Ovaj Srbin je učinio da SRPSKI SVECI na čelu sa CAROM DUŠANOM ožive nasred ulice! (FOTO) (VIDEO)

Umetnika Dušana Jovovića možda nećete odmah prepoznati po imenu i prezimenu, ali kada vam kažemo da je on pokrenuo projekat pod nazivom "Kulturizacija" koji je Skupštinu grada Beograda obasjao srspkim freskama, sigurno ćete znati o kome je reč.

NAJLEPŠE SRPSKE SVETINJE NA JEDNOM MESTU: Pravoslavne lepote koje svet nije video!

Preporučujemo

Dušan je jedan od začetnika interaktivnih predstava, ali je radio i na još puno drugih projekata koji su blisko povezani sa digitalnom umetnošću, koju je i doktorirao. Sa ovim mladim umetnikom našli smo se u jednom poznatom beogradskom kafiću gde smo imali prilike da u prijatnoj atmosferi popričamo sa njim o njegovom radu, budućim planovima, ali i ocenom stanja u kojoj se umetnost i kultura nalaze u Srbiji.

Dušan je rođen 1981. godine, završio je slikarstvo i grafički dizajn, a potom je magistrirao i doktorirao digitalnu umetnost na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, jer kako sam kaže, da bi umetnik bio umetnik, mora da je potpun i da poznaje sve vrste umetnosti, inače postaje puki operater.

Foto: Ohillusions

Poslednjih 15 godina mahom radi u inostranstvu, a u svojoj bogatoj karijeri radio je kao asistent na Fakultetu primenjenih umetnosti, a takođe je predavao i na više privatnih fakulteta.

Ovaj svestrani umetnik je 90-ih godina počeo da se bavi umetnošću. Prvo je kenuo da španuje platno, meša boje i radi hiljade drugih stvari, a za digitalnu umetnost se odlučio jer ona povezuje sve ostale, od filma, televizije, pa sve do pozorišta.

Prve korake u karijeri napravio je u pozorištu zbog stalne interakcije sa publikom. Radio je predstave u Pozorištu na Terazijama i Boško Buha, a poslednja predstava "39 stepenika" Alfreda Hičkoka se i dan-danas igra u pozorištu "Vuk Karadžić".

Foto: Privatna arhiva

Kako nam je Dušan rekao, i film ga je oduvek zanimao. Počeo je njime da se bavi, a potom je sa prijateljima ušao i u multimediju. Nedavno je sa trojicom prijatelja osnovao i kompaniju "Ohillusions" sa kojom je i pokrenuo čitav projekat "Kulturizacija".

Da li možete da nam kažete nešto više o digitalnoj umetnosti?

Digitalna umetnost je umetnost koja je počela da se razvija još 50-ih godina kombinacijom različitih medija. Danas je puno ljudi zainteresovano za nju, ali je pitanje da li je reč o trenutku nakon kojeg će to propasti, ili će neko prepoznati da je to prava stvar.

Srbija ima puno talentovanih mladih ljudi, dobre digitalce i ozbiljne umetnike koji su radili i stvarali. Da bi umetnik bio umetnik mora da je potpun i da poznaje sve vrste umetnosti. Danas ne može da se kaže da je neko slikar, a da se on ne bavi multimedijom, makar na nivou fotografije. Digitalna umetnost je pitanje znanja, praćenje novih tendencija u poslu i igranju sa više medija.

Ko kaže da ovde nije plodno tlo, nažalost je upravu, ali se nadam se da će se to promeniti smenom generacija, jer dolaze ljudi koji imaju nešto iza sebe vezano za umetnost.

Foto: Privatna arhiva

Multimedija može da izmeni realnost. Kao umetnik ne vezuješ se samo za medije, jer će se oni menjati, a jedna od velikih prednosti digitalne umetnosti je to što je jasna svima, i starijoj i mlađoj generaciji, bez toga da mora da bude objašnjena.

