PRAZNIK DEČJE RADOSTI: Ovako su Cveti proslavljene među Srbima na Kosovu (FOTO)

Srce Metohije, Velika Hoča, vekovna, riznica ljudske mudrosti i vrlina, gde sve kroz vekove ima utvrdjeni red i sve traje “otkad ikad”.

Preporučujemo

Uradite ovo i ispuniće vam se svaka želja jer - DANAS SU CVETI!

Na trenutak izostavljena svakodnevnica, mučna i neizvesna. Hiljadugodišnja hrišćanska eparhija i čuvari tradicije Cveti – praznik dečije radosti su učinile svečanim i veselim.

Sa jedinstvenog zvonika sabornog hrama Sv Stefana u Raško-prizrenskoj eparhiji zvono udara radosno i svečano. U portu ulazi vojska dece, kao Hristos u Jerusalim. Dečija graja, smeh, devojčice u nošnjama sa cvećem u rukama ulaze u hram na liturgiju. Svi su ozbiljni, mnogi od njih pevaju. Kao da su andjeli sišli sa fresaka.

Liturgija je završena, svi smerno celivaju ikonu na oltaru i izlaze sa vrbovim grančicama – simbolom pobede nad smrću.

Foto: Telegraf

U Velikoj Hoči, majke devojčicama na Cveti oblače svečanu “dečiju nošnju” koja se očuvala iz doba Nemanjića. Etnolozi beleže da je na teritoriji Kosova i Metohije, središtu srpske srednjevekovne države bilo zastupljeno nekoliko tipova nošnje, odredjenih društvenim i imovinskim statusom i zanimanjem: vladarska, plemićka, ratarska, pastirska, radnička, dečija i nošnja koja se nosila za vreme žalosti. U svečanim prilikama nošnje su bile obogaćene raznim nakitom.

Na freskama loze Nemanjića, pored muške i ženske nošnje prikazana je i dečija nošnja oba pola, kakvu i danas nose hočanska deca u svečanim prilikama. Po stilu i formi pripadala je vizantijskoj nošnji i nije se razlikovala od nošnje odraslih.

Kosovo i Metohija su oduvek bili na udaru “tuđinskih uticaja” i “odnarodjivanja srpskog naroda”, čuvajući svoju veru često u prikrivenoj formi i kroz usmeno predanje, do danas su sačuvani najlepši primeri običaja koje je pratila obredjena igra ili radnja.

Lazarice u Velikoj Hoči

Foto: Telegraf

Uoči Vrbice u Velikoj Hoči, deca okupljena u veseloj povorci na čijem su čelu Lazar i Lazarica pevaju lazaričke pesme, idu od kuće do kuće. Lazar je devojčica obučena u odeću muškarca, na glavi nosi šešir okićen cvećem, a Lazarica je dečak koji se ne vidi, od glave do pete je pokriven belim platnom i na glavi nosi venac od svežeg cveća. Kada lazarice zapevaju ispred doma svi ukućani izlaze, sa spremljenim darom (jaja, slatkiši, novac). Domaćica tri puta “obraća” (okreće) Lazara, dok lazarice pevaju: “Obraćaj se, Lazare, te se lepo prekloni, da te lepo darujev, žutom parom, dukatom”.

Lazarevom subotom, u Velikoj Hoči poznatijom kao Vrbica pocinju Vaskršnji praznici.

Najveći hrišćanski praznik “Velikdan” – Vaskrsenje Gospodnje ovde je jedinstven. Bogom čuvana, razapinjana i vaskrsla Velika Hoča je sa verom u Gospoda nadživela sve osvajače, ostala i opstala. Budimo čuvari njihovih zvona jer ona uzdižu molitve za nas.

(Telegraf.rs)