KO SU NAŠA PRAVA BRAĆA: 4 naroda sa kojima delimo istorijsku muku, a da toga nismo ni svesni (FOTO)

Mi Srbi volimo da se bratimimo sa imperijalističkim narodima, valjda zato što se nalazimo "na vetrometini", između Istoka i Zapada, između čekića i nakovnja, i zato što smo doživeli sa svih strana pokušaje našeg uništenja i kao naroda i kao države.

Preporučujemo

Prvo smo nakon faktičke obnove naše državnosti početkom 19. veka bili braća sa Rusima, dok nas nisu razočarali kad su pola naših zemalja dali Bugarima. Potom su se iskupili u Prvom svetskom ratu, ali su postali komunistička država pa više nismo bili braća. Tada su nam braća postali Englezi i Francuzi, ali su i oni devedesetih ispali iz kombinacije. U poslednjih desetak godina ponovo su nam braća Rusi.

Jedina dva naroda sa kojima gajimo bratske odnose a da to stvarno ima nekog smisla (jer bratstvo sa imperijalističkim narodima je proizvod čiste nesigurnosti i ugroženosti, ne neke posebne veze u mentalitetu, a svakako nije u vezi sa sličnim istorijskim okolnostima) su Grci i Rumuni (sa ovim potonjima nikada, pa čak ni u srednjem veku, nismo ratovali).

Foto: AP/Tanjug

Zato vam predstavljamo četiri evropska naroda sa kojima delimo istoriju "između-čekića-i-nakovnja", a da ih ne uzimamo često u obzir kada o tome razmišljamo. Možda bi trebalo, jer, konačno, kada se manji narodi skupe na gomilu mogu da budu veća sila od velikih koji su obično razdeljeni.

Evo dakle te četiri nacije sa kojima bi trebalo da razvijamo što tešnje veze.

POLJACI

Smešteni između dva ogromna evropska imperijalistička naroda, Nemaca/Austrijanaca na zapadu i Rusa na istoku, pa čak i Šveđana na severu te Turaka na jugu, Poljaci nisu imali laku istoriju. Iako su imali moćno kraljevstvo, zajedno sa Litvancima, od 16. do kraja 18. veka, koje se protezalo od Baltika do Crnog mora, mnogo su propatili.

Protest Poljaka za srpsko Kosovo. Foto: Fejsbuk/Poljaci za srpsko Kosovo

Prvo su Šveđani sredinom 17. veka ozbiljno poharali njihovu zemlju, no, Poljaci su se oslobodili i nisu kapitulirali. A onda, u svega nekoliko decenija na kraju 18. veka, slovenska braća Rusi su zajedno sa Germanima u tri navrata komadala Poljsko-litvansko kraljevstvo i pripajali delove njihovih teritorija. Poslednji put je bilo konačno, kada je Poljska nestala sa karte sveta.

Pojaviće se ponovo na kraju Prvog svetskog rata, ali će na samom početku Drugog postati ponovo žrtva istih lešinara: Nemačka na čelu sa Hitlerom i Rusija na čelu sa Staljinom će je ponovo raskomadati i podeliti na pola.

Inače, malo ljudi zna da Srbe i Poljake deli više od istorijskih okolnosti, da nas spaja isti stepen rodoljublja i nacionalnog ponosa, kao i to da smo se mnogo puta borili jedni sa drugima rame uz rame protiv neprijatelja, iako nas dele hiljade kilometara.

Poljaci na demonstracijama u Varšavi. Foto: Prinskrin / tvn24

Najveći poljski junak Zaviša Crni poginuo je primera radi kod Smedereva u boju protiv Turaka, a i mnogi drugi Poljaci su doprinosili našoj sopstvenoj borbi i oslobodilačkim idejama. Kao što je Ivica Dačić pomenuo u autorskom tekstu nedavno, njihov Adam Čartorijski je bio tvorac ideje o ujedinjenju južnih Slovena pod srpskom palicom.

