Herojska borba momka bez ruku i noge

Od rođenja Dejan Kovačević (33) herojskom snagom bori se, uz pomoć prijatelja, za normalan život – da radi, oženi se devojkom koju voli i ima decu.

Dejan je rođen bez obe ruke i jedne noge, roditelji su ga napustili kad je bio beba i nikada se nisu interesovali za njega, veći deo života proveo je u bolnicama i raznim ustanovama koje se bave rehabilitacijom ljudi sa posebnim potrebama.

Na predlog prijatelja koji poznaju njegov život 31. januara u Centru Sava održaće se humanitarni koncert na kome će nastupiti Sergej Ćetković, Merima Njegomir, Neda Ukraden, Aleksandra Radović, Kaliopi, Željko Samardžić.

Kako je Kovačević rekao, želeo je da na koncertu bude po nešto za svačiji ukus, da se ljudi zabave, da ga upoznaju, vide tu volju za životom za koju prijatelji smatraju da je jedinstvena.

- Pokušaću na koncertu da se predstavim, da kroz svoj primer ohrabrim ljude koji imaju slične probleme da shvate da se svaki problem može rešiti ako postoji volja - kaže Dejan.

Kako je rekao, uvek postoje predrasude, a on pokušava na svoj način da animira ljude, da ih opusti, pokaže da ako čovek nema ruke, ne mora da znači da ne može uraditi sve kao onaj pored njega.

- Pokušavam da ohrabrim ljude koji su skeptični prema ovakvoj populaciji, da me pogledaju, da taj pogled potraje nekoliko minuta kako bih mogao da im pokažem ono šta umem - rekao je on.

A Dejan ume mnogo, sam se brije i to ne mašinicom nego dvožiletom, pije iz čaše i jede priborom, skija, pliva, igra košarku, fudbal, kako kaže na svoj način.

- Jako sam nizak, ali imam poseban sistem da takvima otmem loptu, humorom i šalom pokušavam da ih onesposobim, kada se našalim na svoj račun, što često radim, uspem da odguram loptu gde želim, nekada to "upali", nekada ne, ali u svakom slučaju trudim se da nađem najbolje rešenje u svakom momentu - kaže Dejan.

Tešku životnu priču deteta ostavljenog u porodilištu, za koje se roditelji, stariji brat i sestra nikada nisu interesovali, ovaj mladi čovek priča bez osuđivanja, odavno je oprostio onima koji su ga ostavili da živi bez ljubavi.

Osnovnu školu završio je kao vukovac, srednju grafičku kao najbolji đak generacije, kao i Pravni fakultet, družio se sa decom koja nisu imala nikakav fizički hendikep.

- Bilo je trenutaka kada sam video da me ne žele u društvu, vide da si na neki način različit i ne pripadaš njima, ali sam na svoj način, na 'fazone i fore' pokazao da i ja mogu da šutam tu loptu, da se gurkam sa njima, nekada je to bilo i pogubno po mene, kada me neko gurne jače, to bude opasno, ali naučio sam da kada padnem sam se i podignem, i fizički i psihički, da ne pokleknem - ispričao je Dejan.

Za sve i najobičnije fizičke radnje morao je da pronađe posebne tehnike, za oblačenje, održavanje higijene, hranjenje, pisanje, da te elementarne veštine uradi bez pomoći drugih ljudi. Mnogi su ga pitali odakle crpe snagu, odakle optimizam čoveku kome je malo poklonjeno.

Dejan ističe da nažalost kod nas postoje jake predrasude ljudi, kada u nekoj firmi ili kompaniji vide čoveka bez ruku kao što je on, teško prihvate da može da radi, misle da si neko kome je potrebna pomoć, neko kome stalno nešto treba doneti, pružiti, ne žele da pokažu priliku da se pokažeš.

- Trudiću se svojim znanjem, veštinom, svim što sam naučio kroz život, da pokažem da ja to mogu, da smo svi mi jednaki pred onim gore, samo je neko imao težu, neko blažu sudbinu - kaže on i ističe da svi smatraju kako je imao najtežu sudbinu, ali on ne.

- Upoznao sam na Vojnomedicinskoj akademiji, gde se lečim, dečaka Miloša koji je oboleo od leukemije, roditelji su mu poginuli u saobraćajnoj nesreći, uvukao se u svoju nesreću i nije hteo da jede. Saznao sam da on treba da otputuje na operaciju, tada sam sakupljao novac za svoje proteze za ruke, imao sam trećinu, došao sam do informacije da je njemu potrebno upravo toliko i odlučio da mu pomognem jer je život uvek na prvom mestu, pogotovo dečji - ispričao je Dejan za svog malog prijatelja koji danas ide u školu i jedan je od naboljih đaka.

Dejan živi u iznajmljenom stanu i izdržava se od svog rada, nikada nije tražio pomoć od drugih. Ipak, Dejanu bi život bio mnogo lakši kada bi imao svoj krov nad glavom, stan u kome bi normalno započeo život sa svojom devojkom, zdravom i pravom osobom, koja je lekar, uvek nasmejana i zaljubljena u svog mladića.

(Tanjug)