SVE ŠTO MORATE DA ZNATE O PEDOFILIMA: Ako želite da zaštitite svoje dete! (FOTO)

Pedofilija je psihoseksualni poremećaj u kome odrasla osoba ima seksualne fantazije o polnom odnosu sa pretpubertetskom decom, ili ulazi u polne odnose sa pretpubertetskom decom istog ili suprotnog pola. U pitanju je mentalno oboljenje i nije krivično delo sve dok ne pređe sa misli na - delo.

Preporučujemo

Pedofilija je klasifikovana kao tip parafilije, kategorije priznatih poremećaja koje se definišu neuobičajenim fantazijama, porivima i ponašanjima koji se ponavljaju i seksualno uzbuđuju subjekta koji ih doživljava.

Da bi se klinički dijagnostifikovali, takve misli i ponašanja moraju izazvati uznemirenost i interpersonalne nedaće time pogođenom pojedincu ili uznemirenost, povredu ili smrt osobe koja nema snage da se odupre nasrtajima sa tim u vezi.

Uglavnom, zahteva se da misli ili ponašanja budu prisutni minimum šest meseci da bi se postavila klinička dijagnoza, a da bi čovek bio klasifikovan kao pedofil mora da bude najmanje 16 godina star i barem pet godina stariji od deteta (ili dece) koje je u centru seksualnih fantazija bolesnika.

Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

Pedofilija može biti izdvojena od hebefilije (seksualne želje za decom starosti 11-14 godina) i od efebofilije (seksualne želje za starijim adolescentima starosti 15-16 godina). U mnogim zemljama, pojedinac koji je osuđen za zlostavljanje dece, koje uključuje seksualno iskorišćavanje pretpubertetskih i postpubertetskih osoba do 18 godina starosti, zove se seksualni prestupnik, a neki od njih se kasnije klinički dijagnostifikuju kao pedofili.

Tipični pedofil nije u stanju da pronađe zadovoljenje u seksualnom odnosu sa odraslom osoboma i verovatno ima nizak nivo samopouzdanja. Seksualna privlačnost prema deci dominira njegovim životom, i često dovodi do toga da pojedinac živi u strahu da će ga neko dete privući a u nekim slučajevima dovodi do toga da osoba reaguje u skladu sa svojim porivima.

Ako je pedofil poveden za seksualnom željom, često se dešava da se pedofil zaustavi pre snošaja, pošto bude seksualno zadovoljen maženjem deteta, a ponekad i pokazivanjem genitalija.

Foto: Profimedia/Alamy

Reakcija deteta može da bude strah, posebno ako je korišćena sila ili nasilje, a može da bude i zbunjenost pa čak i pasivno uživanje. Iako neka deca budu više uznemirena upozorenjima roditelja nego samim kontaktom, seksualni kontakt može biti izuzetno traumatičan, posebno ako je prisutno i nasilje. Ima dokaza da će deca koja su bila seksualno viktimizirana, biti problematičnija kada odrastu.

Uzrok pedofilije nije u potpunosti jasan. Biološke abnormalnosti kao što je hormonska neuravnoteženost mogu da doprinesu nastanku poremećaja kod nekih pojedinaca, ali biološki faktori kao takvi nisu dokazani uzroci, premda, kao što ćemo malo kasnije videti, ima rezultata koji bi mogli da vode ka opštem prihvatanju takvog objašnjenja.

U mnogim slučajevima pedofilskog ponašanja ona imaju veze sa seksualnim zlostavljanjem ili zanemarivanjem tokom detinjstva, kao i sam netipičnim emocionalnim i psihološkim razvojem, ali to ne odgovara na pitanje kako je poremećaj nastao kod prethodne generacije i gde i kako počinje.

Foto: Profimedia

Tako dečaci koje su bili žrtve seksualnog nasilja imaju veće šanse da postanu pedofili i silovatelji kada odrastu. Seksualno zlostavljane devojčice se često odaju samodestruktivnim oblicima ponašanja, poput korišćenja narkotika i prostituisanja. Većina pedofila su ipak muškarci, i stanje je retko kod žena.

Džejms Kantor sa Univerziteta u Torontu došao je istraživanjem do saznanja da je IQ prosečnog pedofila za 10 bodova niži od proseka, da je 2,5 centimetra manje visine i da postoje mnogo veće šanse da nije dešnjak, odnosno da je ili levak ili da poseduje ambideksteritet (da piše jednako i desnom i levom rukom). Ne-dešnjaštvo je takođe učestalije među ljudima koji boluju od autizma i šizofrenije, što su dva poremećaja "jasne biološke baze".

Kantor je takođe u studiji iz 2008. godine objavio da je skeniranjem mozga otkrio bitne razlike u beloj materiji (supstance koja spaja dve regije mozga) kod pedofila i kod ne-pedofila (da bi sprečio povezivanje njegovih rezultata sa podložnošću kriminalu generalno, i ne-pedofili su bili osuđeni kriminalci). Kod pedofila bele materije ima značajno manje, što sugeriše da je uzrok pedofilije MOŽDA njen deficit; tačnije, da se zbog abnormalnog funkcionisanja mreže u mozgu instinkt brige o detetu pretvara u erotski doživljaj.

Foto: ero.od.ua, FreeDigitalPhotos/patpitchaya

Uglavnom, kada osoba obolela od pedofilije deluje u skladu sa svojim željama i porivima i nanese patnju detetu, to je generalno tretirano kao ozbiljan seksualni prestup, a od takvih ljudi se očekuje da se leče.

Među potencijalno efikasnim formama tretmana su kognitivne i bihejvioralne terapije koje koriste treninge empatije i restruktuiranja izvrnutih i devijantnih obrazaca mišljenja.

Treninzi empatije uče pacijanta da sagledava svoje ponašanje iz perspektive žrtve. Terapija kognitivne izvrnutosti pokušava da restruktuira devijantne predstave pacijenta: na primer, da mu "utuvi" u glavu da je teranje dece na seksualni odnos neprikladno ponašanje, kako nikada više sebe ne bi opravdao rečima kao što su "dete nije reklo ne kada sam počeo" ili "iskreno volim to dete".

Foto-ilustracija: Profimedia/Corbis

U nekim slučajevima, korišćenje medikamenata kao što je ciproteron, koji potiskuje testosteronsku aktivnost kod muškaraca, može biti efikasan metod u smanjenju agresivnog ponašanja i seksualnog nagona.

Naravno, najsigurniji metod je hemijska kastracija, ali je problem sa njom identičan problemu smrtne kazne: šta ako je dete izmislilo da je "čika pokazao pišu", samo da bi se zabavilo, jer je čulo da se to dešava, ili iz ko zna kog razloga? Tako nešto se dešava, i tako nešto u suštini svakome može da se desi, da bude za nešto lažno optužen. Da bi hemijska kastracija bila primenjena neophodno je da postoje fizički dokazi, a ne samo detetova tvrdnja. Ne bi nikada trebalo smetnuti sa uma da su upravo deca odgovorna za lov na veštice u Sejlemu.

Profesor Kantor, da zaključimo, smatra da je velika nada za uništenje pedofilije u "sprečiti, a ne lečiti", i da ukazivanje na trenutak kada sve polazi naopako može dovesti do intervencije. On tvrdi nešto što mnogi odbijaju, uključujući tu i pisca ovih redova: "Pedofilija je medicinsko stanje, a ne moralni nedostatak. Niko ne bira da bude pedofil".

(S. D.)