"NIKADA SE NEĆE ŽIVETI KAO ZA VREME TITE": Kada pročitate ovu ISTINU više ništa neće biti isto!

Jednom je neko pitao "Šta je istina"?

Preporučujemo

Univerzalan odgovor na ovo pitanje svakako ne postoji, jer svako ima svoju... Ovoga puta, rešili smo da vam prenesemo istinu Branka Miljuša, objavljenu u "Nedeljniku", a oličenu u osvrtu ispletenom kroz pet priča.

I kao što to biva neki od vas će se u njima prepoznati, drugi će odmahnuti rukom. Mi vam predlažemo samo jedno, da ih pažljivo pročitate do kraja, pa onda ako baš morate - sudite...

"Sećam se pogleda Danilovića kada je zakucao i Sabonisa i loptu u onom finalu. Sećam se i Đorđevića kako sedi na klupi pored Marčuljonisa i nagovara ga da se vrate na teren. Sećam se i košarkaša Hrvatske kako odlaze sa pobedničkog postolja, onog postolja na koje se od tada više nisu ni peli. Sećam se i zvižduka Grka. A prošlo je dvadeset godina od tada.

Sećam se bioskopa na Monparnasu gde sam gledao kako Tom Henks govori: "Life is like box of chocolate. You never know what you're gonna get." Prošlo je dvadeset godina od kada sam čuo tu rečenicu.

Sećam se i Laze Ristovskog kako slonu govori "Konju jedan" dok mu ovaj sa prozora mažnjava cipele. A dvadeset godina je prošlo i od tog filma. Sećam se i stvari "Waterfalls". Celog spota se sećam. A prvi put sam ga video pre dvadeset godina. Sećam se i kada sam prvi put čuo za zločin.

I prošlo je dvadeset godina. Osećaj u stomaku je i dalje jednako snažan.

Foto: Tanjug/Dragan Stanković

Dolazak

Nikada nisam bio na mestu o kojem sam prvi put slušao od koleginice na studentskoj zabavi. Vozio sam koridorom prema bivšoj republici zemlje u kojoj sam se rodio, a koje više nema, i sećao se. Prvi put sam se tim koridorom vozio još kao klinac sa roditeljima, kada smo putovali za Italiju. Bio je praznik rada i nije se radilo. Da sam prešao granicu sa tadašnjom republikom, a sadašnjom državnom zajednicom u kojoj sam rođen, znao sam po tome što je tu koridor, tada Auto-put Bratstva i jedinstva, prestajao, i to i pre te tada nevidljive granice. I rasveta je nestajala sa tom granicom. Avnojevskom granicom, koja je tada bila nepostojeća poput granica između zemalja EU danas.

Nedugo zatim Evropljani su iskopirali foru sa granicama, a mi smo ih, tamo gde ne treba, iscrtali. Krvlju.

Mape Evrope iscrtane su linijama koje su označavale zajedničke auto-puteve, a mi smo spali na zone, koridore, enklave i mnogobrojne granice.

Foto: Wikipedia/Gajdario

U toj noći povratka iz šopinga u Italiji, prvi put sam razmišljao o Andrićevom tamnom vilajetu. Zbog rasvete, odnosno zbog njenog nepostojanja. Danas kada god razmišljam o toj republici zemlje koje više nema, uvek se setim tamnog vilajeta. I to ne zbog rasvete, koje i dalje nema.

Dan je, krenuo sam pre podne. Vedro je, ali kada pređeš Drinu, ni auto-puta ni koridora. Ni bratstva. Ni jedinstva. Samo tišina. Na graničnom prelazu zastava sa simbolima koji ne znače ništa i onda dobrodošlica u jedan od dva entiteta jednog od tri konstitutivna naroda. Dok put nejasno krivuda, gube se sve radio-stanice koje sam ikada memorisao. Kao da i aparat nema više šta da kaže.

Leto je na svom početku. Sve je zeleno. Sve je baš isto u prirodi kao svake od proteklih dvadeset godina. Sve je isto kao i proteklih sto godina.

Foto: Promo

Kako se odmičem od Drine, nebo postaje tamnije. Oblaci su sakrili sunce. Sparno je. Spomenike nesreće, kuće bez krovova, prozora, sa izrešetanim fasadama i dalje je lako pronaći. Nisu retki ni spomenici gluposti, mala postrojenja u privatnom vlasništvu, obeležena neukusnim neonskim reklamama, koja se redovno nalaze pored nekih srušenih fabrika.

Priča je uvek ista, bez obzira na etnicitet. Prvoborac stranačkog dogovora nacionalnih partija koji je prerastao u međunacionalni pokolj, lokalni magacioner, portir ili neko takav iz fabrike, marnuo je mašine i napravio firmu u kojoj poneko danas zarađuje crkavicu i preživljava.