Da bismo u budućnosti imali ozbiljne digitalne umetnike neophodno je da država to isprati i podrži. Nadam se i  da će digitalna umetnost prevazići granice skučenog prostora.

Otkud prelaz iz tradiconalne na digitalnu umetnost?

Foto: Marko Todorović

Prelaza nikada nije ni bilo, jer da bi neko savladao digitalnu umetnost, prvo mora da savlada osnove celokupne umetnosti. Najpoznatiji reditelji su završavali slikarstvo. U Rusiji prvo moraš da završiš glumu da bi se bavio režijom. Ovde je ista priča. Potrebno je obrazovanje osnovnih studija koje su isto vizuelne umetnosti kao što je slikarstvo, da bi neko uopšte mogao ovime da se bavi. U suportnom postaješ puki operater.

Osnova za digitalnu umetnost je likovnost. U digitalnoj umetnosti imamo i animaciju pa je potrebno i poznavanje dramskog jezika.

Danas nije dovoljno baviti se jednim medijom, već svim i svačim da bi mogao da razumeš taj interaktivni dizajn koji postoji svugde u svetu.

Koje su prednosti digitalne u odnosu na tradicionalnu umetnost?

Foto: Privatna arhiva

Pre svega to je virusno deljenje. Potom reprodukcija, kopiranje sadržaja koje se radi u sekundi. Ranije smo morali da idemo na repliku dela, a danas imamo "share".

Završi se projekat, dok dođem kući i rasklopim opremu ja sam svugde po internetu. Ljudi se takođe brzo identifikuju sa delom.

Sledeća stvar je da je nose u telefonima. Evo uzmimo primer koliko nas nosi neko delo Save Šumanovića u telefonu, verovatno niko. Ali ako sutra stavim Savu Šumanovića ili obradim njegova dela na moje kolaže, prekosutra će neko to već vrteti u telefonu.

Šta je zapravo 4D mapiranje?

Foto: Ohillusions

4D mapiranje je po meni fenomalna stvar i odličan medij gde mogu sam da "smetam" i pokazujem neke stvari za koje mi ne treba organizacija države. Super je jer se uklapa u sve sredine, nije bitno da li je to video-projekcija, hologram na vodi, ili je sutra mapiranje neba. Ti koristiš svoju okolinu, postavljaš osnovu na tradicionalan način, a na kraju stvoriš delo koje deli milion ljudi i svi ga razumeju.

Koji su koraci u pravljenju dela koristeći 4D mapiranje?

Potrebno je poznavanje jako puno stvari. Sve se zasniva na istim umetničkim pravilima. Kreće se prvo od analize, pa crteža, potom skice, pa se tek na kraju radi egzekucija koristeći softver. Ja poznajem pet različitih programskih jezika, radim animacije, obrađujem slike, ali i pomažem ostalim kolegama koji doprinose nastanku dela.

Dakle, prvo krećem od crteža, pa potom radim storyboard (priču), nakon čega se uzimaju sve mašine i rade moodboard-ovi, odnosno u kom likovnom pravcu želim da idem. Nakon toga sledi oblaganje tekstura gde dođem na set, razvučem mape preko zgrade. Matematičkim procesima se razvuku mape, lepi se piksel na piksel čime se kopira slika na željenu površinu, stvarajući iluziju da ona oživljava.

Foto: Ohillusions

Projektori koje koristim rade na bilo kojoj površini.

Koliko vremena i ljudi je potrebno da bi se razvio jedan projekat kao što je "Kulturizacija"?

Formirali smo ekipu, ali sve zavisi od projekta do projekta. Krećemo tako što osmislim temu, iscrtam sve, razvučem mape, izmodelujem model po kojem projektujem i potom ulazim u 3D prostor. Tu mi se priključuju kolege animatori, a period rada zavisi koliko je projekat složen. Taj proces u proseku traje dva meseca, nakon čega dolazimo do faze egzekucije u kojoj spavanja nema.

Težina rada na projektu zavisi od samog sadržaja, a ne od toga gde se prezentuje delo, odnosno da li je reč o interijeru ili eksterijeru.

