Ova slavna Srpkinja se izborila za nezavisnost Albanije, a vi o njoj ne znate ništa! (FOTO)

Jelisaveta Načić spada u red najznačajnijih Srpkinja iako velika većina građana uopšte ne zna o kome se radi. Ona je u istoriji zapisana kao prva žena arhitekta u našoj zemlji, i projektovala je mnoga kapitalna zdanja u predratnom Beogradu. Ova hrabra žena, prokrčila je srpkinjama put u ovu do tada isključivo mušku profesiju, ali se isto tako hrabro borila sa svojim mužem Lukom Lukajem, za oslobođenje Albanije od italijanskog uticaja.

Preporučujemo

Rođena je 1878. godine u Beogradu. Njen otac Mihailo S. Načić bio je uspešni trgovac na veliko, poreklom iz Požarevca. Jelisavetina majka bila je kći Jovana Savića, upravnika Uprave fondova, a po ženskoj liniji vodila je poreklo od porodice Ičko, iz koje je poticao i čuveni trgovac i diplomata Petar Ičko.

Ona je radila kao arhitekta u Beogradu do početka Velikog rata, a nakon početka sukoba i trajanja okupacije javno je izražavala svoj patriotski stav. Zbog toga su okupacione vlasti odlučile da je uhapse i interniraju u logor u Nežideru u Mađarskoj (danas Nojzidel na severoistoku Austrije).

Foto: Wikimedia/Никола Цветковић

Jelisaveta se našla u Nežiderskom logoru zajedno sa još 15.000 srpskih intelektualaca i rodoljuba. Delila je jednu baraku sa još petnaestak mlađih Srpkinja. Pošto je sa svojih 38 godina, bila najstarija među njima, bila je starešina barake. Kako svedoče neke žene internirane u Nežider, kada je bila reč o ženskom delu logora uslovi su bili prilično slobodni. Pored nesmetanog komuniciranja sa svetom putem pošte, ženama je bilo dozvoljeno i da primaju posete. U Jelisavetinu baraku često je svraćao naočit, par godina stariji albanski intelektualac katoličke vere, Luka Lukaj.

Između njih se rodila ljubav, i tu su se i venčali, a 1917. godine rodila i kći jedinica, Lucija. Pred sam kraj rata, na intervenciju Lukinog ujaka, Luka, Jelisaveta i mala Lucija pušteni su na slobodu.

Nakon puštanja na slobodu ova porodica se doselila za Beograd i tu su živeli dve godine. Međutim , ćerka se razbolela od upale pluća, pa su se svo troje preselili na more, zbog pogodne klime. Za novo prebivalište je odabran Skadar, zbog političkih aktivnosti supruga Luke.

Foto: Wikipedia/NMedjedov

Inače, on se rodio u Skoplju u porodici imućnog odgajivača ovaca i prodavca vune, poreklom iz okoline Skadra. Posle očeve smrti, Luka je nasledio brojna imanja u Albaniji, zahvaljujući kojima se izdržavao čitavog života.

Luka, koji je nasledio i očevu plahovitu narav, rano je napustio školu i krenuo stranputicom. Njegov ujak, tršćanski biskup, uredio je da bude primljen u strogu jezuitsku školu u Beču. Međutim, buntovni Luka je ubrzo izbačen iz škole, kao vođa pobune đaka zbog loše ishrane. Ovi događaji ipak su imali pozitivan uticaj na njega. Shvatio je da je njegov životni poziv revolucija i borba za ljudska prava, uozbiljio se, završio gimnaziju i Filološki fakultet.

Kao intelektualac i revolucionar, Luka se aktivno uključio u borbu protiv Osmanske imperije. U toj borbi bio je na strani svakoga ko je neprijatelj Osmanlija, ali je najviše sarađivao sa glavnim protivnikom Turske na Balkanu ‐ Srbijom. Često je bio proganjan i hapšen od turskih vlasti. Uoči Balkanskih ratova, radio je u Kosovskoj Mitrovici kao austrougarski prosvetni inspektor. Sa tog položaja tajno je pomagao Srbe u borbi protiv Turaka i Austrijanaca, kao i u pripremama za oslobođenje Stare i Južne Srbije. Zato su ga Austrijanci, odmah po padu Srbije 1915. internirali u Nežider.

Foto: Arhiva

Po dolasku u Skadar, Luka je bio ministar u vladi Esad paše, a potom se uključio u borbu protiv italijanske dominacije u Albaniji. Učestvovao je i u gerilskim borbama, u kojima ga je pratila i supruga Jelisaveta. Luka je smatrao da i Albanija treba da bude uključena u novoformiranu južnoslovensku državu. Njegove političke stavove i aktivnosti uvek je bezrezervno podržavala i supruga.

Zbog antiitalijanske delatnosti Lukaj i Jelisaveta su 1923. godine proterani iz Skadra, pa su se nastanili u Dubrovniku. Kada je 1928. u Albaniji na vlast došao kralj Ahmet Zogu, Lukaj se odrekao albanskog državljanstva i zvanično postao podanik jugoslovenskog kralja.

