(EKSKLUZIVNO) U STALJINOVOJ RODNOJ KUĆI: Ovde je na svet došao čovek koji je POBEDIO HITLERA I POBIO MILIONE NEVINIH LJUDI!

Maršrutka je vanbračno dete autobusa i taksija. Zaza, naš vozač, psuje jednog svog kolegu koji ga pretiče, a nas dvanaestoro, na putu od Tbilisija do Gorija, gledamo kroz prozor. Gruzijci od dosade, a ja željan da vidim što više. Zaza ga je nagazio, jurimo 160 u klimavom kamionetiću. Jedanaest ljudi u ovom nabudženom kombiju nema problem s tim, ja imam. Dvaput je malo falilo da sletimo u jarak i poginemo. Na gruzijskom se ovo kaže „jedna sasvim normalna vožnja od Tbilisija do Gorija“.

Preporučujemo

Maršrutka ima i CD plejer. Zaza ubacuje disk, ja imam malu tremu, a onda sam zgranut. Sa zvučnika strateški raspoređenih po uglovima rđavog krša, začuje se poznat glas:

„Everybody knows that the dice are loaded,

Everybody rolls with their fingers crossed

Everybody knows that the war is over...“

Leonard Cohen u Maršrutki za Gori... Ko bi očekivao?

S desne strane promiče najuređenije naselje koje sam ikad video. Savršeno ravne ulice, oko 200 identičnih jednostpratnih kućica.

Foto: Telegraf

„Što eta“, pitam Gruzina do sebe.

Odgovara mi da je to izbegličko naselje na granici sa Južnom Osetijom. Pokazuje mi na zemlju iza naselja i objašnjava da smo na kilometar od de fakto granice sa državom koju je jedino Rusija priznala. U naselju žive Gruzijci koji su pobegli posle rata...

Naš razgovor sluša jedna babuška, sa maramom na glavi, koja ljušti jabuku na sedištu ispred. Dok to radi, pevuši:

„Everybody knows the fight was fixed,

The poor stay poor, the rich get rich,

That’s how it goes, Everybody knows...“

Nadrealno.

Baš kao i svet koji je pre osam decenija počeo da stvara njihov zemljak, Josif Džugašvili, poznatiji kao Staljin.

Foto: Telegraf

Stigli smo u Gori. Posle vožnje koja je, prema svim pravilima saobraćaja, fizike i zdravog razuma, trebalo da traje sat i po. A trajala je pola sata. 80 km.

A Gori...

Sećam se da me je otac 1983. ili 1984. godine vodio u Novi Pazar. Za mene je to bio big deal, jer mi je obećao da su tamo najbolji ćevapi u postojanju.

Nisam bio nešto raspamećen ćevapima, (bjelopoljski su bili bolji), ali mi se u sećanje urezao Novi Pazar. Gradić, onako, omali, siromašan ali živ, sa dućanima u kojima je uvek više članova porodice vlasnika nego mušterija. Prašnjave ulice, socijalne državne prodavnice sa nezainteresovanim prodavačicama i modom od pre 20 godina, ljudi koji na svakom ćošku nešto pričaju i prodaju.

Eto, tako nešto izgleda Gori danas. Kao Novi Pazar pre 32 godine. Ili 33.

Foto: Arhivska fotografija

Ali Novi Pazar na kraju sveta. Dovde vam uvek treba dugačak let avionom i još pola sata maršrutkom, gde god da ste na planeti.

I ovde, u ovom gradu, gradiću, rodio se Josif Visarionovič Džugašvili. Staljin, čelični, kako su ga posle prozvali. Čovek koji je ubio milione, ali je od seljačke i jadne Rusije napravio svetsku supersilu Sovjetski Savez. Čovek koji je pobedio Hitlera i naciste, najveće zlo koje je ikad kročilo na zemlju, ali je stvorio jedan od najnehumanijih sistema u istoriji. Čovek koji je stvorio raj i pakao na zemlji, u isto vreme, u jednoj državi.

Foto: Telegraf

Dok hodate ulicama ovog gruzijskog Novog Pazara, na ovo vas podsećaju ogromne reklame sa Staljinovim likom. Preko cele jedne zgrade se smeje brka, a ispod je prodavnica sa suvenirima. Magneti za frižider sa njegovim likom, i tako dalje. Jeftino.

