PROSTITUCIJA U STAROM BEOGRADU JE BILA LEGALNA: Jednoj "javnoj ženskoj" smo čak digli i spomenik (FOTO)

Hajde da se ne lažemo: prostitucije je bilo od kako je sveta i veka. Dobro, ne baš od kako je sveta i veka, ali svakako od kako je civilizacije, od kako je ljudska vrsta počela da gradi gradove i da od njih stvara centre svog postojanja na ovoj planeti.

Preporučujemo

Danas, kada pričamo o javnim kućama i takozvanim ulicama crvenih fenjera, obično pomislimo na Amsterdam i obično mislimo da su "kupleraji" i prostitucija neka novotarija koja je stigla sa "trulog" Zapada nakon sloma socijalističke Jugoslavije, te da kod nas toga nikada nije bilo.

Gde kod nas prostitucije da bude, kad smo tako savršeni i čisti, kada smo pre dolaska komunista na vlast bili bogougodni pravoslavci? Kao što ćete uskoro saznati, to je potpuna glupost.

Tokom većeg dela 19. veka, u Beogradu je najbolja zabava bila u takozvanim mahalama koje su postojale na obodima varoši, mada naravno bez jasnih granica među njima; te mahale, odnosno male, bile su sastavni delovi grada kao i svi drugi, samo što su bile nešto drugačije ustrojene.

Donji grad ispod Kalemegdana oko 1865. godine, neposredno pre nego što će Turci zauvek otići da se više nikada ne vrate. Foto: Wikimedia Commons/skyscrapercity.com

Ilustracije radi, pomenimo (za ovu priču bitnu) Bukurešt-malu koja se nalazila na pristaništu, a koja je bila načičkana kućercima od blata sa slamnatim krovovima pod kojima su se točili rakija i vino, a ponekad nudilo i prenoćište.

I upravo je Bukurešt-mala bila bila epicentar noćnog života tog starog, starog Beograda: naprosto je vrvela od mehana, krčmi, gostionica i... od "hrđavih žena" koje su tu dolazile iz svih delova Srbije, "trbuhom" za hlebom.

Ostao je zapis o njima, koji kaže da "dođu u našu malu i tamo se poznadu sa Turcima i šnjima vratove lomidu", piše "Politikin Zabavnik". Podsetimo, Turci su u Beogradskoj tvrđavi bili smešteni sve do 1867. godine.

Saborna crkva i pristanište 1890. godine. Foto: Wikimedia Commons

Posebno su na zlom glasu bile izvesne "nevaljale žene" Joka Šabčanka, Maca Šabčanka i Marija Vlahinja koje su stanari iz blizine hteli da "istrebe" (već zamišljamo naše stare kako se domunđavaju, pa o nekome kažu: "On ti ide kod Mace Šabčanke!"); barem su to tražili od kneza Miloša Obrenovića, i još dodali da bi trebalo da se opomenu "bećari koji besposleni po mehanama hodaju i bekriluk i bludodjejanije provode".

Naravno, ovakav formalni, puritanski, gotovo sveštenički tip govora danas nam je smešan, posebno kada se uzme u obzir o čemu pričaju, ali njima očito nije bilo ništa smešno: vlasti su krenule u progon, bilo je tu pretnji, batina, izgnanstava, čak su izvesne Velika i Stanica udavljene bacanjem u Savu, ali se vrlo brzo sve vratilo na staro, zbog čega je Bukurešt-mala krajem 1830. godine porušena.

Uzalud!

Terazije početkom 20. veka. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

Jula 1830. godine u Srbiju je stigla i neka 19-godišnja Nesiba (na arapskom: plemenita), verovatno Turkinja, koja se u manastiru Rakovica pokrstila u Katarinu (na grčkom: čista) i počela da se bavi prostitucijom na Dorćolu, nakon što joj je knez Miloš vratio stvari koje su joj oduzele turske starešine na pristaništu.

Uskoro je, međutim, morala da ide na sud u Kragujevac jer ju je žena jednog krojača optužila da je "rospija" kod koje njen muž ostavlja celu platu; knez Miloš ju je prepoznao i oslobio, ali se nije popravila pa je kasnije proterana u Smederevo, gde je, verovatno, nastavila sa onim što najbolje ume i zna.

A nastavile su i vlasti da se rvu sa tom aždajom bluda i razvrata, kako su najbolje umele i znale.

