KAKO FUNKCIONIŠU STRANAČKI IZBORI U AMERICI: Sve što bi trebalo da znate, na jednom mestu (FOTO)

Takozvani primarni izbori u dve najjače američke političke organizacije, Demokratskoj i Republikanskoj partiji, izuzetno su složen proces, a cilj im je da svojim članovima i simpatizerima omoguće da sami izaberu najboljeg kandidata koji će svaku stranku predstavljati na državnim izborima.

Preporučujemo

ZA KOGA BISTE VI GLASALI? Sanders - predstavlja obične Amerikance, Klintonova - velike korporacije (FOTO) (VIDEO)

U suštini, dakle, u pitanju su unutarstranački izbori, ali dok se kod nas to odnosi na pitanje ko će rukovoditi samom strankom, Amerikanci na primarnim izborima neposredno odlučuju ko je osoba koja će u krajnoj liniji biti mogući predsednik, guverner, senator, kongresmen, načelnik okruga, i tako dalje.

Kažemo "mogući" zato što nakon pobede na primarnim - unutarstranačkim - izborima, ta ista osoba mora da pobedi i na državnim, zvaničnim izborima.

Najbitniji primarni izbori su svakako oni koji određuju ko je taj koji će demokrate i republikance predstavljati na predsedničkim izborima koji svake četiri godine determinišu novog ili starog šefa Bele kuće.

Donald Tramp. Foto: AP/Tanjug

Bitno je naglasiti da partija koja već ima predsednika u prvom mandatu gotovo uvek na primarnim izborima izabere upravo njega za svog kandidata na narednim izborima. Međutim, budući da Baraku Obami ističe drugi mandat i da po ustavu ne može da se kandiduje po treći put, i demokrate trenutno prolaze kroz uzbudljiv primarni izborni proces kao i republikanci.

Pokušaćemo ukratko da vam objasnimo kako to funkcioniše, u obe partije, kao i da vam predočimo raspored u mesecima koji su pred nama.

GLAVNE CRTE

Član partije objavljuje svoju kandidaturu obično pola godine pre nego što primarni izbori počnu, mada to može da uradi u bilo kom trenutku, čak i nakon što počnu.

Republikanci Rend Pol i Dzeb Bus razgovaraju u pauzi tokom debate. Foto: Tanjug/AP

Zatim, kandidat kreće da vodi kampanju u kojoj druge članove partije pokušava da ubedi u svoju sposobnost, integritet, kredibilitet, u svoje ideje i u svoju "elektibilnost". Ovo potonje je reč koju Amerikanci koriste da bi opisali osobu koja može da pobedi kandidata suparničke partije na zvaničnim izborima.

Zatim na početku godine kreću sami unutarstranački izbori koji se odvijaju od jedne do druge države, i tako u svih pedeset, plus Distrikt Kolumbija, plus pridružene teritorije poput Portorika i Američke Samoe. Svaka država ima svoj dan za izbore, ali postoje i mnogi dani tokom kojih su izbori u više država (pogledati raspored na dnu teksta).

U zavisnosti od osvojenog odstotka glasova u svakoj pojedinačnoj državi, dolazi do preraspodele delegata među kandidatima koji će se na kraju procesa okupiti na partijskoj konvenciji. Svaka država ima ukupan broj delegata u zavisnosti od broja stanovnika, a delegati (uglavnom) glasaju za "svog" kandidata na konvenciji.

Članovi Republikanske partije u Nju Hempširu slušaju Džeba Buša. Foto: Tanjug/AP

Demokrate imaju proporcionalni sistem preraspodele delegata u svim saveznim državama (ako postoji ukupno 100 delegata za raspodelu u državi Z, i kandidat X osvoji 60 odsto glasova, on dobija 60 delegata). Republikanci ostavljaju državnim partijskim organizacijama da same odluče da li će pobednik uzeti sve delegate, ili će se koristiti proporcionalni sistem.

DVA TIPA GLASANJA

Unutarstranački izbori mogu biti "primarni" ili "kokusni". Pošto su ovi prvi danas dominantni, taj termin se koristi generalno za ceo proces, ali u nekim saveznim državama partijske organizacije koriste i ovaj drugi.

