POTRESNA ISPOVEST SRBINA: Kako sam od vrhunskog stručnjaka postao socijalni slučaj u Americi!

 ≫ 
  • 40

"Otišao sam u Ameriku davne 2000. godine sa svojih 18 godina. Tada je bila sveža situacija posle terorističkog napada i svi su bili uplašeni i u pripravnosti da vas dobro isproveravaju pre nego što vas zaposle. Nastavio sam da idem u srednju školu, a odmah posle sam završio Univerzitet u Virdžiniji sa čistom A ocenom, inače je to kod nas čista desetka. Završio sam smer za kompjuterskog inženjera", ovako počinje svoju naizgled srećnu priču Marko P. (34) koji se iz Srbije otisnuo u Ameriku ne bi li našao za sebe bolji život. Međutim, ubrzo se sve strmoglavilo. Njegovu ispovest prenosimo u celosti:

U POČETKU JE STVARNO SVE BILO SJAJNO, ALI ONDA...

"Odmah sam se zaposlio u jednoj jakoj firmi kao pomoćnik inženjera, gde je rečeno da ću ako se dobro pokažem, imati početnu platu 40.000 dolara godišnje. Za sve to vreme moji roditelji rade u fabrikama - majka na pakovanju alata za medicinske centre, a otac je sklapao usisivače. Dok sam bio srednjoškolac, 2005 godine, moji su kupili kuću od 270 m2 za nekih 320.000 dolara, gde je rata bila oko 1.700 dolara mesečno. Ja sam napredovao na poslu posle samo godinu dana - postao sam lider na programiranju u svojoj kancelariji nad 10 radnika - moja plata je otišla na čak 65.000 godišnje.

Lepo smo živeli, a onda je došla 2008. godina. Od tada je sve krenulo nadole - firme su počele da se zatvaraju, stala su gradilišta i broj radnih mesta je počeo da opada.

OSTAO SAM BEZ POSLA IAKO SAM BIO ODLIČAN RADNIK

Ja sam krajem 2010. ostao bez posla jer je naša firma otpustila 20.000 radnika i otvorila nove kancelarije u Indiji gde je zaposlila dvostruko veći broj od otpuštenih u Americi za 12 puta manje plate. Ja sam bio bez posla na leđima države skoro godinu dana. Onda je došla 2012, kada se moj otac teško razboleo od raka.

Ja sam i dalje dobijao 1.200 dolara mesečno od države jer nisam imao posao, majka je morala da nađe drugi posao jer se i njena fabrika zatvorila i počela je da radi kao bebisiterka za 1.500 dolara mesečno. Otac je krenuo na terapije i na hemoterapiju koja je koštala skoro 10.000 dolara mesečno, a pošto mama nije bila prijavljena na poslu i tata nije imao posao morali smo da uzmemo lekove, jer državno zdravstveno osiguranje ne pokriva sve što treba i otac moj nije imao para dovoljno za lečenje .

Majka i ja smo radili prekovremeno i na crno - sve smo davali na lekove jer jedna injekcija za terapiju je koštala skoro 10.000 dolara, a svaka poseta Hitnoj pomoći minimalno 3.500 dolara. Nakon dvogodišnje borbe sa bolešću moj otac je preminuo. Bili smo iscrpljeni finansijski - izgubili smo kuću i auta su nam oduzeli jer nismo imali pare da plaćamo rate i plus smo otišli u dugove sa državom skoro 600.000 dolara.

Foto: Tanjug/AP, Profimedia/Tetra Images Edit Foto: Tanjug/AP, Profimedia/Tetra Images Edit

ZBOG VOŽNJE KAMIONA SU MI STRADALI SRCE I JETRA

Posle dve godine borbe sa očevom bolešću i u potrazi za poslom u struci i radeći po raznim stovarištima za 10 dolara na sat odlučio sam da se raspitam da vozim kamion jer tu mogu uzeti dobre pare. Gazda je obećao da će da mi plati za školu ali da vozim za njega dve godine. Kada sam potpisao ugovor sa njim rekao mi je da moram da vozim minimalno 4.500 milja nedeljno da bih primao platu inače ću izgubiti posao. Radio sam mnogo i nisam spavao. Posle osam meseci sam u dogovoru s njim uspeo da kupim jedan kamion.  Imao sam ratu od 6.000 dolara mesečno plus osiguranja i sve živo, što izađe skoro 1.000 dolara za sve što treba da se plati. Istina je da kamiondžije zarade puno, ali znajte da kamioni stoje skoro 4 do 6 meseci kada je zima, kada nema posla.

Foto-Ilustracija: Tanjug/Dušan Aničić Foto-Ilustracija: Tanjug/Dušan Aničić

Mnogi ne shvataju rizik posla kamiondžije - jer ako napravite jednu grešku, možete da zaglavite zatvor na minimalno 10 godina. Da bih ostajao budan, pio sam energentska pića, zbog čega su mi kasnije stradali srce i jetra.

Nisam nikada bio kod kuće, stalno sam bio po putu jer sam morao da otplatim dug koji je ostao od lečenja pokojnog oca i poreza smo imali skoro 140.000 dolara neplaćenog duga.

SREĆA NIJE U PARAMA, SREĆA JE TAMO GDE SU TI PRIJATELJI, PORODICA...

Došla je na red 2015, jesen kada je berza pala znatno i krenulo je sve još gore. Nešto sam zaradio para, otplatio sam jedan deo duga državi, a dug za lečenje tek treba da krene sa otplaćivanjem. Mnogi od vas jedva čekaju da dođu, da ostvarite svoj američki san, a ja sada idem da nastavim sa vožnjom kamiona i da pokušam da skrpim za život koji imam ovde. Nije lak život od normalne plate od 2.500 dolara - stan vas košta 800 dolara, hrana 600, ako hoćete da se hranite zdravo, telefon oko 150, osiguranje zdravstveno je oko 270 dolara, gorivo za kola minimalno 200 dolara, osiguranje za kola 150 dolara i rata za kola minimalno 300 dolara. San je u Srbiji, gde su ti prijatelji, porodica, crkva, grobovi, selo i sreća.

Da li se slažete s tim i kako su se snašli u Americi ljudi koje vi poznajete?

(Telegraf.rs / S.Ž.)

Video: Ovo je kuća u kojoj je uhapšen Alija Balijagić

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Mc Tavish

    19. jul 2016 | 15:33

    Uvek mozes da se vratis u Srbiju i radis na traci auto-industrije za 250 evra mesecno

  • Sinisa

    19. jul 2016 | 15:58

    Ja radim u Kanadi vec nekoliko godina. Imam posao blizak mojoj struci, ali nekih dana bude izuzetno tesko. Ovde se sve placa. Ljudi misle da se ovde postuje radno vreme, rad, upornost, ali nije to bas tako. Ako odlucite da idete u inostranstvo, zapamtite nema roditelja prijatelja niti bilo koga ko ce vam pomoci. Ovde ste sami, nema manipulisanja sistema, ako bili sta pokusate kazne su ogromne. Radnik je uvek radnik.

  • Da

    19. jul 2016 | 15:02

    Pa sto se ne vrati kad mu bilo lose,svi odlaze i zale se

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA