POZNAVAO MIR JAM, PRIVODIO GA GESTAPO: Neverovatna ispovest 95-godišnjeg čika Mikija! (FOTO) (VIDEO)

Arhitekta i pisac Mihailo Miljković svedok je vremena kada su Knez Mihailovom špalirali nacisti, a Hadži Prodanovom jezdili "overland vipeti" nalik onima koje je vozio Al Kapone. On se seća doba kada su na Adi Ciganliji umesto kupača ležali kriminalci u zatvoru, i kada je omiljeni pevač levo orjentisane beogradske gimnazijske mladeži bio - džezista Štule, koji je svakog četvrtka i nedelje uveče ludom svirkom "rasturao" Inženjerski Dom…

Preporučujemo

Na putu ka biblioteci "Milutin Bojić" gde je trebalo da se sretnemo sa Mihailom koji je baš na ovom mestu, kao najstariji član, nedavno proslavio 95. rođendan, kroz glavu prolazi hiljadu i jedno pitanje.

S jedne strane bojazan, hoće li u tim godinama biti u stanju da nas razume, čuje? S druge dilema, da li se uopšte seća istorije koju je po sili prirodnog zakona živeo?

Foto: Marko Todorović

Svaka nesigurnost, međutim, u trenu nestaje pri pogledu na ovog sjajnog čoveka, punog života, nonšalantno, onako pomalo "nadrealistički buntovno" zavaljenog u fotelji sa Džojsovim "Uliksom" u rukama…

Kaže, ne ispušta ga, a knjiga uveče obavezno završi na komodi pored kreveta… Umesto Biblije.

Uz opasku da nameravam da živim najmanje 100 godina, jednostavno ne mogu da ne pitam Mihaila u čemu je tajna njegovog neverovatnog držanja!

Foto: Marko Todorović

- Mogu da vam kažem da je tajna u pisanju eseja, putopisa, pesama (prim. aut. od nedavno dostupni u digitalnoj biblioteci "Milutin Bojić"), ili sportu, putovanjima, ljubavi! Tri puta sam bio u braku, i sa svim ženama sam se rastao bez drame… Međutim, istina je da je dugovečnost stvar slučajnosti! Zaista! - u stopu počinje priču za Telegraf Mihailo otvarajući nam živo jedan po jedan prozor svojih sećanja.

PROSLAVA ROĐENDANA SA MIR JAM

Foto: Wikipedia / Pavlica

- Rođen sam u Krunskoj ulici, a živeo u Hadži-Prodanovoj, u ono vreme - slepoj ulici, sa bakom koja je bila učiteljica, majkom i njenih sedam sestara. Deda je umro od dizenterije posle prelaska Albanije, tako da slobodno mogu da kažem da sam odrastao okružen ženama. Majka je bila pravnica, a njene sestre su sve bile profesorke i sve su se baki obraćale sa "vi". Jedino sam je ja oslovljavao sa "ti" - priča Mihailo dodajući jedan interesantan detalj - na proslavi njegovog prvog rođendana bila je jedna od najpopularnijih srpskih književnica, čuvena Mir Jam!

- Pričali su mi moji kako je recitovala neku pesmu gostima, a sve se odigralo zahvaljujući tome što je moja baka bila školski nadzornik, a Mir Jam učiteljica… Kasnije smo mi momci iz Druge muške gimnazije često imali prilike da viđamo Mir Jam u njenoj čuvenoj turi od Slavije do Kalemegdana, kako se šepuri sva zamotana u one njene luksuzne velure.

PRVI AUTOMOBIL U BEOGRADU NALIK AL KAPONEOVOM

Foto: Arhivska fotografija

Iz najranijeg detinjstva, čika Miki pamti ulicu koja nije imala kanalizaciju, veliku zajedničku česmu, spolja, u avliji i komšiluk, koji se pominjao uglavnom po titulama.

- Da, da u ono vreme smo se oslovljavali po titulama... Tako je pored nas stanovao "đeneral", malo dalje "gospodin savetnik", na kraju ulice jedan "Nemec". Bila je tu i jedna "raspuštenica sa vanbračnim detetom", a malo dalje i neka baba koja bi nas klince jurila kada bismo joj onako slučajno prebacili loptu u avliju (smeh)…

Mihailov očuh Aleksandar, inače lekar Ministarstva pravde imao je jedan od prvih automobila u gradu - čuveni "overland vipet" u Al Kaponeovom fazonu. Vozio ga je, razume se, porodični šofer Bogdan, koji je inače ležao u zatvoru na Adi Ciganliji zbog pronevere novca.

