KAKVI SMO TO LJUDI? Dok se samoubice bacaju s mostova, narod navija da se ubiju?!

Niko ne zna sta je kome u glavi,mozda sa razlogom covjek to uradi ali nema opravdanja za to.SVI su danas u problrmu materijalnom. I JA NEMAM STA DORUCKOVATI JUTROS pa necu otici na most i zgradu. Treba covjeku pomoci da prebrodi PROBLEM A NE NAVIJATI ZA SKOK. Ko je tu bolestan pitam se!!

Svi mi imamo problema pa da idu svi da skaču sa mosta to bila rapsodija,idi leči se ako ti nije dobro a ne tu javno prete samoubistvom i to....

Ma ako je neko odlucio da se gigne, nema tu pomoci :)

Ma u pravu su ljudi, popeo se na most i blokirao svima normalno funkcionisanje. Ako hoces da se ubijes skoci negde gde neces nikom da smetas i nanosis traume

EVO ZASTO SE LJUDI UBIJAJU> BEDA < !!!

Kako kakvi? BOLESNI...

I ja smatram da onaj ko je odlučio da sebi oduzme život učiniće to negde bez publiciteta a ovi što to "pokušavaju "na javnim mestima više hoće da privuku pažnju na sebe i svoje probleme slično kao štrajkom glađu. Mislim da svako raspolaže odlučuje i odgovara za svoj život, masa to vrlo dobro zna i zato tako i reaguje. Verovatno ima među njima i izbezumljenih očajnika koji očekuju neko čudo iako i sami znaju da od toga nema ništa.

Oni koji navijaju treba krivicno goniti,jer time samo podsticu coveka da izvrsi samoubistvo.

Tvrdim da ove sto podsticu treba posebno pregledati oni su najgori.Oni vade nozeve' palice I bez pardona ubiju ili tesko povrede...

