NAJČITANIJI ROMANI SREDNJOVEKOVNE SRBIJE: Naša epska poezija nas nije zanimala! (FOTO)

Srpska Aleksandrida u ruskom izdanju iz 17. veka. Foto: Wikimedia Commons/shakko

Preporučujemo

Dok su u zapadnoj Evropi zapisivali i pevali o Rolandu, Nibelunzima, Beovulfu, u Irskoj o svojim drevnim kraljevima, a na severu našeg kontinenta to isto radili sa sagama, mi Srbi smo po dobrom starom običaju koje smo do dana današnjeg zadržali, sve što je proisteklo iz naše sopstvene kulture tretirali kao bezvredno i sa prezirom ga ignorisali, pa tako i narodnu književnost.

Mislite da su Nemanjići i naša crkvena i plemićka elita tog doba bili drugačiji od naših današnjih pokolenja? Mislite pogrešno, pošto smo toliko ostali isti da je to poražavajuće.

Danas se naša sopstvena kulturna dostignuća, bilo tradicionalna bilo savremena, u velikoj meri ignorišu od nas samih, ismevaju i nipodaštavaju, dok se u ono što dolazi sa strane gleda kao u nešto mnogo bolje; u srednjem veku je bio isti slučaj, samo prilagođen tadašnjim okolnostima.

Uzmimo za početak tada novu i stranu religiju kojoj se najduže opiralo selo, koje je i inače uvek poslednje prihvati promenu: prvo su je prigrlili plemići koji su je potom silom nametnuli narodu, i to u vreme kada su sveštenici mahom bili Grci. Hrišćanstvo nam je isprva došlo iz Rima, ali nakon promene jurisdikcije u VIII veku, o čemu smo pisali, i nakon što su veliki župan Stefan Nemanja i Sveti Sava odlučili da je ipak pametnije da se vežemo uz Carigrad, definitivno smo postali pravoslavci.

Poslednji Vlastimirović, car Časlav bačen u Savu od Ugara oko 950. godine. Foto: staresrpskeslike.com

To je verovatno bio pogrešan potez jer je Zapad već tada pokazivao da će uskoro nadmašiti Istok, a i mi smo bili mentalno mnogo bliži Zapadu nego Grcima; ovo poslednje je možda najbolje opisano prezirom kralja Uroša prema evnusima u grčkom poslanstvu.

Kao i svaka nova ideologija, kao i komunizam u 20. veku, hrišćanska Crkva je sve ono što se dešavalo pre nje proglasila za nebitno i mračno, kao i sve ono što nema veze sa njom, tako da mi danas o našoj prethrišćanskoj istoriji možemo nažalost samo da nagađamo; šta više, čak i danas mislimo da nam je država nastala sa Nemanjom, i ignorišemo kneževe i careve iz roda Vlastimirovića i kraljeve iz roda Vojisavljevića.

Kneginja Kosara zagleda kralja Vladimira u tamnici oko 990. godine. Foto: staresrpskeslike.com

(Ruku na srce, brojni rodoslovi Stefana Nemanja u srednjem veku bave se njegovih poreklom koje po njima vodi od Likinija, rimskog cara i savladala Konstantina Velikog. "Obšti list Pećke patrijaršije", pored brojnih drugih koji se time bave, kaže: "Ovaj Likinije imao je dva sina koji su sa majkom posle smrti Likinijeve (325) pobegli iz nekada slavnog grada Sirmijuma. Iz toga grada oni su preko Bosne pobegli u Zahumlje u otečestvo svoga oca Likinija... Loza koja je od njih vodila dala je prvog blagočestivog cara našeg Nemanju,koji se u monaštvu prozvao Simeon."

Ovo je interesantno iz mnogo razloga, ponajviše zato što savremena istoriografija na osnovu spisa "De administrando imperio" vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita tvrdi da smo na Balkan došli u VII veku.)

