Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

  • Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
  • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
  • Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
  • Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
  • Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
  • Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
  • NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
Odgovor na komentar korisnika Ragnar
Ime je obavezno
E-mail adresa je obavezna
E-mail adresa nije ispravna
*otkucano <%commentCount%> od ukupno <% maxCommentCount %> karaktera
Komentar je obavezan

<% message.text %>

Komentari

  • Vesna

    23. avgust 2016 | 09:28

    Ja sam jedna od onih koja je ovo preživela. U procesu štampanja je moja knjiga "Pisanjem poeme poema" u kojoj sam ispisala sve kako sam i šta doživela sa dvoje dece (10 i 8 godina). Ovo je izdvojak iz autobiografske poeme: OPROŠTAJ Sa trideset i šest povreda, Duša se okova oslobodila, Nakon bitaka Dugogodišnjih i teških, Rat završen, Pobeda se oglašava, Zastave podižu U čast Života žrtve i pobednika. Krvavog tela, bosih nogu, Sredinom ulice žurim, Svet ne vidim. Činilo mi se, Da sama sam Na kugli zemaljskoj, Da jedino ja postojim. Oka čista i bistra, Odlazim do škole, Uzimam sa časova mališane. Zapanjeni i uplašeni su bili, Kada su videli moje rane. Boli li me, kako mi je? Pitali češto i hodali sa strane. Govorila sam, dobro sam! Trebamo požuriti, Što pre da izađemo iz škole. Devojčica je starija od brata bila, Znala je da sve boli me! “Otvori prozor majko, Da skočim sa sprata, Ne mogu takvu da gledam te!” Plakali su oboje, Jedino sam ja skamenjena bila, Razapeta rečenicom obesnoga oca; “Sada ću te unakaziti pa ubiti, Da te niko nikada više ne gleda!” Možda sam i unakažena, Možda sam i mrtva, Možda me stvarno ni nema, Ali kako onda hodam I kako tešim decu, Pitala sam se...!? Objašnjavala sam deci Da otac im je pijan. Kući se vratiti nećemo. Nova etapa Života Za nas troje, rađa se. I koma! Odneta sam u Hitnu Pomoć... O, Bože ovako se umire. Lekar je pružio papir, Na kome pisalo je. Izgovarala si ovo, dodao je.

  • Necca

    02. maj 2016 | 03:28

    Strasno.ja i moja ljubavnica imamo pre lepu cerkicu i vidjamo se muz naravno nezna i sta tu ima lose ko nije sposoban nemora ni da pravi decu.

  • andrijana

    02. jul 2015 | 12:19

    emisija postoji zove se Pink DNK i datum je 23.4.2015

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA