SVI SPAVAJU, A MI PLAČEMO. KAD SVANE, ZAHVALJUJEMO BOGU ŠTO SMO ŽIVI: Potresna priča Srpkinje s Kosova! (FOTO)

Foto: Privatna arhiva/Desanka Arsić

Preporučujemo

Porodica Desanke Arsić (51) iz Graca jedna je od 35 preostalih domaćinstava u ovom selu na Kosmetu, koja se - čim ujutru otvore oči - prvo zahvali bogu što su preživeli prethodnu noć.

Odsečeni od Srbije, pa i od ostatka sveta, ovih stotinak ljudi živi i bukvalno u mraku, koji ne bira ni vreme, ni način, pa su restrikcije struje u ovom mestu kod Vučitrna svakodnevnica.

Desanka i njen suprug Miodrag, u strahu od napada Albanaca, ograničenom kretanju, nemaštini, svakodnevnim pretnjama i borbi za golu egzistenciju, podigli su tri sina.

Odrastanje Grujice (27), Gorana (25) i Bobana (17) obeležili su glad, uplašenost i zbunjenost zašto moraju da se klone druge dece, predveče zatvaraju u kuću i stalno zaključavaju.

- Naš dan počinje u ranim jutarnjim časovima, kad nema struje i prvo što uradimo je da se prekrstimo i zahvalimo bogu što nas Albanci u toku noći nisu zapalili ili oteli. U toku dana odem kod nekih od preostalih žena u enklavi, pa se jedna drugoj jadamo i pokušavamo da smislimo neko rešenje. Na kraju dana zatvaramo kapiju, a ko ima psa obavezno ga pusti u dvorište, ne bi li se oglasio ako neki od zlotvora dođe da nas napadne. Na ulazna vrata stavljamo nekoliko reza i onda ležimo u mraku, jer struje ponovo nema - priča Desanka.

U selu koje je nekada naseljavalo više od 120 domaćinstava, čiji se broj 2008. prepolovio, a potom nastavio da opada iz godine u godinu, najteže je objasniti deci da ne mogu da se igraju i druže kad i s kim hoće.

- Kako da im dokažamo da će jednog dana, negde biti bolje? Odgajiti dete u ovakvim, nehumanim uslovima je skoro nemoguća misija, nešto što ne može ni da zamisli onaj ko nije živeo ovako. Deca su dobra i razumna, ali sve ovo ostavlja trag na njima, pa se i kad odrastu teško uklapaju u društvo, jer su se odavno povukli u sebe i navikli na tišinu - kaže Desanka.

I pored agonije u kojoj živi nepune dve decenije, ova hrabra žena uspela je da smogne snage i proba da svoj, i živote svojih prijateljica, učini lepšim, koliko je to moguće.

Foto: Privatna arhiva/Desanka Arsić

- Umorna sam od suza i nemoći koja me savlada kad ostatak porodice zaspi. Zato sam osnovala malo udruženje žena iz sela, koje par puta nedeljno dolaze kod mene. Tada pričamo, radimo i pletemo. To su žene od 25 pa do 60 godina, koje svakodnevno trpe nepravdu, nemaju posla i uglavnom su domaćice. One nikada nisu odlazile u neki kulturni centar, pozorište ili bioskop, jer ne znaju ni šta znači sloboda. Za nas je nedostižno i to da sa svojim suprugom prošetamo nekim parkom, a kamoli nešto više od toga - nabraja Desanka sve ono o čemu žene u Gracu mogu samo da maštaju, a što se njihovim vršnjakinjama u ostatku Srbije podrazumeva.

Surova realnost sve njih neprestano tera na pomisao da odu negde i svojoj deci obezbede bolji život, ali ih nedaće isto tako brzo vrate na zemlju.

- Čeznemo da odemo za nekim svojim suncem i nadom, ali te želje brzo iščeznu u realnosti, kad se setimo da smo se za naše kuće borili krvavim radom, da je ovo zemlja gde su nam očevi i majke sahrajene i da ako mi odemo neće imati ko da im obiđe grob. Zato ostajemo ovde i molimo se da stanje na Kosovu bude bolje, da postanemo slobodni, da možemo da radimo, stvaramo i podižemo našu decu s ponosom, umesto što ih krijemo u strahu za njihove živote. Voleli bismo da nas Srbija ne zaboravi i da nam pošalje parče hleba, da prehranimo naše porodice - završava deo svoje priče Desanka.

Jedna od skromnih želja Desanke Arsić je i da sa svojim prijateljicama u Udruženju obeleži 8. mart, za šta, bez tuđe pomoći, nemaju uslova.

- Gospod je naša nada. Sveto Pismo kaže: "ko ima uši da čuje, neka čuje", ja se nadam da još postoje uši koje čuju i ljudi koji imaju srca - kaže Desanka.

Oni koji žele da pomognu da Desanki i njenim prijateljicama barem jedan dan u ovoj godini bude vredan sećanja koje ne tera na plač, mogu stupiti u kontakt sa njom na broj +377 45 33 99 78.

(J. B.)