Da li postoje i koji su rizici u toku same projekcije dela?

Foto: Ohillusions

Naravno da postoje rizici u toku same projekcije. Upravo zbog toga uvek radimo sa bekapom. U slučaju da glavna priča krene po zlu, uvek imamo rezervnu.

Kiša, sneg ne utiču na samu projekciju, ali gusta magla smeta, pa u takvim uslovima sliku nije moguće prikazati.

Kako ste došli na ideju da pokrenete projekat kao što je "Kulturizacija"?

Da bi umetnik bio iskren prema svom delu mora prvo da obavi detaljno istraživanje teme kojom se bavi. Ja sam pre pokretanja "Kulturizacije" bio na Kosovu i Metohiji i detaljno istraživao i obilazio ovo što sam nakon toga uradio.

Konkretno za ovu temu smo se odlučili tako što smo radili test društva sa jednom marketinškom agencijom, gde smo imali fotografije poznatih srpskih velikana kao što su Njegoš, Vuk Karadžić, Nikola Tesla, a i ispod njih smo imali kojekakve starlete i osobe koje su svakodnevno po medijima.

Samo 8,2 odsto ljudi koji su završile srednju školu i koje su na studijama, prepoznalo je više od dve osobe koje su obeležile nas i svet, a 95 odsto je znalo da nabroji sva lica starleta i ostalih nebitnoća.

Za "Kulturizaciju" smo koristili vrhunsku opremu. Reč je o tri projektora izuzetne svetlosne snage od kojih je svaki težak 100 kilograma, kao i ogromnom broju servera poslednje generacije u saradnji sa kompanijom Barco. Oprema je milionske vrednosti da bi celokupan utisak izgledao neverovatno.

Želja mi je da ovo postane stalni projekat, pa da mladi recimo petkom i subotom, pre nego što odu na splavove, dođu recimo ispred Skuštine i vide postavku u kojoj će se pričati o stvarima iz celokupnog sveta umetnosti.

Digitalna umetnost ima mogućnost da sve uveže, samo to treba da bude državni projekat. Ako može Barselona da na Sagrada Familiji ima stalnu postavku, kao i Rim na Koloseumu koja je skromnija od naše, zašto Beograd ne bi imao ovako nešto prvi u regionu? Ja ovo samo radim da se mi nekako ponovo osetimo ponosnim.

Foto: Privatna arhiva

Jedva čekam da dođe trenutak, jer se zadnjih 20 godina uglavnom stidimo sami sebe, kada će kultura doprineti, kao što to sportisti rade, da se mi ponovo osećamo ponosnim.

Šta u budućnosti možemo očekivati od "Kulturizacije"?

Publika vam je najveća kritika i svako od njih ima neku ideju. Zbog toga sam i otvorio sajt na kojem svako može da pošalje svoj temu.

Sigurno ću se baviti Velikim ratom. Mi zahvaljujući kralju Petru, koji je tokom rata formirao filmsku sekciju, kao i srpskoj kinoteci, danas imamo sate i sate digitalizovanog autentičnog filma iz Velikog rata, što je nemerljivo bogastvo.

Inspiraciju takođe pronalazim na ulici i stvarima sa kojima se svakodnevno susrećem, pa ću sigurno pronaći još puno novih ideja.

Da li je država podržala "Kulturizaciju"?

Stanje u kojem se kultura u Srbiji nalazi je jako loše. Država operativno ne podržava projekat. Pozivam sve koji žele da na bilo koji način podrže ovaj projekat to i urade, ali ja ne želim nikoga da molim. Ponosan sam na sve što smo do sada uradili.

Podržao je grad Beograd, pridružio nam se i Operativno republički zavod za zaštitu spomenika, kao i brojni umetnici kojih je svakog dana sve više.

Kakvo je vaše mišljenje o stanju umetnosti i kulture u Srbiji?

