patriotizmom. Ja ću gledati da se snađem u svakom slučaju i svakako ne očekujem da me neko od njih zaposli. Hvala meni ne treba. Jel vama to treba?

Mislite da političari na zapadu ne kradu? Da nema korupcije? Kradu, ali je to pravno bolje pokriveno. Pitajte pravnike videćete da pravda i pravo nisu isto. Kada provedete dovoljno vremena na zapadu, tek onda počnete da primećujete njihove političke zavrzlame. Ta priča oko krađe je zapadna floskula. Kakve veze ima što je Gadafi ili Sadam imao milijarde kada je narod živeo u miru, zdravstvo i obrazovanje bili besplatni i biznis cvetao? Jel sad bolje posle bombardovanja? Stigla je demokratija? Nije prihvatljivo da politički vođa ima milione, ali je prihvatljivo da zapadna sila koristi poreske milione za osvajanje drugih zemalja?

Treba da znate da cenite ono što imate. Ako sediš u kafiću i žvaćeš slamku nemoj da se žališ na državu kako nemaš posla. Sedi tu i samo shvati da ti ustvari uživaš. Toga nema u Evropi, tamo su kafići praznu u toku radnog dana. Ustani i uradi nešto ako umeš i želiš. Samo nemoj da kukaš.

O DEMAGOGIJI I DEMOKRATIJI

Morate imati u vidu da je naša zemlja izgubila par ratova i da smo mi kao društvo zbog toga u depresiji. Mnogi se nisu dobro snašli. Ipak, to ne znači da na ulicama Pariza nećeš videti prosjake, Nigerijce koji prodaju satove, prostitutke iz istočne Evrope.

Ide mi na živce demagogija koje se koristi u obliku raznih tumačenja definicija demokratije, slobodnog tržišta i slobodnih medija. Demokratija to je kada u medijima objasne i onda to većina aminuje. Investicije su kada stranci dođu i dobiju promenu zakona i subvencije. Slobodno tržište to je kada su njihovi proizvodi jeftiniji i naše fabrike propadnu, a slobodni mediji su tu da nam sve to objasne i začine sa farmama, crnom hronikom i predviđanjima o kraju sveta.

Naša zemlja izgleda loše samo kada se poredi sa zemljom kao Nemačka, ali to je opet relativna stvar. To je kao da porediš babe i žabe. Nemci su tačni, precizni, plaćaju porez, poštuju zakon i jako se brinu o integraciji – treba imati u vidu da je par vekova inkvizicije učinilo čudo za mentalitet i efikasnost zapadne Evrope. Meni recimo ne odgovara što je sve tako striktno tamo, što su ljudi tačni i hladni… ali sa druge strane zato kod njih nema rupa na putevima kao kod nas. Mi smo na pola puta između istoka i zapada, kod nas ima više korupcije, ali zato je život ležerniji. Kafići su puni, ljudi se više smeju i plaču, malo je haotično…

Dugo sam bio poniženi zarobljenik tih floskula, ali sam na kraju shvatio. Ima tu malo političke propagande koju pojačava lokalno izazvan eho. Mediji nam objašnjavaju kako smo nekulturni, nedemokratski, nazadni i mi se non-stop trudimo da budemo bolji i konačno uđemo u tu Evropu, a oni nas žedne prevode preko vode. Učite istoriju. Ta demokratska Evropa je pre 50 godina besila naše ljude na Terazijama, a danas nas uče demokratiji. Imamo mi i demokratiju i kulturu, ali sedimo hipnotisani za televizorom i internetom.

Postavlja se pitanje da li treba da idemo u Evropu. Ja nemam nedoumicu, jer znam ko sam, imam svoju slavu i meni ne treba vest na TV-u da mi objasni da sam “evropljanin”. Dragi moji uzmite mapu, Srbija je u Evropi poslednjih par miliona godina.

Foto: PIxabay

PORUKA ZA KRAJ

Nekim ljudima bi bilo dobro svuda, i u Srbiji, i u Americi, jer umeju da se snađu ili su izvrsni u nečemu. Nekim ljudima ne bi bilo dobro nigde ni u Srbiji, ni u Americi. Neki ljudi ne umeju da cene ono što imaju, a mnogi ne znaju šta žele… a internet je idealan medij da se ta poruka amplifikuje i prenese svuda. Otuda osećaj očaja.

Drago mi je da ima puno mladih ljudi koji su iskoristili ovu situaciju i žive lokalno a rade globalno. Govorim o desetinama hiljada ljudi. Samo na upworku ima preko 30k naloga iz Srbije. Jednom je neko lepo rekao kako odlaskom “preko” ti ustvari jedan set problema menjaš drugim setom problema.

… I nemoj da kukaš, ništa ti niko ne duguje zato što si ti završio fakultet. Nemoj lupetati gluposti o tome. Moj kum je moler. Odličan moler. Jednom prilikom sam imao mogućnost da mu sredim posao na zapadu. Pa smo pričali i računali koliko bi zaradio tamo, međutim kada se sve sabere njemu se nije isplatilo. Kaže “zaradio bih malo više, ali ne bih bio sa porodicom”. Eto, zna čovek zanat. Ne znam ni jednog dobrog majstora koji ima problem da nađe posao. Svakog od njih moraš da čekaš par nedelja da dođe da radi kod tebe.

Moja poruka je da nije do zemlje, već je do vas i načina kako gledate na stvari. Ostani i pokreni se. Ne kukaj.

Ili idi, jer čovek nekad mora otići da bi se vratio i neke stvari shvatio.

Jednom prilikom nama je malo falilo da odemo. Razgovaram sa kevom i objašnjavam kako sam to zamislio i kako ćemo prvo mi, pa ću odmah zatim nju povući kod nas za par meseci i tako to… Ona me gleda, sve odobrava i kaže “Važi sine, ja hoću sve što ti misliš da je najbolje, ali … molim te obećaj mi da ćeš me sahraniti u Beogradu…kod mame i tate”. Eto jebiga, kako dalje…

Ja ne idem nikud. Branim ovaj kamen. Vi kako hoćete…

(Telegraf.rs)