Tužna sudbina srpske heroine: Komšije otkrile detalje o teškom životu Milunke Savić!

Milunka Savić bila je srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, takođe i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.

Preporučujemo

Zvezdin guslar promoviše novi CD u Kragujevcu! (VIDEO NOVE PESME)

Ranjavana je u borbama devet puta. Zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali "srpska Jovanka Orleanka".

Milan Bogojević posetio je kraj u kome je živela želeći da, iz prve ruke, sazna detalje o njenom životu. U nastavku teksta pročitajte njegove utiske, koje prenosi oslobodjenje.rs.

Odlučio sam da posetim ulicu Osme nove, danas Milunke Savić, u kojoj je ona provela najveći deo svog života. Ulica se nalazi na Voždovcu u blizini Saobraćajnog fakulteta, jednosmerna je i duga svega stotinak metara. Odabrao sam za posetu lep nedeljni dan jer sam znao da je tada najviše ljudi kod svojih kuća i da su mi samim tim i šanse veće da pronađem nekoga ko je možda poznavao Milunku Savić.

Foto: mfa.gov.rs

Kako sam ušao u ulicu odmah sam naleteo na jednog starijeg gospodina, pomislio sam da bi možda on mogao poznavati Milunku. Pozdravim ga, predstavim se i priupitam o Milunki, nažalost gospodin se kasnije doselio i nije je poznavao. Čuo je priče… Ipak, saznao sam da je tek dvehiljadite godine ulica asfaltirana, što znači da je najodlikovanija srpska ratnica kišne dane provodila u blatu dok je lepo vreme donosilo "samo" prašinu.

Kućica koju tražim je označena brojem 25, znam da se na kući nalazi spomen ploča te sam je brzo i lako pronašao. Poneo sam sa sobom jedan cvet koji sam želeo da stavim na spomen ploču u znak poštovanja. Na putu do kuće srećem jednu gospođu od pedesetak godina, pitam je gde je kuća u kojoj je živela Milunka Savić. Ona kaže da ne zna. Pitam je da li zna zašto se ulica zove "Milunke Savić", dobijam odgovor - Zbog neke čuvene žene, valjda. Ne znam da li da se smejem ili plačem. Pitam još za svaki slučaj da li se skoro doselila ovde. Kaže pre desetak godina. Nastavljam da tražim kuću, poprilično zbunjen, još se više zbunim kada shvatam da se Milunkina kuća nalazi na svega dvadeset-trideset metara od neupućene gospođe. Stajem ispred kuće, čitam spomen ploču na kojoj piše: "U ovoj kući živela je legendarna Milunka Savić – učesnik oslobodilačkih ratova 1912 do 1918". i ne verujem. Pitam se po ko zna koji put - Kakav smo to narod?! - kako smo dozvolili da kuća tako propadne, krov samo što se nije urušio, a spomenuta ploča na koji sam želeo da postavim cvet je sramota sama za sebe. Tek malo veća od formata papira A4, neizgledna, tekst se teško čita. Kada sam se vratio kući našao sam podatak da je bila predviđena zamena ploče pre nekoliko godina sa većom i reprezentativnijom, ali se nije na kraju odustalo jer se nije uklopila u budžet opštine Voždovac. Pokušavam da otvorim kapiju, ne ide, zaključana je.

- Nisu oni tu - javi se muški glas iza mene. - Oni su na Novom Beogradu. Ostavljam cvet na ogradi i pružam ruku čoveku, predstavlja se - Mile, Mile taksista. Preselili su se na Novi Beograd. Svrate ponekad. Jel ti neko od njih treba?

Predstavljam se i objašnjavam razlog svog dolaska, pitam ga da li se možda seća Milunke. Dobijam potvrdan odgovor i poziv na kafu. Prihvatam sa zadovoljstvom, nestrpljiv da čujem kako se Milunke sećaju oni koji su je poznavali. Kreće razgovor, nižu se priče i sećanja na Milunku koju moj domaćin oslovljava sa "baba", to mi na početku nekako para uši, ali brzo shvatam da je tako oslovljava od milja, vidim da je Mile doživljavao kao svoju babu, pa otud i to oslovljavanje.