Foto: Wikipedia / Rotatebot

Do kraja života Lukaj, nije bio zaposlen niti politički aktivan. Vodio je boemski život. Ostalo je zabeleženo da je 1935. godine u Beogradu objavio Arbansko‐srpskohrvatski rečnik. Sa ženom i ćerkom živeo je u Dubrovniku, u starom delu grada, u ulici Bunićeva poljana br.1, gde je i preminuo 1947. godine. Posle I svetskog rata, Lukaj je branio Jelisaveti da se zaposli, pa je ona provela život posvećena porodici i putovanjima.

Posle Lukajeve smrti, Jelisaveta je pisala molbu Narodnoj skupštini FNRJ da joj dodeli penziju, ali je komunističke vlasti za života nisu udostojili ni penzije ni odgovora na molbu. Krajem aprila 1955. iznenada se razbolela i posle samo desetak dana preminula, u svom stanu u Dubrovniku. Tek posle smrti, iz Narodne skupštine FNRJ stigao je odgovor u kome se odbija njena molba za penziju. Sahranjena je na Dubrovačkom groblju, u grobnici svojih prijatelja, bez obeležja. Kivna na državu koja je tako nepristojno i grubo odbila molbu njene majke za penziju, Lucija nikada nikome nije otkrila u kojoj grobnici je njena majka sahranjena.

Foto: Telegraf

U Politici je tek 10 godina nakon njene smrti objavljen kratak članak o njoj. Prema kazivanju ćerke Lucije, koja je umrla 1982. godine. Njena majka je, još posle I svetskog rata svoju biblioteku i stručnu dokumentaciju poklonila Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. U posedu Jelisavetine porodice ostale su samo fotografije i jedan akvarel koji je Jelisaveta načinila početkom 20. veka.  Gotovo sve što je Jelisaveta stvorila, stvorila je u Beogradu. Kažu da je zauvek žalila za svojim rodnim gradom i čeznula da se u njega vrati. Od 2004. godine, negdašnja ulica Pavla Papa, na Gundulićevom vencu, nedaleko od zgrade sa radničkim stanovima ‐ jednim od Jelisavetinih remek dela, nosi ime Jelisavete Načić.

U istoriji srpske arhitekture zauzimaće veoma bitno mesto, jer su iza nje ostale brojne građevine, od kojih su neke i dan danas čitave i govore o njenom talentu.

Njen prvi rad u Beogradskoj opštini bilo je izvođenje radova na uređenju Malog Kalemegdana, i to prema projektu tada čuvenog arhitekte Dimitrija T. Leka. Velike, dekorativne, kamene, barokne stepenice kojima se sa Savske Aleje silazilo u Parisku ulicu, kao i ograda Savske aleje sa vazama na kamenim postamentima, stilizovanim pod uticajem secesije — koja će biti porušena u Prvom svetskom ratu, delovi su projekta uređenja Velikog Kalemegdana što je, pored projekta za uređenje Terazija, još jedan od prvih arhitektonskih poduhvata Jelisavete Načić.

Foto: Muzej grada Beograda

Međutim, kao njeno najveće delo za četrnaest godina stručnog rada u Beogradu, ostaje školska zgrada u Ulici 7. jula broj 7, iz 1906. godine, u kojoj se danas nalazi Osnovnaškola "Kralj Petar I". Na tom mestu se nekada nalazila čitaonica i stara zgrada Osnovne škole. Zdanje je urbanistički dobro postavljeno i veoma dobro proporcionisano.

Od javnih građevina, tačnije građevina iz oblasti bolničke arhitekture, Jelisaveta Načić je projektovala i bolničku zgadu Prve bolnice za tuberkulozne bolesnike u Srbiji. Bolnica je projektovana u okviru kompleksa bolnica na Zapadnom Vračaru. Nažalost, oštećena u Prvom svetskom ratu, zgrada je odmah nakon rata i porušena.

Projektovala je i hram Aleksandra Nevskog na uglu Dušanove i Francuske ulice na Dorćolu, čija je gradnja započela 1912. godine. Gradnju su prekinuli Balkanski i I svetski rat. Posle rata, pošto je Načićeva napustila profesionalnu karijeru, gradnja je nastavljena, ali prema projektu koji je u mnogome izmenjen. Sa oko 20 % od originalne Jelisavetine ideje crkva je sazidana 1928.

Foto: Wikimedia/August Dominus

Jelisaveta Načić se oprobala i u oblasti projektovanja stambene arhitekture. Oprobala se, kako u projektovanju kolektivnih zgrada, tako i u projektovanju malih porodičnih kuća. 1911. godine Opština je, prema njenim projektima, izgradila i prve radničke stanove u dvospratnoj zgradi, u tada novoprosečenoj, a danas ulici Đure Đakovića. Stanovi su, prema tadašnjim modernim principima, rešeni vrlo komforno i funkcionalno, sa savremenim uslovima higijenskog stanovanja. Jednostavne fasade, oživljene su naizmenično postavljenim trouglastim zabatima u visini krova. Ova građevina postoji i danas.

(Telegraf.rs / Izvor: bastabalkana.com)