ZAŠTO MAJKE UBIJAJU SVOJU DECU? Čedomorstvo kao izopačena samoodbrana ili čin lažnog milosrđa

U Srbiji se u proteklom periodu dogodilo nekoliko slučajeva čedomorstva. Jedan od poslednjih stravičnih zločina zabeležen je u Zemunu kada je dvadesetšestogodišnja majka S. J. nožem izbola bebu staru 20 dana.

Po mišljenju psihologa Zorana Milivojevića, potpuno iracionalni čin kao što je ubijanje sopstvenog deteta može imati unutrašnju logiku, gde majka ubistvo čini u nekoj vrsti izvitoperene samoodbrane.

- Majka ima zabludu da bira između svog i detetovog života, razmišlja − ili ono ili ja − zaključuje da ne može više, da joj je dete na neki način "upropastilo" život. Postoje različiti razlozi za čedomorstvo, a u svakom od njih je majka ta koja u okviru neke poremećene logike smatra da je ubistvo deteta rešenje za neki problem. Nekada su majke ubijale prekobrojnu decu, decu "pogrešnog" pola, bolesnu decu ili decu koja su bila rezultat neverstva - kaže Milivojević.

U sudskoj psihijatriji se razlikuje da li je ubistvo počinjeno u afektu, "na mah" ili je čin smišljen, pri bistroj svesti. U nekim situacijama dešava se da majka ubija dete iz neke vrste milosrđa, budući da sama svet doživljava kao okrutno mesto, tako da "spasava" decu od muka i patnji za koje veruje da će ih pratiti u životu.

- Za ovakva ubistva dece je tipično da i majka izvrši samoubistvo - naglašava Milivojević, i dodaje da su ipak razlozi za takav zločin u većini slučajeva sebični i takvim majkama treba poručiti da samo treba da se odreknu deteta, a time će i usrećiti one koji su zainteresovani za usvajanje.

VISOKI KRITERIJUMI KOJE MAJKA ŽELI DA ZADOVOLJI MOGU VODITI U DEPRESIJU

Kod postporođajne depresije žena koja je rodila dete sebe doživljava kao poptuno nespremnu za ulogu majke i poseduje ambivalentan stav prema detetu. Tome doprinosi ideja o "savršenoj majci", koja zaboravlja ne sve druge uloge i potpuno se posvećuje detetu ili deci.

Žena koja ima ovakve kriterijume, a pritom nije sprema na odricanje koje donosi materinstvo, dete ne doživljava kao sina ili ćerku, već kao mlađeg brata ili sestru, koji je opterećuju i ne dozvoljavaju da živi svoj život.

Milivojević objašnjava da u slučajevima kada se sumnja na postporođajnu depresiju nije moguće izvesti prisilnu hospitalizaciju.

- Prisilna hospitalizacija moguća je samo ako neko jasno i direktno ugrožava sebe ili druge. To što je neko mentalno poremećen nije dovoljan razlog za prisilnu hospitalizaciju. I zato ljudi ne treba da upadaju u paranoju po ovom pitanju, jer mogu da zamislim epidemiju da svekvrve prijavljuju svoje snaje kao psihički nestabilne - kaže Milivojević, i naglašava da je ključno da žena razgovara s nekim o svojim osećanjima.

Postporođajna depresija se leči, a terapija je uspela kada žena prihvati ulogu majke i dete. A da bi se to desilo mora da shvati da je sposobna da bude majka, da žrtvovanje koje je tipično za starije generacije nije potrebno. Međutim, stav o ulozi majke može da se zadrži i u nekim situacijama izrazi kao maltretiranje deteta, kako psihičko tako i fizičko.

Na pitanje o tome da li su psihološki nestabilne osobe sklonije postporođajnoj depresiji, Milivojević odgovara da je to bio slučaj u poslednjih nekoliko kada se desi zločin čedomorstva.

Ekstremni postupci dolaze onda kada majka zaključi "ne može više". Mislim da je i to razlog što je jedna od majki koje su nedavno ubile dete, nakon zločina otišla da legne, "da se odmori".

(Lj. Vučetić)