  Морамо, најпре, поћи од потврђене чињенице да је број самоубистава у свету последњих деценија, особито после другог светског рата, у сталном порасту. Упадљиво је да је број мушких самоубица већи од женских - на пример, у Јапану тај однос је 2:1, док је у скандинавским земљама 4:1. Узели смо као пример земље у којима је већ деценијама проценат самоубистава врло висок, али ни остале земље, особито Мађарска, Чехословачка, Аустрија и Швајцарска, не заостају много за овим. Оно што је ново и што постаје све упадљивије у последње време је све већи број самоубистава или покушаја самоубиства код деце и адолесцената. Најпре ћемо покушати да објаснимо овај последњи податак. Запажено је да код дечака решеност на овај кобни чин преовлађује пре пубертета, док код девојака после његовог почетка. Код девојака се узима као један од чинилаца поремећај у раду ендокриних жлезда, који ствара предиспозицију за конфликте, на које се онда реагује на патолошки начин: појачаном тврдоглавошћу, депресијом, неуротичним повлачењем од света и томе слично. Наравно, ипак је један од најважнијих узрока несигурност коју данашња деца све више и јаче осећају у својој породичној средини. Неповерење које брачни другови показују један према другом, њихова емоционална нестабилност и често непланирано рађање деце, која су, дакле, делимично нежељени уљези у једном дому који се ионако љуља, мучна борба за постизање материјалних средстава за живот, што троши и временом исцрпљује емотивну резерву супружника - били би само неки од честих чинилаца који стварају нескладност у породици, у којој се онда дете не осећа довољно заштићено нити вољено. Сматра се да су поремећени односи у породици у 80% свих случајева покушаја самоубиства деце испод 15 година, директно одговорни за потпун неуспех деце да се укључе у живот. Наравно, постоје и многи други разлози за самоубиство деце, а нарочито одраслих, и то према земљама, односно општој друштвеној клими, обрасцима понашања и религиозних схватањима у њима. Тако, на пример, у Јапану и неким другим азијским земљама - у којима, осим када се поставља питање части, угледа породице, или када се самоубиство схвати као акт револта, као у случају неких будистичких калуђера - религиозна убеђеност у наставак живота после смрти, као и сусрет са другим, умрлим рођацима и пријатељима, потпомаже одлуку на овај последњи чин. Не треба, исто тако, ни у коме случају потценити знатан број случајева болесних и старих особа које, осећајући се све више усамљене, напуштене и изоловане, што врло често одговара стварном стању, прекраћују себи даље муке дубоко убеђене да су изабрале најправилнији пут. Свакако нам се намеће питање, тако често расправљано и различито процењивано, јесу ли самоубице нормални људи и да ли они тако тешко нападају сами на себе при потпуно бистрој свести. Апсолутног одговора на ово питање нема. Не само зато што се о животу самоубица, особито о њиховим последњим месецима или недељама зна врло мало или ништа, између осталог и због опште презаузетости људи самим собом и неког таласа опште равнодушности и незаинтересованости за судбину других људи већ и због помереног психолошко-психијатријског критеријума о нормалним и абнормалним реакцијама данашњих људи. При свему томе сигурно је да је знатан проценат самоубица, међу душевно поремећеним људима, који су латентно или манифестно патили од неке душевне болести, најчешће депресије. Минути или сати који су претходили самом чину самоубиства - бар на основу, понекад, остављених бележака или директних исказа оних који су били спречени, или којима није успело у оваквом покушају - недвосмислено говоре о извесном стању сужене, дакле поремећене свести, у коме је преовлађивало абнормално афективно стање усмерено на самодеструкцију. Јасно је да то не важи за све самоубице. Продубљена психолошка, нарочито психоаналитичка истраживања проблема самоубиства бацила су нову светлост на овај проблем и поставила неколико занимљивих хипотеза. Још је Диркхајмово саопштење скренуло на себе пажњу - о реципрочном односу и учесталости деликта убиства и самоубиства, на пример, на Сицилији и у северној Италији, или на Корзици и у северној Француској. Он је, наиме, у основи обеју акција, убиства и самоубиства, видео исте агресивне импулсе, који су само бирали свој правац према покрајинама и јавном мишљењу које је, у цивилизованијим крајевима, на пример, оштро осуђивало сваки акт насиља према ближњем. Занимљиво је тим поводом и Зилборгово саопштење да се ритуал харакири самоубиства у Јапану често изводи на прагу куће оне особе за коју се сматрало да је увредила самоубицу. Тако је полако никла врло смела хипотеза - да су самоубице латентне убице (први литерарни пример за ову хипотезу налазимо у Софокловом Ајаксу). Улазећи још дубље у психу оваквих људи, психоаналитичари су открили да су они били лишени љубави особа у које су управо полагали највише наде и то или стварно лишени, или су само у то веровали. Лишавање љубави, најчешће, проузрокује, нарочито код осетљивих особа, јаке агресивне тежње, које, ако се због прејаког осећања кривице и моралног васпитања не смеју испољити према дотичној особи, остају несвесне и окрећу се према самом себи. Код деце је такав механизам настанка аутодеструкције још упадљивији и прихватљивији, јер ако осетљиво дете доживи такво осећање да је лишено љубави родитеља, не остаје му ништа друго него да претпостави да је оно само томе узрок, из чега даље произлази потреба за самокажњавањем. Сада је тренутак да се каже нешто и о такозваним еквивалентима самоубиства, или заменама за самоубиство. Сматра се, наиме, да на велики број самоповреда, затим хроничног уништавања здравља прекомерним пушењем, узимањем дрога, нарочито алкохола, коцкањем, као и известан број телесног осакаћења насталог због неуспелог покушаја самоубиства - несвесне су потребе таквих особа за самокажњавањем, односно самоуништењем. Уместо, дакле, што би ту своју несвесну потребу задовољили једним јединим актом потпуне самодеструкције (мада Масерман мисли да човек никад не жели тотално самоуништење, већ нирвану!), они постижу компромис између жеље за животом, у којој се често крије и потре? за кажњавањем и плашењем других и задовољења од делимичног, али продуженог кажњавања самих себе. Интересантно је, најзад, и Менингерово тврђење да самоубиство изражава истовремено жељу за умирањем, жељу за убијањем и жељу да се буде убијен. Има још доста тога што се овде не може до краја изнети. Овде убрајамо поред најчешћих средстава којима се самоубице данас служе у извршавању свога чина, и неке неспоменуте социолошке и културне чиниоце, проценат самоубиства у земљама са високим и ниским стандардом (у којима, опет, преовлађује већи број убистава) и, нарочито, покушаје самоубиства, којима се данас посвећују засебне студије. У оваквим покушајима, наиме, најчешће се види очајан апел самоубице својој околини како би на тај начин добио заштиту и бригу, којих је био стварно или умишљено лишен. Ни у коме случају се више не сматра да су сви покушаји самоубиства лажни и да су хистеричне природе. На крају треба свакако споменути и све веће напоре друштва, нарочито у земљама са високим процентом самоубистава, у превентивној заштити и моћи која се у најразличитијим видовима пружа унесрећенима. У ту сврху, нарочито у Америци, а и код нас, постоје установе са хитном, апел-службом, које су свакако до сада успевале да у много случајева спрече извршење оног последњег корака. Суочени смо са још једном савременом мором за коју је друштво највише одговорно, јер наука данас негира наследност тежње ка самоубиству, па је друштво највише и позвано да овој мори стане успешно на пут.  

