BILA SAM SLEPA NA JEDAN DAN: Evo kako mi je ovo iskustvo promenilo život (FOTO)

Ne vidim ništa, ispred mene je samo tama. Automobili su glasniji nego inače. Bez nečije pomoći ne mogu da koračam slobodno kroz grad. Mnogo se plašim, srce mi nenormalnom brzinom lupa. Sve što želim je da skinem flastere sa očiju. Kakav luksuz imam, što mogu da biram hoću li ponovo da vidim!

Preporučujemo

Oduvek su me fascinirale osobe koje su slepe i slabovide. Interesovalo me je kako se snalaze u prostoru, gradu, jednostavno kako funkcionišu u svim životnim aspektima. Međutim, koliko god da sam se trudila da razumem, nije bilo dovoljno. Zbog toga sam odlučila da se na jedan dan nađem u ulozi osobe koja ne vidi, kako bih mogla u potpunosti da shvatim kakav je njihov život.

Dogovorila sam se sa koleginicom da odemo zajedno do grada, da ona bude moj vodič. Dok smo išle ka gradu, u kolima sam na oči zalepila flastere, stavila najveće naočare koje sam mogla da pronađem (kako se flasteri ne bi videli), uzela štap za slepe i dok sam sve namestila, stigli smo na Studentski trg.

Pre svega, moram da kažem da sam bila uverena da će ovo biti veoma lak zadatak. Pomislila sam, "nije to ništa strašno, koleginica će me voditi za ruku, ja ću imati štap, i sve će ići lagano". Kako sam se samo prevarila...

Foto: Telegraf

ŠETNJA

Prvi zadatak nam je bila obična šetnja. Krenule smo od Studentskog trga. Koleginica mi je pomogla da izađem iz automobila i naša šetnja je počela. Sebi sam bila smešna samo prve tri sekunde, čim sam naišla na prvu prepreku, trotoar, uplašila sam se i nju sam stegla za ruku. Nastavile smo da šetamo, a moj strah je rastao.

Da li je to od toga što ništa nisam mogla da vidim, ili je posledica straha i panike, moje čulo sluha se pooštrilo. Glasove ljudi i zvuk automobila sam čula mnogo jače nego ranije, i iako poznajem taj deo grada, nakon deset koraka već sam izgubila orijentaciju. Po glavi su počele da mi se motaju razne misli, od toga da počinjem polako da shvatam kakav je život osoba sa invaliditetom, do toga da sama sebe pitam "zbog čega mi je trebalo ovo istraživanje". To sam sebe pitala jer sam počela da se osećam veoma nesigurnom i bespomoćnom. Došlo mi je da zaplačem, a sve što sam dosad uradila je pravljenje nekoliko koraka. 

Foto: Telegraf

STEPENICE

Drugi zadatak je bio silazak niz stepenice. Krenula sam u ovaj poduhvat i srce mi je lupalo velikom brzinom. Toliku količinu straha dugo nisam osetila, možda nikad dosad. Štapom sam "opipavala" stepenice, i umesto nekoliko sekundi, koliko mi je inače potrebno da siđem, sve je išlo sporo i osećala sam kao da je prošlo sat vremena. Ipak, uspela sam. Nekako sam sišla niz stepenice. Nekako. Nakon samo desetak minuta od kada je naša priča počela, morala sam da sednem na klupu u obližnjem parku i da na miru udahnem malo vazduha.

Osećaj u meni je bio zastrašujuć i htela sam da odustanem od svega, da skinem flastere sa očiju, spakujem štap i da se vratim u redakciju. Međutim, koleginica i kolega koji je zabeležio skoro svaki momenat ove naše reportaže su me sprečili u tome i nagovorili da nastavim dalje.