Pogled na krovove starog Beograda sa jedne zgrade u Pop Lukinoj tokom 1920-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Zabranjena su okupljanja na otvorenom koja su se završavala "pevankom i vriskom", bilo je zabranjeno psovati, nije se smelo ni pomisliti na sramotne pesme i crteže, zabranjena su bila i "smešanija", odnosno mešanje muškaraca i žena koji nisu u braku; ako bi ti potonji bili uhvaćeni na delu, morali su da se venčaju ili da se suoče s kaznom.

Bludnice sa decom su imale šansu da se pokaju, ali svi ostali koji su bili umešani u prostituciju nisu: policija je redovno vršila racije po kafanama, pa su prostitutke i podvodači rđavo prolazili, uz pisane policijske izveštaje koji danas zvuče komično, poput onoga da je žena "kurvanjski svoj život provodila", uz priložene dokaze kao što su "gaće od svile sa zlatnim širitom".

Nesrećna Babika Vlahinja sa Dorćola je morala, recimo, da se suoči sa "dvanaest sati apsa i deset kamdžija", to jest, udaraca bičem. Muškarci su dobijali po dvadeset pet udaraca štapom po "debelom mesu", odnosno po turu, piše dalje "Politikin Zabavnik".

Stara kafana "Albanija" u Beogradu za vreme Kraljevine Jugoslavije. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

Pomislićete da je to imalo efekta. Nije. Prostitucija se širila nezadrživom brzinom, a i viđeniji varošani nisu mogli da odole čarima neverstva. Samo što su oni išli kod najboljih prodavačica ljubavi i plaćali od pet do dvanaest groša; velika suma ako se ima u vidu da je 1836. godine za jedan groš moglo da se kupi deset jaja ili litar rakije.

Međutim, epicentar elitnog "kurvarluka" se izgleda već tada preselio na Dorćol gde radile sređene "javne ženske" koje su tražile višu cenu; izgleda da u tu grupu spada izvesna Kata koju su prozvali Šugava, a koje bila lepotica i miljenica Vuka Karadžića (budimo realni, sve su širile polno prenosive bolesti, i često šugu).

Ipak, glavna tačka dobrog provoda sada je bila u Savamali u koju su se slivali trgovci i špekulanti, uvek u pratnji "devojaka". Tu se odigralo i jedno ubistvo koje je potreslo ondašnji Beograd, kada su Turci došli da uhapse jednog od svojih zbog toga što je išao "na kurve", ali su greškom upucali i "kurvu".

Restoracija i pivnica "Zagreb" u Beogradu, u međuratnom periodu. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Komšije su joj digle spomenik, a ceo događaj je opisan reljefom na kojem su bili prikazani bog Mars i boginja Venera; nažalost, nije preživeo bes moralnih gromada i čistunaca, pa tako danas ceo svet misli da je Amsterdam taj koji je prvi u Evropi podigao spomenik jednoj prijatelji noći, a ne zna da je Beograd to uradio barem 150 godina ranije.

Elem, uskoro su kazne dodatno pooštrene pa su tako sada prostitutke i podvodačice išle na robiju od deset do trideset dana, a ako bi prenele polnu bolest onda su plaćale i "vidarinu".

To nije dugo potrajalo; krenule su industrijalizacija i urbanizacija, ljudi su se rojili u gradove, mnogo devojaka je iz unutrašnjosti dolazilo da konobariše pa završavalo na stranputici, i...

Restoran i pivnica "Bajlonov kladenac" u Beogradu, verovatno u međuratnom periodu. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

... gradske vlasti su digle ruke od borbe koja je ionako unapred bila osuđena na propast: 1871. godine napokon je dozvoljeno otvaranje javnih kuća, da bi se prostitutke prebrojale i da bi se sprečilo širenje polnih bolesti.

Sada je već Dorćol počeo da preuzima primat od Savamale i što se opšteg broja bordela tiče; najviše ih bilo u gornjem delu Dušanove i današnje ulice Džordža Vašingtona, koja se tada zvala Vidinska.

Za vlasnicu jednog od njih, Mariju Lordovicu, govorilo se da je "gotovo svu generaciju Beograđana propustila kroz svoju radnju"; znamo i za Branislava Drugog i njegovu suprugu "Buvinicu", kao i za Đoku Sofijanca, kojeg su tako prozvali jer je šest godina živeo u Sofiji.

Pop Lukina ulica, na potezu od Brankove prema Jug Bogdanovoj. Levo se vidi kafana i pivnica "Zlatan konj". Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Dorćolci su se, razume se, bunili i tražili da se kupleraji zatvore jer se narod sablažnjava, ali i brate mili terevenče do ranog jutra. Ali, do Prvog svetskog rata stanje je ostalo nepromenjeno.