U čemu je razlika? Primarni tip izbora je onaj koji nam je svima dobro poznat: dođeš na glasanje, glasaš za koga hoćeš i ideš kući. Ovaj tip se deli na tri pod-tipa: otvoreni (građanin može da učestvuje na primarnim izborima bez obzira na to da li je član te stranke ili nije, ali može samo na jednim, ne može da glasa i kod demokrata i kod republikanaca), zatvoreni (samo članovi mogu da glasaju, i možeš da budeš član samo jedne partije), i polu-zatvoreni (u kojima neopredeljeni glasači imaju mogućnost da participiraju).

Kris Kristi, republikanac. Foto: Tanjug/AP

Kokusni je bitno drugačiji. To je bio originalni metod unutarstranačkih izbora koji je u poslednjih stotinak godina "ispao iz mode" (jedan od ključnih razloga je to što država finansira primarni tip). U pitanju je zapravo "okupljanje suseda" u mesnim zajednicama.

Ovako, recimo, kokus funkcioniše u saveznoj državi Ajova (varijacije su male).

Na određenom mestu (škola, hotel, privatna kuća, bilo gde) okupljaju se članovi partije iz te mesne zajednice. Svaki kandidat ima svoj ugao u kojem se grupišu njegove pristalice. Kada se svi raspodele kako žele, zastupnici kandidata pokušavaju da ubede ove druge da pređu na njihovu stranu. To traje pola sata. Onda se prebrojavaju. Oni koji imaju manje od 15 odsto u toj mesnoj zajednici ispadaju iz trke, a njihove pristalice imaju pola sata da pređu na neku drugu stranu (doslovno da odšetaju u neki drugi ćošak). Nakon toga dolazi do konačnog prebrojavanja, svaka partijska mesna zajednica šalje svoje delegate na okružnu konvenciju, pa dalje na državnu i dalje na nacionalnu (onu konačnu).

Marko Rubio tokom kampanje. Foto: Tanjug/AP

Nažalost, ne postoji jednostavniji način da se objasni kako funkcioniše kokusni tip glasanja.

KOMPLIKACIJA

Ako ste mislili da je sve jasno i da ne može biti zakukuljenije, pogrešili ste. Iako postoje neposredno izabrani delegati koji su (uglavnom) dužni da glasaju u skladu sa voljom partijskih članova, postoje i takozvani superdelegati. U pitanju su bivši i trenutni predsednici, kongresmeni, senatori, guverneri i visoki partijski službenici, koji mogu da glasaju kako hoće, i koji obično čine petinu od okupnog broja delegata.

Pored toga, ono "uglavnom" koje smo stavili dva puta u zagradu se odnosi na činjenicu da u šačici država postoje i "ne-obavezujući" primarni izbori i kokusi u kojima se biraju delegati za državnu konvenciju koja potom bira delegate koje šalje na nacionalnu konvenciju.

Kupola zgrade Kongresa SAD sa Statuom Slobode i zastavom. Foto: Wikipedia Commons/David Maiolo

Ali, "uglavnom" se odnosi i na to da ne postoji zakonska obaveza da glasaju onako kako su članovi partije rekli da se glasa. To se podrazumeva, ali nije obavezno, zbog čega timovi koji stoje iza kandidata moraju s vremena na vreme da češljaju spiskove svojih delegata i da uklanjaju one u koje sumnjaju.

KOLIKO TREBA ZA POBEDU?

Republikanci će ove godine na svojoj nacionalnoj konvenciji imati 2.472 delegata, a pošto je potrebna prosta većina, kandidatu će trebati 1.237 glasova za pobedu i nominaciju.

Demokrate, sa druge strane, na svojoj će nacionalnoj konvenciji imati 4.764 delegata, tako da će biti potrebno 2.383 za pobedu.

Foto: Tanjug / AP

Uglavnom se sve već zna i pre te konvencije. Poslednji put kada je bilo gusto i kada se nije znalo pre toga, je bilo davne 1976. godine u Republikanskoj partiji, kada je Džerald Ford pobedio Ronalda Regana.

