ON JE OTAC SVIH ISLAMISTA: Ubija ljude, a mrtav je već 700 godina (FOTO)

Taki ad-Din Ahmed ibn Tajmija, poznat jednostavno kao Ibn Tajmija, rođen je 22. januara 1263. godine u Haranu, na granici današnje Turske i Sirije, u porodici etabliranih teologa. Njegovo ime je neobično po tome što dolazi od ženskog člana porodice: Tajmijatu je bila čuvena po svom znanju i pobožnosti, zbog čega su mnogi njeni potomci uzeli njeno ime.

Preporučujemo

Ibn Tajmija je vodio jednostavan život, posvećen učenju, pisanju i podučavanju; nikada se nije oženio niti je imao žensku saputnicu. Tokom dobrog dela njegovog života, koji je mahom proveo u Damasku, islamski svet je bio na udaru mongolskih invazija.

Još za života je postao slavan kao islamski sholastičar, teolog i logičar. Bio je član škole koju je osnovao Ahmed ibn Hanbal, i od svojih je sledbenika smatram jednim od dvojice najznačajnijih zastupnika hanbalističke teorije; drugi je Ibn Kudama. U modernom dobu njih se dvojica jednostavno nazivaju "dva šeika", dok se sam Ibn Tajmija naziva i "šeik islama".

Cilj Ibn Tajmije bio je da sunitski islam vrati onome što je on video kao najraniju interpretaciju Kurana i suna, zbog čega se i smatra praocem salafizma, te stoga vahabizma i džihadizma.

Velika džamija u Damasku, poznata i kao Umejadska džamija, mesto je u kome je Ibn Tajmija predavao tokom većeg dela svog života. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

(Salafizam, odnosno islamizam, upravo insistira na tome: vraćanju prvobitnoj interpretaciji njihove religije i odbijanju ideje da postoji neko skriveno značenje iza kuranskih stihova, već je sve onako kako i piše.)

Šest puta je bio zatvaran zbog svojih stavova, ukupno oko šest godina; zatvor je nazivao "božanskim blagoslovom".

Poznat i po tome što je izrekao fatvu protiv mongolskih vladara koji su "na papiru" primili islam, objavivši da je džihad protiv njih obavezan za sve muslimane zbog toga što nisu poštovali šerijat i prema tome nisu i sami bili muslimani, preminuo je u damaskoj tamnici 26. septembra 1328. godine, dakle, pre bezmalo sedam vekova.

A ipak, danas pišemo o njemu. Zašto? Odgovor leži u onome što je rečeno maločas: zbog uticaja koji je imao na razvoj salafizma, insistiranjem na vraćanju prvobitnom shvatanju islama, onakvim kakav je bio za vreme proroka Muhameda i salafa, odnosno prve tri generacije muslimana.

Prorokova džamija u Medini, Saudijska Arabija. Drugo je najsvetije mesto u islamu, a njenu gradnju je naložio sam poslanik Muhamed početkom 7. veka. Foto: Wikimedia Commons/Omar Chatriwala

Razni koncepti u savremenom islamističkog pokretu mogu se pripisati upravo Ibn Tajmiju, a neki idu toliko daleko da ga nazivaju "praocem Al-Kaide" (Jahja Moše).

Svet je podelio u tri kategorije: prvo, islamsko područje kojim vladaju muslimani i u kome se sprovodi šerijat, drugo, područje kojim vladaju nevernici, i treće, područje rata kojim vladaju nevernici koji su u stanju sukoba sa područjem islama.

Kasnije je dodao i četvrtu kategoriju, kada su Mongoli, konvertovani u islam ali koje on nije smatrao muslimanima, zauzeli grad u kome su živeli oni koje je smatrao muslimanima.

Treći bitan razlog je njegova deklaracija apostaze, takfira, odnosno osude muslimana koji ne poštuju islamska načela.

Tvrđava u Kairu u kojoj je Ibn Tajmija bio zatočen godinu i po dana. Foto: Wikimedia Commons/New York Public Library @ Flickr Commons

Ovo je dovelo do razvoja takfirizma kao posebnog oblika misli i delovanja unutar islamističkog pokreta, takfirizma koji se prvenstveno bori protiv unutrašnjeg "neprijatelja", odnosno muslimana koji nisu istinski muslimani, te koji smatra da to mora da prethodi borbi protiv punih nevernika.

Sa tim povezani koncept je Ibn Tajmijino učenje da je "dužnost muslimana da se bore protiv i da ubijaju muslimanske vladare koji ne primenjuju šerijat".

Postoji ipak dovoljno dokaza koji pokazuju da su savremeni islamisti izvitoperili neke njegove ideje; naime, Ibn Tajmija je vrlo jasan u tome da niko nema pravo da dovodi u pitanje nečiju veru i da baca kletvu samo na bazi sopstvenih želja i prohteva, što je potpuno u duhu Kurana u kome se to naglašava uz upozorenje da kraju Alah ipak sve vidi i sve zna.

Žena među ruševinama sirijskog grada Kobanea. Foto: Profimedia/AFP

Još nekoliko zanimljivosti za kraj.

Uprkos tome što se celog svog života borio protiv veneracije proroka Muhameda, članova njegove porodice, ranih muslimana i sufijskih svetaca umesto Tvorca, dve stotine hiljada ljudi mu je došlo na sahranu a posle nje je nastala pomama za predmetima koji su mu pripadali. Neki su išli čak toliko daleko da su pili vodu kojom je opran njegov leš.

Grobnica mu je postala odredište hodočasnika, a kada je francuska kolonijalna vlast posle Prvog svetskog rata htela da uništi to drevno groblje zbog izgradnje modernog stambenog naselja, jedino je njegov grob ostao netaknut: arapski tim za rušenje je naime insistirao na tome da je njegovo večno počivalište "previše sveto da bi se diralo".

(O. Š.)