Prostitutke su i same imale primedbe na podvodače: te da ih neisplaćuju, da ih iskorišćavaju, da ih odgovaraju od lekarskih pregleda. Njihove koleginice koje bi iz Beča dolazile na dvonedeljna gostovanja su potvrđivale da je Zapadu skroz drugačije i da su uslovi mnogo bolji.

Oko 1900. godine, međutim, uveden je sanitetsko-policijski nadzor za žene koje su u tom zanatu, i dozvoljeno im je da se prijavljuju pod drugim zanimanjima, recimo, kao sobarice, kuvarice, kasirke, da ne bi bilo zabeleženo šta stvarno rade i da bi se motivisale da dođu.

Ulice starog Beograda u međuratnom periodu su bile jednako žive kao i danas. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

Zbog slabog odziva policija je morala da ih juri, a ako bi ih uhvatili dobijale su zabrane izlazaka na javna mesta poput pozorišta, igranki i parkova, boravka na ulici posle zalaska Sunca, primanja maloletnika i šegrta, hodanja gradom u "neobično bezobraznom odelu", vožnju u otvorenim kolima, stajanja na vratima i prozorima. Sve tako neke besmislice.

Uglavnom, ako to prekrše, plaćale su kaznu od 120 dinara ili su išle u zatvor na 20 dana, a ako ponove prestup - na prinudni rad. Simptomatično je što mušterije nisu odgovarale.

Sudeći po studiji dr Miljkovića, u Beogradu koji je tada brojao 60.000 stanovnika bilo je čak 10 bordela i 120 "javnih ženski". Što je priličan broj. Bili smo dosta dekadentni u to vreme.

Pop Lukina tokom 1920-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Dr Savićević je nekoliko godina docnije napravio i portret prosečne beogradske prostitutke koji kaže da ima oko 20 godina, da obično boravi dve-tri godine u kafani, da je podvodač drži poput robinje, i da je brzo izbacuje zbog velike potražnje za "taze espapom" (espap je roba za trgovinu).

Nakon Velikog rata bordeli su neko vreme bili zabranjeni, ali samo neko vreme, pošto su vrlo brzo ponovo otvoreni jer su iako "nepoželjni" bili "neizbežni".

U knjizi "Prodavačice tela i tajna prostitucija u Beogradu" iz 1928. godine navodi se da je u gradu bilo čak 80 kupleraja, od kojih su neki bili javni a neki tajni, a opisane su i demimontkinje koje su usluživale po nekoliko imućnih muškaraca u zamenu za pare i skupe poklone.

Restoran i pivnica "Kod tri seljaka" u Deligradskoj ulici. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Za većinu prostitutki je, razume se, sve bilo kao i pre: užasno. Dok su se vlasnici bordela i podvodači bogatili, one su živele u užasnim uslovima. Gazde su im naplaćivale sve, od hrane preko smeštaja do pranja rublja, i one su praktično radile ni za šta, i svakim danom bile u sve većim dugovima prema svojim "vlasnicima". Na kraju su ih gazde prodavale kao stoku na pijaci.

Policijski izveštaji iz tog vremena pokazuju da je u prljavim "kasarnama" (većim sobama) pretrpanih "zavoda za ljubav" bilo sabijeno i po petnaest žena, u manjim sobama i po pet-šest. Dešavalo se i da dve spavaju u istom krevetu.

Zakonom je određeno da gazda bordela mora da se iseli iz zgrade u kojoj se nalazi, da mora da se obezbede higijenski uslovi i ambulanta, ali avaj!

Gostionica "Kičevo", verovatno tokom međuratnog perioda. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Tada su i feministkinje krenule da spasavaju žene, da ih prevaspitavaju, da ih obučavaju za zanate u kojima neće biti izrabljivani kao do sada, a prostitucija je 1934. godine zabranjena zakonom u Kraljevini Jugoslaviji.

Naravno, nastavila je da postoji. Postoji i danas.

Možda bi bilo dobro razmisliti o tome da greška naše države ranije nije bila u tome što je legalizovala prostituciju, već što se nije potrudila i uredila tu oblast "uslužne delatnosti" nakon što je to uradila.

Gostionica i kafana "Radnička kasina" u Pop Lukinoj tokom 1920-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Jer, prostitucija postoji pa postoji: zar nije bolje za te žene da idu na redovne i obavezne preglede, da sebi uplaćuju socijalno a državi porez, da budu zaštićene od strane nadležnih organa od samovolje makroa, nego što su faktički njihove robinje?

Ne kažemo da je sto odsto tako, samo bi bilo dobro povesti o tome javnu raspravu, jer je sukobljavanje mišljenja uvek dobro i vodi napretku.

A ko zna kuda će nas ta rasprava odvesti.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3287)