Svetom kralju Jovanu Vladimiru iz dinastije Vojisavljevića seku glavu oko 1016. godine. Foto: staresrpskeslike.com

Bilo kako bilo, naša epska i lirska poezija, naše bajke, priče i pripovetke, naše zagonetke i ostale umotvorine, nisu uopšte zapisivane u srednjovekovnoj Srbiji, što je samo po sebi, bez obzira na razlog takvog ponašanja, anti-narodni zločin. Može se zaključiti da je to zato što se narodni intelektualni produkti nisu cenili, osim ako neko nema bolji odgovor. (Istina, sačuvan je podatak da je kralj Stefan Prvovenčani voleo da gusla, ali je po tome bio prilično jedinstven, a čak ni on nije naložio da se pesme zapisuju.)

Dakle, da odgovorimo na pitanje iz naslova: šta se najviše čitalo u srednjovekovnoj Srbiji? Naravno, najviše se čitala Biblija, kako Stari tako i Novi zavet, čitala su se žitija svetaca, kako naših tako i stranih, čitali su se zbornici, čitala su se i apokrifna dela o biblijskim događajima koja su ih na malo ugodniji način prepričavala, ali to ste već znali, ili ste barem mogli da pretpostavite.

Sastanak Stefana Nemanje sa Fridrihom Barbarosom u Nišu 1189. godine. Foto: staresrpskeslike.com

Zanimljivije je pitanje, šta se najviše čitalo od sekularne literature? Odgovor će vas iznenaditi.

Naime, najčitanija književna dela u Srpskom kraljevstvu su bila srednjovekovne prerade antičkih romana: "Roman o Troji" (dakle, prerađena "Ilijada"), "Roman o Aleksandru Velikom" i "Trištan i Ižota", što je naša verzija imena Tristana i Izolde.

Inače, "Roman o Aleksandru Velikom" je zapravo "Aleksandrida" koju je verovatno napisao Kalisten oko 300. p.n.e. Sačuvano je više naših redakcija ovog dela, pa je čak i do Rusa došla naša verzija, te se kod njih to naziva "Srpska Aleksandrida" ("Александрии Сербской"). "Aleksandrida" je ostavila dubok trag u našoj kulturi, a da smo toga malo svesni.

Pobeda kralja Milutina nad Tatarima 1283. godine. Foto: staresrpskeslike.com

Zanimljivo je takođe i da je ime Aleksandrove (u ovom romanu jedine) žene, Roksande, identično imenu žene koju car Dušan prosi u Leđanu, gradu latinskome (identifikovano kao Poljska), a koju za njega osvaja Miloš Vojinović.

Pošto je kokoška starija od jajeta, ostavljamo stručnoj javnosti da pokuša da otkrije šta je u ovom slučaju kokoška, a šta je jaje, i da li su u pitanju zapravo dve kokoške, odnosno, da li je "Ženidba Dušanova" zapravo naša sopstvena narodna verzija Aleksandrove ženidbe u kojoj je Dušan naknadno zamenio Aleksandra, Miloš Vojinović nekog antičkog heroja, a Leđane Persiju. S obzirom da smo očuvali sećanje na Dioklecijana (cara Dukljanina), uprkos zvaničnoj verziji po kojoj smo došli na Balkan pre 1400 godina, zašto ne bismo i na Aleksandra?

Ženidba cara Dušana. Reprodukcija: Paja Jovanović

(I uostalom, zašto baš Leđane, zašto baš Poljska? Da nije možda glavni junak te pesme prvobitno bio neki prethrišćanski kralj na koga smo zaboravili vremenom, možda ne Aleksandar već neko kasniji, na čije je mesto Dušan volšebno uleteo zahvaljujući živom narodnom sećanju na njega?)

Bilo kako bilo, da su naša srednjovekovna crkvena elita i naša aristokratija znali više da poštuju ono što dolazi iz kreativne energije i sećanja svog sopstvenog naroda, na ova pitanja bismo danas već znali odgovore. Ovako, možemo samo da nađamo. Tužno.

(L. B.)