PRODAVALA SAM LUBENICE NA PIJACI: Ceo dan na 38 stepeni za 1.000 dinara! Evo kako sam se provela! (FOTO)

Većina nas krene na pijacu u sitnu nabavku, malo voća, povrća za čorbu, a završi sa lubenicama, kajsijama, breskvama i ostalim đakonijama.

Preporučujemo

Nakupi se tu troška, pa niko ne prođe sa manje od 1.000 dinara u kesama. A ljudi koji drže tezge tamo nisu zadovoljni zaradom, kažu mali su tu pazari, a skupe tezge.

Evo na kojoj PIJACI lubenica košta 20, a na kojoj - 120 dinara!

Budući da redakcija Telegrafa stalno osluškuje potrebe naroda i trudi se da stane u njihovu "tesnu kožu" ovaj put smo odlučili da jedan dan prodajemo lubenice na gradskoj pijaci i vidimo kolika je muka srpskog seljaka.

IŠLI SMO DA BEREMO MALINE: 12 sati dnevno za 1.500 dinara! I evo kako smo se proveli!

Pijaca radi od pola šest ujutru do osam uveče.  Bili smo po najvećoj vrućini i sparini. Iako je pijaca da kažemo "moderna" za razliku od većine, ima evaporativno hlađenje, krov, prostrana je i zaklonjena od sunca, opet je bilo prevruće.

Bilo je 4-5 tezgi sa lubenicama, i dva kamiona van pijace. Prodaju uglavnom mlađi dvadesetogodišnjaci i nije im teško. Kako kažu, mora se od nečega živeti. Nema puno zarade, al to je što je. Da ne bismo previše pričali, prihvatimo se mi posla.

Devet je ujutru i pijaca već radi punom parom, upeklo sunce, iako pijaca ima krov, al ne pomaže. Ljudi defiluju između tezgi, i već od ranog jutra žamor ne da da se sedi. Jure se mušterije, jer voće ne sme da propada.

Foto: Telegraf

- Pošto lubenica, jel slatka? - pita svako ko naiđe, ja pomalo zastanem, otkud znam dal' je slatka, nisam ja u njoj, ali opet moram da se pokažem kao dobar prodavac i da ljudi ne izgube pazar, kad su me već primili da radim.

- Slatka, nego šta, sad je najbolja, ne valja tamo u avgustu kad prezri, sad je odlična, jer je sezona - kažem ono što znam, i što su me naučili iskusni prodavci.

Oni malo zagledaju mene, zagledaju lubenicu, okreću, pa neko uzme, nekima ne odgovara što nema manjih, šta će mu ona što ne može u frižider da stane.

A, ja kad uzmem te velike lubenice, pa na vagu, namučim se. One teške, a niko ni da pomogne. Računaju "Možeš ti to, zato i radiš tu..." Dok izmerim, pa ona pokaže gotovo deset kilograma puta 40 dinara po kilogramu, samo se okrenu.

Nije lako ni lubenicu prodavati, kako li se tek prodaju neke skupocenosti, Bože dragi?!

Foto: Telegraf

- Pa ima li to šta manje, 400 dinara za lubenicu, nemam boga mi - odgovara starija žena - ja i muž sami, ko će to da pojede.

- Pa nema baš malih gospođo, imamo ove u celofanu od po dva kilograma - pokazujem joj na one baš male.

To im malo, ostalo veliko, ne može se ugoditi narodu. Privlačimo ih i sa ispisanim kartonima, kao super slatka, najslađa, a oni se šale pa pitaju jel slatka kao tuđa žena. I tako prolazi vreme, zbijamo šale i punimo džepove.

Mislim se kako rad na pijaci nije nimalo lak, već je dva sata popodne, a pazar tek 4.500 hiljade.

Treba svaki dan platiti 400 dinara za tezgu na pijaci, pa mesečnu zakupninu jedne tezge 5.000 dinara, a svako ima bar dve, ili jednu tezgu i kamion ispred pijace. Nakupi se tu troškova, pa kad dođu gazde i vide mali pazar, poteraju mučene radnike iza tezge da primamljuju i ubeđuju mušterije.

Foto: Telegraf

Ne biste verovali koliko ljudi imaju pitanja za lubenicu, kako da znaju da li je slatka, da li je prezrela, da li ima dovoljno semenki, šta znači kad je prošarana po kori, odakle je nabavljamo.

Lubenice gazde nabavljaju na velikim kvantaškim pijacama u Banatu. Ima i tu nekih "caka" koje kupci vole da znaju, a korisne su.

Kada je čuknete i čuje je se glasan zvuk, onda znači da je je slatka i zrela. Ako se pri kuckanju čuje tup zvuk, gotovo nečujan, znači da je prezrela i puna vode.

Takođe, ljubitelji lubenice treba da znaju da kora ne bude puno debela, jer onda ima malo lubenice, pa nemate šta da pojedete. Isto ako na lubenici uočite prošaran trag, znači da je zec malo gricnuo, što znači da je ukusna.

Foto: Telegraf

Ukoliko je pak, brašnjava, onda ne valja. Znači da je prezrela, mada takvih joše nema, jer je tek polovina jula. 

Ako me pitate kakav mi je bio jedan radni dan na pijaci među lubenicama?

Nije zamorno, osim što je mala zarada i vrućina. Al' kad zamislim kakve su zime na gradskim pijacama, sve ledeno, pa drhtiš u jakni i gledaš dal' će neko da naiđe da kupi nešto, ovakvo vreme i ide na ruku prodavcima. 

Uz priču, malo rada, prođe dan... Došlo veče, vreme da se zatvara tezga, dosta je bilo rada za danas, ako mene pitate i previše.

A u džepu para ni za malo bolji ručak. Jedva hiljadarka. Lubenica možda jeste slatka, ali ne i prodavanje slatkih lubenica. Nikako.

Pa, vi vidite...

(I. Lazić)