A stranački prvoborac živi. To je valjda taj suživot o kome su pričali i nacionalni prvaci pre dvadeset godina, a o kome danas pričaju nižerazredne diplomate na službi u nekadašnjoj republici zemlje koje više nema, a današnjoj državnoj zajednici, a koji su došli da se vrate bogatiji za referencu i iznos na računu, bez namere da urade išta za one koji ni sami za sebe ne rade nešto. Bar ne nešto dobro. Sidran je tu novu reč, dok je još bio samo pisac, nazivao „susmrt". U tome nije pogrešio.

Sa leve strane puta je kolona fabričkih hala. Sve izgleda zapušteno. Mnogi prozori su polupani. Sve je sivo.

Sa desne strane su mezari. Stoje pravilno složeni. Ima ih više od jednog. Ima ih previše. Ima ih besmisleno mnogo. Sve se beli. Mesto susreta nedovršene industrijalizacije sa neispričanom istorijom.  Mezare čuva policija. Fabrike čuva korov.

Mesto na kojem je, u nekoliko dana istog ovakvog leta pre dvadeset godina, projekat "Die Endlösung" doživeo reinkarnaciju. Mesto na kojem je završeno ubijanje multikulturalnosti, započeto još prećutnim odobrenjem za razvaljivanje jedne velike zemlje i još veće ideje koju je prvi nametnuo kralj, a doživotni predsednik potom uspeo da ubedi narode i narodnosti da vole i ideju i zemlju nastalu iz nje. Bar se tako činilo.

Ta ljubav je baš bolela. Nešto ne verujem da ljubav treba da boli. Konačnu smrt multikulturalnosti proglasili su mnogo kasnije evropski lideri, zgroženi netolerancijom i terorizmom u sopstvenim dvorištima. Tako se danas u najstarijoj evropskoj republici čuju zagovornici zabrane jedne religije.

Zemlja čiji vojnici je trebalo da čuvaju zaštićenu zonu koja se nalazila na ovom mestu, slede primer najstarije republike i zabranjuju da žene prekrivaju lica. A svi zajedno podržavaju istopolne brakove. I tolerancija je mrtva. Samo to još nisu priznali iako je to nagovestio Kasovic u filmu "La Haine", koji je prvi put prikazan pre dvadeset godina.

Dva dela jedne prostorije. U prvom je nekoliko razbacanih stolova pored kojih u apsolutnom neredu stoje svi meni poznati tipovi stolica. U uglu sto za bilijar, na zelenoj čoji pohabani štapovi. Na zidu je šal sa Svetskog prvenstva u Brazilu 2014. sa natpisom bivše republike, danas državne zajednice, u kojoj sam se rodio. Pored razvučenog šala je Titova slika. U drugom delu je još jedan sto, razvaljeni dvosed koji je preživeo bar jedan rat i dve fotelje u ništa boljem stanju. Improvizovani šank u desnom uglu potvrđuje da natpis na objektu u koji sam kročio nije lažan. Ipak sam, dakle, u kafani. Lakše je kada poznaješ teren. Sedam za jedan od stolova u prvoj prostoriji. Starija gospođa prilazi.

Foto-ilustracija: Foter/

Poručujem rakiju. Pitam da li ima nešto da se pojede. Ćevapi, odgovara gospođa upitno.Petnaest u pola, kažem. Sredovečni muškarac koji sedi za stolom u drugoj prostoriji u društvu još dva čoveka me pita da li sam iz Sarajeva. Odgovaram da sam tamo rođen.

- Odmah sam pozn'o, tako vi poručujete ćevape. Zove me da sednem sa njima. Pristajem. Čovek se zove Džafer. Rukujemo se. Na stolu je pečeno pile sa krompirima. Jede se rukama. Svako ispred sebe ima mali bokal. Poteže se često. Na televizoru, "kutijašu", idu "Parovi". Krupne šake bez prestanka privlače cigarete ustima. Mnogo je dima. Oči nikom od mojih sagovornika nisu bistre. Upoznajem i ostale za stolom. Muzafer i Ibrahim.

Priča prva

- Nikada se neće živeti kao za vreme Tite. Mi smo, bolan, tada dobijali stanove. Ko neće stan, dobije pare da napravi kuću. A sada, evo, već dvadeset godina silne pare stižu u ove vukojebine, a niko da nam da da mi popravimo svoje kuće. Pokradoše sve. A mi sve sami moramo pa kako ko uzmogne. Alija nam je obećao da ćemo jesti zlatnim kašikama, a mi više ni drvenih nemamo - izgovara Muzafer.