OBILAZAK ZATVORA NA ADI I SOBA PUNIŠE RAČIĆA

Arhivska fotografija

- Kao lekar Ministarstva pravde moj očuh je s vremena na vreme odlazio u obilazak zatvorenika na Adu Ciganliju. Da, da, tamo gde se vi danas kupate, nekada je bio zatvor. Očuh me je ponekad vodio, pa sam tako imao retku privilegiju da zavirim u zatvoreničku sobu Puniše Račića, srpskog političara iz Crne Gore, koji je kao narodni poslanik u skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 20. juna 1928. godine ubio grupu hrvatskih narodnih poslanika na čelu sa Stjepanom Radićem, osnivačem Hrvatske seljačke stranke. Nikada neću zaboraviti kako je uvek u kutku imao kačicu sa sirom… Elem, mom očuhu su po službenoj dužnosti dodeljivani "slobodnjaci" za rad u kući. Otud je naš kuvar ležao u zatvoru zbog ubistva žene, a šofer Bogdan služio je kaznu zbog velike novčane pronevere. Bilo mi je svega devet godina kada me je Bogdan naučio da vozim…

IGRANKE U PREDRATNOJ PRESTONICI

Izvor: Youtube / CrniGuja

Dane u Drugoj muškoj gimnaziji Mihailo, kaže, pamti po nevinim ljubavima i džez igrankama.

- Kad kažem platonske ljubavi onda to doslovno i mislim. Pa, prvi put sam se poljubio ’38. Glavna zabava u to doba bile su nam igranke na koje se išlo u Inženjerski Dom gde je četvrtkom i nedeljom svirao sjajni džezista Štule sa svojim orkestrom, onda preko puta Železničke stanice kod bioskopa, gde je svirala ista ekipa, i u "Aero klub". E, tamo je odlazila gospoda. Igrali smo: "fokstrot", "lambeth walk", a poslednje Nove godine pred rat, u Beograd smo doneli i "troking".

Foto: Marko Todorović

Ineresantno je, međutim, da Mihailo ove plesove nije igrao sa svojom devojkom, već sa dobrom drugaricom, partnerkom.

- Pa, nisam igrao sa devojkom, iz jednog veoma jednostavnog razloga - nije umela da igra… Partnerka na svim igrankama mi je bila drugarica koja je sjajno plesala, inače muslimanka koju su roditelji konzervativno odgajali, ali nisu imali problem da je puste sa mnom da igra, jer su znali da smo samo dobri drugari - seća se čika Miki.

BOMBARDOVANJE BEOGRADA '41.

Foto: Wikipedia/ German Federal Archive

Idilu tipičnog građanskog života naglo je prekinulo bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. Mihailu je tada bila svega 21 godina.

- Nikada neću zaboraviti noć uoči bombardovanja… Moja dva druga, tri drugarice i ja sa korzoa u Knez Mihailovoj "preselili" smo se u čuveni lokal "Rusku liru" u kojem je pevala sjajna Olga Jančevecka. Imali smo običaj da joj dobacimo: "Tetka Olga, otpevaj nešto" i ona bi nam pesmom zaustavila vreme. Te noći sam, međutim, napravio jedan skandal! Naime, sa obližnjeg stola neki udvarač poslao je jednoj od naših drugarica - dragoj i divnoj Srbi Bukumirović - zumbul. Mene je to iznerviralo, pa sam onako u nadrealističkom fazonu zgrabio taj zumbul, naočigled svih ga umočio u vino, i gledajući direkt u oči onog udvarača - pojeo! Ah, mladost ludost! Kad se samo setim da će koju godinu potom istu tu divnu Srbu i njenog brata streljati na Banjici - seća se Mihailo dok mu podrhtava glas.

Foto: Arhivska fotografija

Nakon što su ispratili drugarice kući, svak je otišao svom domu. Nije još pošteno ni svanulo kad mu je majka uletela u sobu, zapomagajući: "Jao, krenuli Nemci"!

- Skočim iz kreveta, okrenem Radio Beograd, kad ono tamo - standardni marševi kao i svakog jutra, a napolju - gruvanje bombi! Bio je to prvi put u životu da sam sleteo u podrum!

"IDEMO DA SE BIJEMO S NEMCIMA"

Foto: Wikipedia/Franklin D. Roosevelt Library

Nemačke štuke bile su, prema Mihailovoj priči daleko strašnije od savezničkih aviona koji su nešto kasnije udarili na Beograd. No, to nije sprečilo ni njega ni njegovog druga Ivu da se istog trena, iako nisu bili obavezni, jave u vojni odsek u Ulici Tomaša Ježa.