I još nešto: Poljaci su u kasnom srednjem veku i početkom novog veka bili poznati po svojim krilatim husarima (doslovno su imali krila na leđima kao anđeli, koja su se vijorila dok su jurišali) koji su im bili nesalomiva mašina. Zbog činjenice da su husari kao vojna formacija nastali od srpskih gusara (kako smo u srednjem veku mi Srbi zvali drumske razbojnike) koji su prešli u Ugarsku po dolasku Turaka i od kojih je Sibinjanin Janko napravio vojsku, Poljaci su tu svoju borbenu mašinu nazivali "Racowie", što znači "Rašani"; naime, prvi poljski husari su bili baš Srbi.

IRCI

Premda je nategnuto reći da su Irci bili između čekića i nakovnja (može, ako računamo i vikinške pohare), ipak postoji mnogo istorijskih sličnosti koje ih spajaju sa nama. Pod Englezima su bili gotovo isto dugo koliko smo i mi bili po Turcima (de fakto praktično isto, iako su de jure bili skoro hiljadu godina; ipak, ovo potonje nije toliko bitno jer su sve do 17. veka bili faktički skroz nezavisni), i dizali su ustanke jednako često koliko i mi protiv Osmanlija.

Rođenje Irske Republike, slika Voltera Padžeta. Radi se o ustanku protiv engleske vlasti. Foto: Wikimedia Commons/One Night In Hackney

Da li je bolja turska ili anglo-saksonska okupacija, otvoreno je pitanje, ali treba reći da nama Turci nikada nisu nametnuli gajenje jedne jedine kulture kao što su Englezi njima nametnuli krompir, što je sa pojavom krompirove zlatice dovelo do velike gladi, smrti i emigracije praktično pola stanovništva.

Ova viševekovna okupacija, dosta različita od turske nad nama, ostavila je dramatične posledice tako da je irski gelski, njihov sopstveni jezik, danas slabo korišćen i održava se samo zahvaljujući entuzijastima. Engleski se inače koristi svuda, iako Irci generalno gledano mrze svoje istočne susede.

Pored toga, ljudi koji su upoznali Irce kažu da su nam mentaliteti neverovatno slični: i mi i oni ne damo na sebe, rodoljubi smo do krajnjih granica razuma, jednako smo kapriciozni, volimo da pijemo.

Jermeni. Foto: Tanjug/AP

JERMENI

Slično nama, uglavnom su se napatili od Turaka i Persijanaca, mada manjim delom i od Rusa (mi smo se većim delom napatili od Turaka, a manjim od Nemaca i Austrijanaca).

Nakon vekova otomanskog i persijskog ropstva, jedan deo njihove zemlje je došao u posed Carske Rusije, a kulminacija njihove tragedije dogodila se tokom Prvog svetskog rata kada su Osmanlije izvršile veliki zločin nad ovim narodom ubivši milion i po Jermena sa teritorije istočne Anadolije i proteravši još nekoliko stotina hiljada.

Ovaj narod se i dalje nalazi u nezavidnom položaju. Okovan je na Kavkazu, dok sa jedne strane kidišu (opet) Turci a sa druge Azerbejdžanci. Njihova budućnost je daleko neizvesnija od naše, imajući u vidu da smo okruženi Evropskom unijom (koja je pre svega mirnodopski projekat) i da u perspektivi imamo članstvo u tom međunarodnom savezu.

Zastava Baskije. Foto: Wikipedia/Etxaburu

BASKI

Jedan od poslednjih evropskih naroda koji nema svoju nacionalnu državu (nije jedini), a verovatno poslednji evropski narod čija je etnička teritorija podeljena između dve kontinentalne supersile. U njihovom slučaju, to su Španija i manjim delom Francuska.

Baski su svoje nacionalno buđenje doživeli kao i mnogi narodi u 19. veku, ali za razliku od većine nisu uspeli da se za svoju nezavisnost i svoju državnost izbore. Mi smo donekle imali sreću da nam je okupator bila muslimanska imperija; teško je pobediti dve hrišćanske imperije kada za to nemaš ama baš nikakvu podršku sveta.

A nije da nisu pokušavali: setite se samo čuvene ETA koja i dalje postoji, ali koja je odustala od nasilne borbe i bombaških napada jer od toga očito nema leba. Ako Kataloncima pođe za rukom da se otcepe od Španije, ko zna, možda će i njima.

(Z. S.)