Ja ljudima iz Instituta "Vinca" i "Karajovic" ne bih verovao i kada bi rekli da je danas petak. Navescu karakteristican primer, kao dokaz.
Krajem 1989. godine proširila se priča u Boru i RTB-u da je preradjivan uvozni koncentrat sa mnogo veoma otrovne i kancerogene žive. Takodje se proširila i priča da je mr Nada Ajdačić iz Nuklearnog instituta u Vinči našla radioaktivne izotope iz nuklearnog otpada u Borskoj reci. Da bi suzbili “dezinformacije” organizovali su predavanje u Domu kulture u Boru u radno vreme. Iz straha da ne dodje dovoljno ljudi, u poslednjem momentu obavestili su i nas inženjere iz pogona. Predavač je bio jedan od direktora Vinče, dr Perović, koliko se sećam. Veoma opširno nam je objasnio da Nada Ajdačić nema pojma kako se vrše merenja, da je radila sa neispravnim aparaturama i lošim hemikalijama i da je zato došla do pogrešnih rezultata. Predložio je da RTB pošalje nekoliko inženjera u Vinču na višemesečnu specijalizaciju iz uzorkovanja i merenja radioaktivnosti. Posle njihovog osposobljavanja, oni bi u Boru na više mesta uzorkovali koncentrate i otpadne vode, te uzorke bi čuvali i 2-3 puta godišnje u Vinči bi ih detaljno analizirali, uz pomoć njihovih stručnjaka. Odmah se javila jedna koleginica iz Instituta za reč i u nekoliko recenica diskusije predložila sebe kao člana takve ekipe.
Ostali su ćutali i ja sam uzeo reč, u prisustvu nekoliko direktora RTB-a, lekara i profesora sa borskog fakulteta. U startu sam rekao” Jadna i bedna si ti Jugoslavijo i osudjena na propast, kada u najboljem Institutu u državi radioaktivna merenja vrsi nesposobna, glupa i aljkava žena, sa lošim aparaturama i još gorim hemikalijama, pa dobija pogrešne rezultate”. Nastala je “mrtva tišina”, onaj zlokobni muk, koji ubrzo stiže i do SUP-a. Nastavio sam da to nije tačno, da dr Perovića treba da bude sramota što tako govori o svojoj koleginici, mr fizike Nadi Ajdačić. Da je moja supruga Bogdanka (diplomirani nuklearni fizičar) 12 godina pre toga radila diplomski iz fizike u Vinči, a da je u tom momentu mr Nada Ajdačić bila veoma poštovani i cenjeni šef Laboratorije i mentor na svim radioaktivnim merenjima na diplomskim radovima, magistarskim i doktorskim disertacijama. Dalje, da nema nikakvu svrhu da se uzorci sakupljaju u Boru, a svega 2-3 puta godišnje analiziraju u Vinči. Ako već moramo da sebi skraćujemo život trovanjem i zračenjem, onda bar ne moramo naprasno da umremo od sekiracije kada saznamo čemu smo sve bili izloženi prethodnih meseci. Uostalom, džabe uzorkujemo u Boru, ako oni u Vinči nemaju sposobne stručnjake i dobre aparature i hemikalije. Cim sam završio, neko od direktora je rekao da je predavanje završeno i prosto su nas isterali iz sale. Opet sam “prosipao nekoliko kofa mleka”.
Boza Bogdanovic, Bor
Boza Bogdanovic
Ja ljudima iz Instituta "Vinca" i "Karajovic" ne bih verovao i kada bi rekli da je danas petak. Navescu karakteristican primer, kao dokaz. Krajem 1989. godine proširila se priča u Boru i RTB-u da je preradjivan uvozni koncentrat sa mnogo veoma otrovne i kancerogene žive. Takodje se proširila i priča da je mr Nada Ajdačić iz Nuklearnog instituta u Vinči našla radioaktivne izotope iz nuklearnog otpada u Borskoj reci. Da bi suzbili “dezinformacije” organizovali su predavanje u Domu kulture u Boru u radno vreme. Iz straha da ne dodje dovoljno ljudi, u poslednjem momentu obavestili su i nas inženjere iz pogona. Predavač je bio jedan od direktora Vinče, dr Perović, koliko se sećam. Veoma opširno nam je objasnio da Nada Ajdačić nema pojma kako se vrše merenja, da je radila sa neispravnim aparaturama i lošim hemikalijama i da je zato došla do pogrešnih rezultata. Predložio je da RTB pošalje nekoliko inženjera u Vinču na višemesečnu specijalizaciju iz uzorkovanja i merenja radioaktivnosti. Posle njihovog osposobljavanja, oni bi u Boru na više mesta uzorkovali koncentrate i otpadne vode, te uzorke bi čuvali i 2-3 puta godišnje u Vinči bi ih detaljno analizirali, uz pomoć njihovih stručnjaka. Odmah se javila jedna koleginica iz Instituta za reč i u nekoliko recenica diskusije predložila sebe kao člana takve ekipe. Ostali su ćutali i ja sam uzeo reč, u prisustvu nekoliko direktora RTB-a, lekara i profesora sa borskog fakulteta. U startu sam rekao” Jadna i bedna si ti Jugoslavijo i osudjena na propast, kada u najboljem Institutu u državi radioaktivna merenja vrsi nesposobna, glupa i aljkava žena, sa lošim aparaturama i još gorim hemikalijama, pa dobija pogrešne rezultate”. Nastala je “mrtva tišina”, onaj zlokobni muk, koji ubrzo stiže i do SUP-a. Nastavio sam da to nije tačno, da dr Perovića treba da bude sramota što tako govori o svojoj koleginici, mr fizike Nadi Ajdačić. Da je moja supruga Bogdanka (diplomirani nuklearni fizičar) 12 godina pre toga radila diplomski iz fizike u Vinči, a da je u tom momentu mr Nada Ajdačić bila veoma poštovani i cenjeni šef Laboratorije i mentor na svim radioaktivnim merenjima na diplomskim radovima, magistarskim i doktorskim disertacijama. Dalje, da nema nikakvu svrhu da se uzorci sakupljaju u Boru, a svega 2-3 puta godišnje analiziraju u Vinči. Ako već moramo da sebi skraćujemo život trovanjem i zračenjem, onda bar ne moramo naprasno da umremo od sekiracije kada saznamo čemu smo sve bili izloženi prethodnih meseci. Uostalom, džabe uzorkujemo u Boru, ako oni u Vinči nemaju sposobne stručnjake i dobre aparature i hemikalije. Cim sam završio, neko od direktora je rekao da je predavanje završeno i prosto su nas isterali iz sale. Opet sam “prosipao nekoliko kofa mleka”. Boza Bogdanovic, Bor
Podelite komentar