Foto: Profimedia/Corbis

Najstariji je u društvu, prevalio je 65 sigurno. Prvi počinje da priča. Seda kosa uokviruje lice puno bora. Priča mirno kao da ima neograničeno vreme ispred sebe, ruke drži na stolu i bez prestanka me gleda u oči. Džafer me pita kako je u Beogradu.

Džafer je najmlađi. Krupan, visok čovek sa ogromnim ramenima, u kasnim tridesetim. Ne drži ga mesto, konstantno gestikulira. Kaže da često ide kod brata u Nemačku da radi. "Na bauštele." Pita i da li je živ „onaj vaš Čeda, on je dobar tip", kaže. „Čudo ga niste ubili kao Đinđića."

Ibrahim mu na to kaže: "Ne s..., Džafere, života ti." Ibrahim ima sigurno više od 50 godina. Sitan, suv čovek sa upalim očima i velikim ožiljkom sa desne strane lica. Gleda me ispod oka, sa nepoverenjem koje je život bolno urezao u mapu mozga. Muzafer kaže:

Foto: Telegraf

- Bio je ovdje dva puta i onaj Tadić, dobar je to čovjek. Ljudi ga ovdje pozdravljali. Džafer se nadovezuje:

- Bio je i Dodik, sve negira. Negira, ali ipak dođe i donese cvijeće. Znaš li ti", tišim glasom, uz obavezno osvrtanje po praznoj kafani, "da je Dodikov najbolji jaran Bošnjak jedan, svaki vikend oni sjede 'vako k'o mi sad. Svi ćutimo. Ibrahim prekida tišinu rečima:

- Dok god oni misle o milionu, a ja o marki, j..o ti njih sve zajedno, pusti, bolan, tu priču. Posmatram svoje sagovornike i ćutim.

Priča druga

- Ovaj rat je bio najgori. U Drugom svjetskom ratu, naiđu ustaše, a Srpkinje se sakriju kod nas, obuku dimije i prođe belaj. Kada udare četnici, naše žene pobegnu u srpske kuće, presvuku se i osta glava na ramenima. A sa živom glavom možeš svašta. A sada niti je ko koga skrivao, niti je ko koga čuvao - govori Muzafer sporo, kao da se i sam seća i u glavi poredi dva rata. Opet tišina.

Razmišljam kako je ovaj rat zapravo dokazao da nekoliko dobrih ljudi ne može ništa. Ili je dokazao da ovde ne žive ljudi koji mogu biti dobri u zlim vremenima.

Priča treća

- Jesi li čuo, majke ti, da su maturanti ovdje pored nas neki dan u četničkim uniformama slavili mature - pita Džafer nikog određeno.

- Ja, ja, čuo - odgovara Muzafer.

- Javio mi sin iz Holandije. Vidio na vijestima tamo. Ima mnogo naših tamo.

Foto-ilustracija: Profimedia

- Znaš, momak - govori sada Muzafer meni, "lako je bilo, a i danas nije problem dobit papire samo kada si odavle. J...š ga, neka nafaka i od toga."

Holanđani su neselektivno umesto časti izabrali PTS, a savest peru smenom vlade i kartama u jednom smeru. U Holandiji, barem u onom holandskom bataljonu, nije bilo Srđana Aleksića. Sećate se, to je onaj momak iz Trebinja, onaj momak koji je spasao jedan ljudski život trampivši ga za svoj, uz bonus besmrtnosti imena i istinskog herojstva.

Došli su ćevapi. Nisam više gladan ili nisam ni bio gladan. Nemam pojma. Rukom lomim natopljenu masnu lepinju i zajedno sa mlevenim mesom ubacujem zalogaj u usta. Sećam se izraza "perfect bite". Ne mogu da se setim iz kog je to filma. Ćevapi su suvi. Lepinja je ukusna.

Foto: S. Pikula

Priča četvrta

- Neki dan bio dole prema Drini udes. Gadno, mercedes neki stari. Kada sam naišao, ljudi pokušavaju da razvale vrata. Auto prevrnut. Čuje se da čovjek umire unutra. Dozvali su neki njegov rod, on čovjek van sebe. Hoće da se bije sa svima u koloni koja se očas posla napravila, pa ne more proć hitna. Znam ga ja, odavde je on. Šta ti je kada jednog svog izgubiš. A on je, more bit, baš bio tu onda. Ne znam, kažem, more bit", govori Muzafer.

- Ma jok, bolan, nije on bio ovdje. Niko nije od njih bio ovdje. Bili svi u Novom Sadu, Užicu, Beogradu", kaže Ibrahim tiho.

- Samo se pitam ko onda pobi sve one ljude - nastavlja još tišim glasom uz uzdah i veliki gutljaj.

- Jes', vala - kaže Muzafer.

- Ma to je sve dogovoreno bilo - Džafer bi da prekine tišinu.

- Ćuti, bolan, Džafere - kaže Ibrahim. Ćutimo. Ibrahim glasno kašlje.