Mi smo dosta obrazovana nacija što se tiče medija, iako se "silujemo" raznoraznim rijalitijima. Postajemo nacija"debila". Srbija ima ljude koji su zadužili svet: Milutina Milankovića, Mihajla Pupina, Nikolu Teslu, Nadeždu Petrović...

Ako se naprave redovi ispred JDP-a, pa ispred Narodnog muzeja kad su bili impresionisti, to pokazuje da su ljudi željni kulture. Ako našu "Kulturizaciju" prati 100.000 ljudi, iako mi nemamo neku prezentaciju u javnosti, ne mogu da me ljudi lažu da smo mi krivi, već to znači da nam ne daju neku alternativu.

Foto: Ohillusions

Ne može niko da me ubedi da ako sada kreneš da radiš sa mladim ljudima, to ne možeš da promeniš.

Mi smo pokazali da kultura može da bude komercijalna. Danas kad se kaže kultura odmah se pomisli na rođaka koji stalno traži pare. Kulturizacijom smo dokazali da to može da bude komercijalno, a dobro.

Danas imamo najtužniju varijantu umetnosti, a to je dodvoravanje publici. Umetnik snižava svoje delo da bi svako mogao da ga razume. Došli smo u onu poziciju po kineskoj poslovici u kojoj jedan zna da broji do dva, a drugi do četiri, pa se razgovor obavezno vodi na nivou do dva. Džabe ti ja pričam o tri i četiri kad ti ne znaš.

Bilo ko da me pozove, makar i u pola noći, da dođem i bilo šta da radim u vezi sa promovisanjem kulture, odazvaću se da pomognem.

Šta umetnici, ali i društvo u celini moraju da urade da nam deca ne bi odrastala uz rijalitije i da im njihovi učesnici ne bi bili uzori?

Foto: ohillusions.com

Ima nešto što se zove kulturna politika koja se izučava u školama. Država mora da dovede ozbiljnog menadžera za kulturu, koji je pre toga uradio puno ozbiljnih projekata i koji će sve da organizuje. Pre toga treba da se kaže da li mi imamo potrebu za kulturom ili ne? Ako nemamo, hajde onda da više ne kukamo i kažemo ukinite pozorište, muzeje i druge ustanove, i da kažemo mi smo nacija kojoj to ne treba.

Sa druge strane, ako želimo da imamo kulturnu politiku i plan, treba da se zna da će se, kad više ne bude Dušana, Pere, Mike, Žike koji su nešto u umetnosti pokrenuli kao individualci, umetnost i kultura razvijati u kontinuitetu. Da znaš da će mladom umetniku koji dođe sutra srce iskočiti kada priđe Narodnom pozorištu ili nekoj drugoj kulturnoj ustanovi.

Da imaš umetnika koji stvara vrhunska dela, a ne da se umetnici promovišu u raznim estrandim varijantama, i da kao umetnik moram da oženim pevačicu da bi me neko slikao i da bih bio viđen.

Stvari će se promeniti jedino ozbiljnom kulturnom politikom i radom, a siguran sam da se to može postići.

Na šta ste naročito ponosni u svojoj dosadašnjoj karijeri?

Uglavnom je moj najveći uspeh vezan za velike kompanije, kao što su Coca-Cola i Gasprom, jer mi oni pre svega daju odrešene ruke za moje ideje. Takođe, sa Universalom sam radio prvog avatara u svetu, gde izmišljeni lik kreće da se pomera sa vama. Potom prva interaktivna predstava koja je održana u pozorištu na Terazijama.

Ponosan sma na stvari koje su prvi put urađene u svetu, na kojima sam između ostalog ja radio, a o kojima se i dan-danas priča.

Na samom kraju našeg intervjua Dušan nam je odgovorio i na pitanje koji mu je najveći izazov.

-  Projekte nikad nisam ponavljao, već sam svaki radio za sebe i da ja sam sebe oduševim. Mislim da još uvek nisam imao najveći izazov - zaključio je umetnik Dušan Jovović.

(M. Đurđev)