Dobro, necemo javno podsticati coveka na samoubistvo. To je nenormalno. Moje misljenje je da onaj ko zaista zeli da se ubije to ce uraditi daleko od svih. Ako to bas zelis da uradis na javnom mestu, nije slucajno. Dobrim delom zelis da skrenes paznju na sebe. Meni to deluje pomalo sebicno jer danas svi imaju probleme pa i ovi sto ga podsticu na samoubistvo. Treba mu pomoci. Ali treba pomoci i svim ljudima. Posebno onima sto ga podsticu na samoubistvo.

Jaooo lažni moralisti, svuda vas ima. Za početak, taj da je zaista hteo da se ubije ne bi pravio cirkus nego bi otišao na neki most i skočio u tišini kao i svi oni koji su to zaista i rešili. Jeste li čuli nekad da je neki od tih samoubica u pokušaju, koji je stajao satima na ivici, pričajući kako će da se ubije dok se narod okupljao oko njega na kraju stvarno i skočio? Ja nisam.

A ti sto se popnu na most ili negdje drugo, misle da samo oni imaju tolike probleme i da samo oni pate itd. Jeste narod malo prolupao, ali realno gledano, svi mi imamo neke probleme zbog kojih bi mozda i trebali da skocimo, ali to vecina ne radi vec pokusava da izadje iz problema. A taj sto se popeo na most i hoce da skoci u savu ili neku drugu rijeku, taj ce da prezivi. Onako uvjek dole ceka recna policija i odmah ga izvade. Tako da razumijem ove sto povikuju. Ako je dotle doslo da skoci.

Ja mislim da taj Covek ima nekih psihickih problema...Nemislim da je uradio to da primi neku paznju.Danas je sramota da se ide do psihologa oni su normalni doktori kao svi drugi posto jos je u glavama ako se ide da si lud.Tu samo mogu Psihologi pomoci

Нажалост био сам сведок тога,за те људе могу само да кажем да су сељачка стока....а уједно да им поставим питање како би се осећали и понашали да је место тог' несрећног човека њихов ближњи....

Ово је време нељуди...

Kakvi ljudi, najgori, zato nas za 50 godina neće ni biti...

Strašno je kada ti ljudi ne idu kod lekara ili neće da piju lekove! Pošto sam te nemile scene gledala u porodici verujem da to rade ljudi koji hoće da vam nametnu osećaj krivice. Oni smatraju da su sasvim okej i ne vide razlog što bi pili lekove. To su velike traume za porodicu!

To nisu ljudi,to su Beogra-dja-ni.Samozivi stanovnici,samozvane metropole,seljackoga duha i enormne kolicine nevaspitanja.Pre par godna covek je pretio da ce se ubiti u Valjevu,niko nije ni pomislio,a kamoli uzviknuo da se ubije,vec su ga svi ubedjivali da to ne uradi.Da je ovo normalna drzava i da imamo normalan zakon,taj "gospodin" sto je to uzviknuo,bio bi osudjen na drustveno koristan rad uz lepu novcanu kaznu,kao sto je to slucaj u uredjenim zemljama.Ali ovo je Srbija braco,i ljudima je vaznije popiti kafu u Knez MIhajlovoj,od 190 dinara,a to sto imaju u dzepu 200 je manje bitno,nego ljudski zivot...Tom "gospodinu" zelim da mu se najblizi nadje na tom mostu,cisto da vidim sta ce tada uzvikivati i reci!

To samo mogu bolesni ljudi i monstrumi, koji bi hladnokrvno i sami ubili nekog.

JEDAN OD NACINA DA SE SAMOUBICA ODVRATI OD NAMERE, JE BAS TAJ DA MU SE SUGERISE DA URADI TO STA JE NAIMIO TO NAS NAROD ZNA

Kakav je narod! Narod je odlepio od teskoca zivljenja pa ga tudji veci problem raduje , jer svaki pojedinac kaze "dobro je " ima I gorih od mene! E, takav je narod postao!

pa nije ih narod gore popeo,sam se je to uradio,treba li to svi da rade ?