Hodam, a niko me i ne gleda. Valjda im stalno dolaze turisti, ili sam se dobro maskirao. Gde god da krenem, žučne rasprave prodavaca i mušterija u dućančićima, koje se uvek završe smehom.

Veseo narod, brbljiv.

Foto: Telegraf

Od stanice do Staljinovog parka treba 10 minuta pešice.

Iz Novog Pazara 1983. stupate ravno u istorijske čitanke. Park koji ste videli u BBC dokumentarcima, dugačak, sređen. Oko fontana se igraju deca, mame sede na klupama i mirno, tako mirno, uživaju u nedeljnom junskom suncu. U Srbiji nema ovog, ovakvog mira, nigde. Ni u ostatku sveta.

Foto: Telegraf

Park je projektovan tako da od širokog, prostranog, travnog i cvetnog početka idete ka Staljinovom memorijalu, dok se put (i park) neprestano sužava. Sama kuća i muzej skriveni su od pogleda sve dok ne dođete na 50 metara od njih. Svako ko ovuda kroči ima osećaj napetosti, iščekivanja.

Prolazim veliku fontanu, poslednju prepreku pre onog što sam došao da vidim. Iznenada, pukne vas: Mala, siva, skromna građevina u kojoj je prve korake u životu načinio jedan od ključnih ljudi u istoriji.

Foto: Telegraf

Vrata su otključana, tu su neki japanski turisti.

Ušao sam u kuću Staljina. Jednostavna, hladna, sa tri zida bez prozora. Unutra samo ono osnovno, što je potrebno za život. Ovde se Josif rodio, i po uzoru na tu kuću napravio je najveću državu koju je svet video.

Foto: Telegraf

Vidim Staljinov krevet. U njemu ga je majka donela na svet. Grub prekrivač, Made in Georgia 1878. Kuća ima dve sobe, ali samo jedan zid (prednji) ima prozore i vrata. Sve ostalo je zatvoreno. Kao televizor. Ili samica u zatvoru. Kakve koordinate za život...

Prilazi mi Gruzijka koja vodi turiste kroz kompleks. Neće da se slika. Pita odakle sam. Ja joj kažem, ona oduševljena. Kaže „mi ovde mnogo volimo Jugoslaviju. Uvek smo osećali da smo vaša braća i sestre“.

Foto: Telegraf

Pita za rat. Ja kažem, jeste, bio je rat, mnogo ljudi je poginulo, mnogo ljudi se obogatilo, mnogo ljudi je došlo na vlast.

I meni je žao njih, kažem joj, kad vidim vesti o ubijanju i mahnitosti.

Foto: Telegraf

- Siromasi ratuju za bogate. Svuda je to tako – kaže mi.

Idemo ka Zelenom vozu Staljina. Vagonu, u stvari. Iskreno, nisam znao da je Tito pokrao ideju.

Foto: Telegraf

Uđemo unutra, i bude mi jasno zašto su za Staljina govorili da je skroman čovek. Voz je malo jača druga klasa, po standardima nekadašnjih jugoslovenskih železnica. Ima krevet: „ovde je spavao“. Ima i WC šolja: „ovde je... Haha...“, priča mi moja vesela domaćica.

Foto: Telegraf

U ovom vagonu Staljin je boravio od 1941. Odavde je pobedio Hitlera. Ovde su skovani planovi bez kojih bi svet danas izgledao mnogo drugačije.

Ovde se stvarala istorija. U glavi jednog čoveka, sina siromašnog obućara iz siromašnog mesta na kraju sveta.

Foto: Telegraf

Muzej Staljina je otvoren 1957., a posle rata u Gruziji 2008. Gruzijci su hteli da ga zatvore i preimenuju u „Muzej ruske agresije“. Ipak, pre 3 godine, skupština Gorija je glasala da se muzej ostavi onakav kakav je već 60 godina.

Pitam moju domaćicu da li ljudi ovde još uvek vole Staljina.

Foto: Telegraf

- Vole – dobijam najkraći mogući odgovor. I najjasniji.

Odlazim iz Gorija. Grad na kraju sveta, mali, majušni, beznačajni Novi Pazar od pre 30 godina, u Gruziji. Dok ulazim u maršrutku, mahinalno pogledam klinca od 5-6 godina koji prolazi pored, vodi ga mama za ruku. Susretne me njegov pogled, i preseče me u momentu.

Sive, stare, lisičje oči. Pogled oštar, prodoran, autoritativan. Čeličan.

(I. Ćuzović)