PROSTITUTKE U ŠEVENINGENU: Haški zatvorenici primali tajanstvene "gošće"!

Beogradski advokat Miroslav Vasić branio je dugo godina optužene Srbe u Haškom tribunalu. Za vreme koje je proveo u Hagu, čak 12 godina, bio je svedok uspona i padova ovog suda, tragedija pritvorenika, ali i dobio lični uvid u rad suda i pritvorske jedinice u Ševeningenu.

Preporučujemo

Kada ste prvi put došli u Haški tribunal?

Prvi put odlazim u Hag 1997. godine sa Tomom Filom u čijoj advokatskoj kancelariji sam tada radio. Bio sam u timu za odbranu Đorđa Đukića koji je optužen za ratne zločine u Sarajevu. On je preminuo u toku suđenja i na njegovoj sahrani sam prvi put video Ratka Mladića, koji je već bio optužen za ratne zločine. Advokat Toma Fila je generala Mladića na sahrani pitao da li ima dozvolu da dođe, na šta mu je Mladić odgovorio: "U mojoj zemlji mi ne treba dozvola".

Imali ste priliku i da vidite generala Mladića u Hagu. Kako vam je izgledao?

Poslednji put sam bio u Hagu 2011. godine, kod Mileta Mrkšića, komandanta Gardijske brigade, optuženog za zločine na Ovčari, čiji sam advokat. Bili smo u sobi za posete, kada je ušao Mladić. Tada sam ga poslednji put video. Izgledao je kao čovek u svojim mislima, loše je izgledao. U stanju u kakvom sam ga video, krajnje je diskutabilno da li takvoj osobi možete uopšte da sudite.

Foto: Telegraf.rs

Kako je Tribunal izgledao u početku?

Kada je oformljen Haški tribunal 1993. godine, osmišljen je da sam pravi norme i određuje postupak, te da i sam sudi u dva stepena. Kada smo prvi put došli, nismo dobro poznavali anglosaksonski pravni sistem, po kom se sudilo. Tamo se utvrđuje samo formalna istina, ne materijalna, stvarna. Brzo smo se međutim uklopili i shvatili da su suđenja formalna priča, ko će koga nadigrati. Mi, međutim, nismo imali ni deo mašinerije koju je imalo tužilaštvo.

Kako je uopšte izgledalo suđenje u Hagu?

Svi koji dođu u Tribunal dobiju takozvani pas, legitimaciju sa slikom sa kojom se ulazi u sud i pritvor. Prolazi se prvo kroz skener, pa dupla vrata, kasnije je svaki sprat imao čitače za pas, tako da je obezbeđenje znalo ko se tačno gde nalazi u svakom trenutku. Bile su nam čudne toge koje smo morali da nosimo. Prvo smo svi spavali u hotelu Beler, gde su oni koji idu na suđenja imali 50 posto popusta. Tu su bili i svedoci i advokati. Odlučili smo da to nije dobro, pa smo otišli u drugi hotel, blizu naše ambasade, gde je bila većina Srba advokata. Kada bi počela suđenja, gde smo morali da budemo stalno, iznajmljivali bi stan u blizini Tribunala iz bezbednosti.

Foto: Tanjug/AP

Obezbeđenje u Hagu je bilo vrlo striktno?

Imali su vrlo ozbiljno obezbeđenje. Šta oni kažu i narede, sudija mora da sluša, a posle se žalite. Sećam se kada se usred jednog suđenja oglasio alarm. Utrčalo je obezbeđenje, naredilo da svi izađemo napolje, sudije su istrčale u togama ispred zgrade i svi mi ostali. Onda su nam iz obezbeđenja rekli da je u pitanju vežba, a to niko, pa ni sudije nisu znale.

Dogodilo se nekoliko tragedija i teških promašaja Haškog suda kojima ste bili svedok?