- Baba je bila laf. Teško je živela, ali nikada nije klonula duhom. Znaš li da je živela sa ćerkom koja je bila bolesna? Nije joj bilo lako, nije. Niko im nije dolazio, bile su zaboravljene. Samo su joj dolazili Francuzi, jednom godišnje. Tada dođe cela svita, puna ulica besnih automobila. Dođu i ovi naši, obećaju da će im pomoći, da će sve biti bolje, pa onda ih nema do sledeće godine.

Foto: Wikipedia / Tchernoff Sampson

Pitam ga da li su znali ko je bila Milunka, seća li se nekih anegdota.

- Pričala nam je baba često o ratovima. Volela je malo da se hvali. Posedamo oko nje, a ona počne da nam priča kako je ranjavana, kako je odlikovana. Jednom tako u sred priče iznese neki skupoceni bodež, ko zna od koga ga je dobila i pokloni mi. Kaže: - Uzmi Mile da se sećaš svoje babe. - Ja ga odnesem kući, a tata za uvo i natera me da brzo vratim. Bio sam dete i nisam znao koliko je bilo vredno to što mi je dala. Ne možeš da veruješ kakva je to žena bila, malo je imala, a i to malo bi ti dala. Nije dete prošlo pored nje, a da nije iznosila bombone i čokolade. Sad kad ti pričam ni sam ne znam odakle joj. Znaš li da su se hranile iz narodne kuhinje?

Nisam to znao. Opet sam ostao iznenađen i u neverici. - Kako bre? - spontano mi izlete.

- Eto, svaki dan bi Zorka odlazila po hranu. Nekada bi im i dovozili. Kažem ti težak život je baba imala. Video si kuću gde su živeli. To su dve sobice. Njih dve bi živele u jednoj dok su u drugoj držale ugalj sa kojim su se grejale zimi. Leti bi baba sedela po čitav dan na klupi ispred kuće. Govorila je da su je Francuzi hteli da je vode za Pariz, da joj daju kuću, penziju i poslugu. Nije htela. A bolje da je otišla…“

Pitam ga za unuke i ostalu porodicu.

- Ne sećam se da je iko dolazio. A znao bih, pa non - stop sam bio u ulici, a često i kod nje… Ne znam, ne sećam se.

Iznosim neke od podataka koje sam do sada pronašao i saznao o Milunki Savić. Naglašavam njena odlikovanja, zasluge, želim da vidim koliko zna o tome i vidim da je nije upoznat sa tim detaljima. On je poznaje kao ženu i komšinicu, njegova vizura je drugačija i ja mu zavidim što je poznavao takvu ženu.

- Po prirodi je bila bučna. Često je vikala i još češće psovala. Ipak, nikoga nije uvredila niti se sa nekim od komšija svađala. Svi su je izuzetno poštovali i voleli.

Juriš francuske pešadije na Zapadnom frontu tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Francis Joseph Reynolds

Pričamo još jedno vreme, zahvaljujem se Miletu na razgovoru i krećem, a on me na izlasku upućuje na prvog komšiju: - Svrati do ove kuće pre Milunkine, tu živi Duško on je bio direktor u BIP-u i možda najviše zna o babi. Bili su kuća do kuće.

Klimam potvrdno glavom i još jednom se zahvaljujem. Dolazim do kuće na koju me je Mile uputio i pozivam komšiju Duška. Opet upoznavanje, predstavljanje i objašnjavanje, sada to već lakše ide, on mi je četvrti sagovornik toga dana. Duško Đoković pristaje vrlo ljubazno da porazgovaramo o Milunki. U razgovoru pak ne saznajem ništa novo, ali dobijam potvrdu gotovo svih priča prethodnog sagovornika. On se seća ipak da je Milunkin unuk Dejan Stankov dolazio kod babe i da se igrao sa njim. Interesantno da i on Milunku oslovljava "babom". Pitam ga da li dolaze novinari, istoričari, da li se neko interesuje za Milunku Savić. Dobijam pomalo i očekivani odgovor "Ne".

Nakon kratkog razgovora dobio sam obećanje od Duška da će pokušati da pronađe video kasetu sa proslave na kojoj su gradski čelnici 1972. Milunki Savić uručili ključeve od jednosobnog stana u ulici Braće Jerkovića i da će mi je rado pokloniti.

Zahvaljujem mu se i krećem kući.

Dosta je za jedan dan, u stvari dosta je za čitav jedan život, ali sramote i tuge.

Pitam se dok ulazim u stan i grlim svoju decu jače nego inače - Dokle će herojima ova država biti maćeha?

(Telegraf.rs)