RASPORED

Napomena: Datum označava dan održavanja unutarstranačkih izbora. Ispod toga je naziv države u kojoj se oni održavaju. Ako je u pitanju kokus, to je napomenuto u zagradi; primarni tip izbora se podrazumeva. U narednoj zagradi je broj delegata koje ta država šalje na nacionalnu konvenciju; slovo "D" označava demokrate, slovo "R" označava republikance.

1. februar

Ajova (D 52, R 30)

Marko Rubio. Foto: Tanjug/AP

9. februar

Nju Hempšir (D 32, R 23)

20. februar

Nevada (kokus) (D 43)

Južna Karolina (R 50)

23. februar

Nevada (kokus) (R 30)

27. februar

Južna Karolina (D 59)

Berni Sanders. Foto: AP/Tanjug

1. mart (takozvani Super-utorak)

Alabama (D 60, R 50)

Aljaska (kokus) (R 28)

Američka Samoa (kokus) (D 10)

Arkansas (D 37, R 40)

Kolorado (kokus) (D 79, R 37)

Džordžija (D 116, R 76)

Masačusets (D 116, R 42)

Minesota (kokus) (D 93, R 38)

Severna Dakota (kokus) (R 28)

Oklahoma (D 42, R 43)

Tenesi (D 76 D, R 58)

Teksas (D 252, R 155)

Vermont (D 26, R 16)

Virdžinija (D 110, R 49)

Vajoming (kokus) (R 29)

Foto: Wikipedia/Matt H. Wade

5. mart

Kanzas (kokus) (D 37, R 40)

Kentaki (kokus) (R 45)

Luizijana (D 58, R 47)

Mejn (kokus) (R 23)

Nebraska (kokus) (D 30)

6. mart

Mejn (kokus) (D 30)

Portoriko (R 23)

8. mart

Havaji (kokus) (R 19)

Ajdaho (R 32)

Mičigen (D 148, R 59)

Misisipi (D 41, R 40)

Demokrate u inostranstvu (17)

Foto: Tanjug / AP

12. mart

Gvam (konvencija) (R 9)

Severna Marijanska Ostrva (kokus) (D 11)

Distrikt Kolumbije (kokus) (R 19)

15. mart

Florida (D 246 D, R 99)

Ilinois (D 182, R 69)

Misuri (D 84, R 52)

Severna Karolina (D 121, R 72)

Severna Marijanska Ostrva (kokus) (R 9)

Ohajo (D 159, R 66)

Berni Sanders. Foto: AP/Tanjug

19. mart

Devičanska ostrva (kokus) (R 9)

22. mart

Američka Samoa (konvencija) (R 9)

Arizona (D 85, R 58)

Ajdaho (kokus) (D 27)

Juta (D 37, R 40)

26. mart

Aljaska (kokus) (D 20)

Havaji (kokus) (D 34)

Vašington (kokus) (D 118)

Foto: Profimedia/AFP

5. april

Viskonsin (D 96, R 42)

9. april

Vajoming (kokus) (D 18)

19. april

Njujork (D 291, R 95)

26. april

Konektikat (D 70, R 28)

Delaver (D 31, R 16)

Merilend (D 118, R 38)

Pensilvania (D 210, R 71)

Rod Ajlend (D 33, R 19)

Foto: AP/Tanjug

3. maj

Indijana (D 92, R 57)

7. maj

Gvam (D 12)

10. maj

Nebraska (R 36)

Zapadna Virdžinija (D 34, R 37)

Ted Kruz. Foto: Tanjug/AP

17. maj

Kentaki (D 61)

Oregon (D 73, R 28)

24. maj

Vašington (R 44)

4. jun

Devičanska ostrva (kokus) (D 12)

Ted Kruz. Foto: AP/Tanjug

5. jun

Portoriko (kokus) (D 67)

7. jun

Kalifornija (D 546, R 172)

Montana (D 27, R 27 R)

Nju Džersi (D 142, R 51)

Novi Meksiko (D 43, R 24)

Severna Dakota (kokus) (D 23)

Južna Dakota (D 25, R 29)

14. jun

Distrikt Kolumbije (D 46)

(K. M.)