Foto: Telegraf

Priča peta

- Jesi li vidio onog crtača, karikaturistu u Parizu, onog što je crt'o Alaha - pita me Džafer. Ne čekajući da odgovorim, nastavlja:

- Neće više da crta. Ne mjereš, bolan, crtat takve stvari. S...'o se skroz, ne mere maknut više iz kuće. Mnogo je muslimana na svijetu.

- Pa šta sa tim - pita Ibrahim.

- Ništa - kaže Džafer. Tišina. Muzafer kaže:

- Svašta, bolan, piše po novinama, eno onog jadnika iz Zvornika optužilo da je terorista, a on nesrećnik, ubilo mu oca. Sirotinja. Pukao mu film, ot'šo i ubio jednog čovjeka. Kakav je to terorista koji puca na jednog čovjeka iz lovačke puške.

Foto: Tanjug/AP

- Naš, domaći -  kaže Džafer u pokušaju da se našali. Kiseo osmeh se ledi na licu. Nikom ništa smešno nije.

- Kažu, bio vehabija - reče Muzafer.

- Pa šta - kaže Ibrahim. "More čovjek bit šta 'oće."

- Ne more ubijat - kaže Džafer.

- Eto vidiš da more - odgovara Ibrahim.

- Ubio nesrećnik drugog nesrećnika. Siroče u tuđoj kući napravilo siročiće. I tako sve ukrug.

- A moramo opet zajedno - kaže Muzafer.

- Ništa se ne mora - odgovara Ibrahim. Ćutimo.  U prostoriju je upao mrak, a noć je donela svežinu.

Foto: sxc.hu/12point1

Odlazak

Gospođa koja mi je donela ćevape sedi u uglu i mota cigarete. Ispred nje je neka metalna tacna puna rezanog duvana. Video sam to jednom u Hercegovini, kod bake i dede. Zovem je da platim. Već je noć, krenuo bih. Džafer mi daje svoj broj ako budem dolazio da se javim. Muzafer mi poželi sretan put, a Ibrahim mi, dok mi njegova velika šaka trese ruku, kaže:

- Hvala što si sjeo sa nama i nemoj šta zamjerit.

Ulazim u kola i krećem. Tamni vilajet u punom sjaju. Oblaci ni mesecu ne daju slobodan prolaz. Poneka sijalica na razbacanim kućama uz put. Ni dženet ni raj ovde ne stanuju. Pakao i džehenem se hrane jedan drugim i čuvaju svoje drekavce. Anđeli i meleci su na raportu kod Alaha i Boga, a Šejtan i Đavo su se odomaćili. Minareti okićeni neonkama i crkvene kupole osvetljene reflektorima remete mrak. Tišinu prekidaju samo psi. Retko, ipak, laju. Izgleda da ih više ništa ne može uplašiti.

Prošlo je dvadeset godina.

Da li su to oni psi ili i novorođeni psi u svom kodu imaju upisano pamćenje na nesreću? Muka mi je. Stajem pored puta i povraćam. Nije od ćevapa.

Foto-ilustracija: Profimedia

Stan miriše na bebu. Gavrilo spava u krevecu. Kasno je. I Luka, siguran sam, spava u svojoj sobi, tamo u blizini Hrama na Vračaru. Sofija me zabrinuto gleda dok joj pričam gde sam bio. Nemam odgovor na pitanje zašto sam tamo išao. Isto sam sam sebe pitao dok sam se vraćao. Mučnina u stomaku ne prestaje.

Poznajem je već dvadeset godina. Lažem da sam dobro. Ne spava mi se. Smirujem Sofiju i teram je u krevet. Gledam u Beograd sa četvrtog sprata. Meni je najlepši u rano leto. Klinci na ulici glasno pričaju. Neki par pokušava da nađe mrak koji bi ih sakrio. Bučno je kao i obično.

Kada ideš odavde, do tamo ima 173 kilometra, kada se vraćaš od tamo, na tabli piše: 205 km. Ni oko dužine puta se ne slažemo. A prošlo je dvadeset godina. Da li je fizička udaljenost i protok vremena garant sigurnosti? Da li postoji garancija? Da li možemo očekivati nešto od budućnosti ako nismo raščistili sa prošlošću? Da li je na Balkanu moguće živeti a da potomke ne zadužujemo plaćajući dugove predaka? Koliki je deo kolektivnog duga koji ja prenosim?

Ne znam odgovore. Ali znam da je istina negde i da je bolno stvarna. Fali nam duboko grlo pa da pohvatamo drekavce. Sve drekavce. Mislim da to moramo. Da to dugujemo sebi. A ostalo ionako nije do nas. Napolju sviće".

(Nedeljnik / Branko Miljuš)