- Nije bilo druge do da se bijemo s Nemcima. Bio je to naš zaključak! - priča Mihailo - Oprostimo se mi bez neke velike pompe sa majkama, pa stanemo da razmišljamo šta da kažemo kad stignemo tamo, u koji ćemo rod? Zaključimo tu, jednoglasno da je najbolje da se javimo u avijaciju, iako ne znamo da vozimo avion. Mislimo se, sigurno je sva mudrost u nekoj poluzi, kojom na brzinu možemo da ovladamo…

Foto: Marko Todorović

Ispred Vojnog odseka Mihaila i Ivu dočekalo je pregršt 20-godišnjaka i jedan podoficir koji je istog trena zagrmeo: "Što ste došli? Jeste li služili vojsku"?

- Nakon što smo horski odgovorili da nismo, bez pardona nas je oterao u p…. materinu. Kao po*rani golubovi razišli smo se kućama. I ja sam se vratio sve sa Van Gogovim reprodukcijama. Da, verovali ili ne, to je bilo jedino što sam poneo sa sobom odlazeći "u boj sa Nemcima" - priseća se uz osmeh arhitekta do detalja nam objašnjavajući kako ga je potom privodio Gestapo.

PRIVOĐENJE U GESTAPO

- Drugog februara 1944. godine, došli su po mene u ponoć. Oficir i vojnik naslonili su mi pušku na leđa i odveli me u štab. Sve što sam čuo bilo je majčino zapomaganje: "Čuvajte mi dete"! Nisam znao zašto, ali kada smo stigli, upitali su me za mladića iz komšiluka kog sam znao samo iz viđenja. Sproveli su me u zgradu iza Generalštaba gde su utvrdili da uopšte nisu tražili mene, već tog dečaka. I on je bio tu, a kada su pošli da ga vode u Gestapo, upitao sam da li smem da mu dam ćebe koje sam poneo. Dao sam mu ćebe, a mene su odvezli kući - priča Mihailo, a nama na pamet pada slika okupiranog Beograda. Nemaca koji špaliraju Knez Mihailovom, ali i "izdajnika" kako su ih kasnije žigosali, koji su tokom okupacije igrali i pevali po pozorištima…

Foto: Tanjug/Danilo Peternek

- Sećam se letnje pozornice na Kalemegdanu i Šekspirovog "Sna letnje noći" u kojem su igrali Viktor Starčić i Mira Stupica. Preko druga sam ulazio krišom i na probe u Narodnom pozorištu. Međutim, ne mogu da se setim da je u nacionalnom teatru tokom rata igran politički kompromitovan program. Uglavnom su se prikazivali zabavni sadržaji, Plautove komedije… Ništa što bi kasnije trebalo da se sankcioniše - iskren je Mihailo dodajući da je čitava ondašnja mladež iz Druge muške gimnazije bila levo orjentisana.

OBILAZAK SVETA JEDNIM ALI VREDNIM SPAČEKOM

Foto: milutinbojic.org.rs

Posle rata, Mihailo je završio Arhitektonski fakultet, a svaki slobodni trenutak koristio je za putovanja. Naročito je bio ponosan na svog "spačeka" kojim je obišao svet.

- Moji drugovi su svaki dinar izdvajali za vikendice, a ja za putovanja na koja sam često odlazio sa sinom! U Grčkoj sam bio 32 puta, Turskoj - 13, Poljskoj - devet, Mađarskoj - šest, u Sovjetskom savezu, Holandiji, Danskoj, Belgiji, SAD, Siciliji i Francuskoj - četiri. Doduše, jedino u SSSR nisam išao "spačekom". Nije se moglo, pa sam putovao vozom. Usput sam kupio stopere koji bi mi pravili društvo. Prvi put sam u hotelu odseo pre nekoliko godina, a gde sam sve pre toga spavao - bolje mi je da ne otkrivam - primećuje šeretski Mihailo otkrivajući nam na rastanku da li se kaje zbog nečega u životu?

Foto: milutinbojic.org.rs

- Grize me jedna stvar… Što sam pustio da mi majka umre u bolnici, a ne u kući… Ostala mi je još jedna žalost, za koju doduše nisam kriv - što je urnisana Jugoslavija. Mogli smo danas da budemo minijaturna Evropska zajednica, ali to je već neka druga priča… A bilo je i divnih trenutaka… Volim što sam doživeo da "ispratim" Hitlera i Musolinija! - završava priču sa nama Mihailo ispraćajući nas onako "starinski", manirima o kojima današnji mladići nemaju pojma.

Na izlasku bacamo još jedan pogled na ovog neverovatnog Beograđanina… Nismo sigurni, ali izgleda da se opet latio "Uliksa"…

(Katarina Vuković)