Branio sam Slavka Dokmanovića, koji je kada je doveden u Hag prosto pukao. Nekako su uspeli da suđenje dovedu do kraja. Bili smo mu u poseti na kraju suđenja i videli da je u rizičnom stanju. Rekli smo to nadležnima u pritvorskoj jedinici, oni su rekli da će nešto učiniti. To je bilo u petak, a u nedelju se obesio o kravatu u svojoj ćeliji. Velika sramota Tribunala bila je i hapšenje braće Milana i Miroslava Vučkovića u kafani u Prijedoru, koji su zamenjeni za braću Banović. Njih su češki vojnici uhapsili, pretukli i prebacili u Hag. Tamo su shvatili da su uhapsili pogrešne osobe i odmah im vratili nazad. Kao izvinjenje Česi su im kupili perionicu. Da su pitali konobaricu u kafani, znali bi koga hapse, međutim sve je odrađeno traljavo.

Foto-ilustracija: Profimedia/Corbis

Dolazilo je tokom suđenja i do crnohumornih situacija?

Jeste, dok sam branio Krnojevca u optužbi za Foču, pozvao sam jednog svedoka iz ovog grada. Dok sam ga saslušavao u jednom trenutku ustaje tužilac iz Haga i kaže da protiv mog svedoka hoće da podigne optužnicu za ratne zločine, odnosno silovanje. Smrzao sam se i odmah sam ga sutradan prvim avionom vratio u Bosnu.

Neki su se i osećali, da tako kažemo, relaksirani u pritvoru u Hagu?

Na početku rada Haškog tribunala, jedan od pritvorenika, da mu ime ne pominjem, naručivao je prostitutke u Hagu i dovodio ih u sobu za intimne kontakte. Kada su u pritvoru shvatili da mu u posetu ne dolaze devojke, verenice ili šta znam ko, to je zabranjeno. Sa druge strane mi advokati smo se dobro upoznali tokom boravka u Hagu. Pravili bi jednom u dva meseca balkanske žurke u pabu. Srbi, Hrvati i Bošnjaci advokati. Došli bi i tužioci, personal i sekretarice. Tužioci nisu mogli da se načude, govoreći da mi koji smo ratovali sada pevamo iste pesme. Inače sa osobljem Tribunala znali smo i da igramo fudbal. Tužilac iz SAD mi je bukvalno izlomio koleno, mesec i po dana je bilo oteklo. Rekao sam mu: "Niste vi Ameri za ove sportove", pa smo ga izbacili iz fudbalskog tima.

Foto-ilustracija: Profimedia/Corbis

Čuvena je i priča o kafani Kod lažnog svedoka?

Advokat Mladena Naletilića Tute je na 200 metara od Tribunala napravio kafanu sa balkanskim specijalitetima. Oslikao je zidove likovima članova sudskog veća, tužiocima, a jednog lažnog svedoka je obojio u zeleno, jer nije mogao da ga naslika sa fesom. Inače Tuta je jedna vrlo zanimljiva ličnost. Kada jedan mlađi srpski pritvorenik nije hteo da ustupi mesto Momčilu Krajišniku, prišao mu je Tuta i rekao: "E da mi je Mate Boban tu, moj predsednik, sad bi mu ruku ljubio".

Najviše vremena posvetili ste odbrani Mrkšića. Kakav je vaš zaključak na kraju tog procesa, a kakav o sudu u Hagu?

Moja teza, koju nisam uspeo da dokažem, jeste da je zločin na Ovčari u Vukovaru bio fingiran kako bi Hrvatska skrenula pažnju sa zločina nad Srbima u Gospiću dva meseca pre toga. Dok sam branio Dokmanovića, išao sam u Vukovar, neposredno po reintegraciji tog područja. Svi su mislili da smo ludi, mi smo ipak išli, a hrvatski branitelji ni sanjali nisu da je to moguće, pa nas niko nije dirao. U Hagu sam tokom pauze Mrkšićevog suđenja od napora dobio infarkt 2006. godine, ali sam dva meseca kasnije već bio na suđenju. Na kraju svega mogu samo da kažem šta mi je rekao Džejms Hant iz Australije, koji je bio najozbiljniji sudija u Hagu. On mi je rekao kada je prešao u apelaciju: "Bio sam u mnogim žalbenim većima, tamo sede samo diplomate i političari, ne sudije". Toliko o Hagu i njihovoj pravdi.

(Telegraf.rs / Izvor: Vesti-online)