Foto: Telegraf

JAVNI TOALET

Sledeće što je bilo na listi da pokušamo je odlazak u WC. Pokušale smo da uđemo u javni toalet. Iako je on, prema rečima kolegince bio čist, ja sam ugazila u neku baricu, i naježila se. Rekli da je to obična voda, ali osećaj je bio neverovatno neprijatan, jer ne možete da zamislite kako je da gazite u nešto a da ne možete da vidite šta je u pitanju. Jedna stvar na koju ste navikli, a nema je. Nešto na šta se oslanjate, a nema ga. Ubrzo smo shvatile da osoba sa invaliditetom (bilo kojim) teško da je u mogućnosti da iskoristi ovaj wc, pa smo se zaputile dalje. 

Foto: Telegraf

AUTOBUS

Četvrti zadatak je ulazak u javni prevoz. Zaustavili smo se na okretnici trolejbusa i autobusa, kako bi ja pokušala da uđem u neko od vozila. Iskrena da budem, možda mi je nekako najlakše bilo da izvršim ovaj zadatak. Porovozali smo se malo, ali kada je trebalo da izađem, moja nesigurnost je opet preovladala, i panično sam dozivala koleginicu da mi pomogne da napustim autobus. Zapeo mi je štap i ja sam se ukopala u mestu. Koleginica mi je pomogla, izašla sam napolje i zaputile se na sledeću lokaciju. Sad sam razmišljala o tome šta bih radila da ne mogu da skinem ove flastere.

Foto: Telegraf

KNEZ MIHAILOVA

Peto što je trebalo uraditi je proći ulicom gde je mnogo ljudi. Ušli smo u Knez Mihailovu i tu je moja nesigurnost nekako najviše došla do izražaja. Gomila ljudi oko mene, u nekoliko ljudi sam udarila, i iako mi nisu zamerili, postala sam veoma nervozna zbog svega. Posebno me nerviralo što i pored svega, moj strah i lupanje srca ne prestaje, što svoju nesigurnost ne mogu da potisnem. Ponovo sam došla u iskušenje da na sred ulice skinem flastere i svima kažem da je ovo deo novinarskog eksperimenta, ali znala sam da me je čekao još jedan zadatak i kad sam već stigla dovde, nisam želela da prekidam. Ovo je najgore dosad, Knez Mihailova. Osećaj niže vrednosti, straha, bede...

PEŠAČKI PRELAZ

Šesto na listi - prelazak preko pešačkog prelaza. Čula sam zvuk sa semafora koji označava da sme da se prelazi, pa sam krenula... I ovo je bilo naporno jer mi je štap upadao među šine, udarila sam nekoliko prolaznika i sudarila se sa njima. Nije mi bilo potrebno da vidim kako bih shvatila da ljudi oko nas u velikoj meri ne obraćaju pažnju na osobe oko sebe, ali ne krivim ih, dovoljno im je njihovih problema, valjda... Stigle smo na Kalemegdan.

Foto: Telegraf

UPOZNAVANJE OSOBE

Sedmo na listi: upoznaj nekoga, ne koristeći vid. Dok smo prelazile pešački prelaz, dve devojke su nas spazile i zagledale se u nas. To mi je rekla koleginica, pa smo odlučile da im priđemo, objasnimo da je istraživanje u pitanju, kažemo da smo novinarke, i da ih zamolimo da se slikaju sa mnom dok ih upoznajem kao osoba koja ne vidi. Uradila sam sve, pipala ih po ramenima (kako bih osetila koliko su visoke), za kosu (da bih procenila kolika im je kosa), i lice (kako bih mogla da zamislim kako izgledaju). Kada nekog pomazite po licu, a ne vidite ga, osećaj je znatno drugačiji od onog kada vidite. Jedan sasvim drugi svet.

KALEMEGDAN

Poslednje što je bilo potrebno da se obavi je prošetati Kalemegdanom i pokušati što bolje osetiti prirodu, a ne videti je. Proćaskale smo još malo sa devojkama koje smo upoznale, i nastavile smo da šetamo po Kalemegdanu. Uživala sam u zvuku ptica i mirisu prirode, a koleginica mi je opisivala predele ispred nas. Moram da priznam (s obzirom da nisam znala gde se tačno nalazim) da sam neke predele mnogo lepše zamislila u svojoj glavi nego što oni zapravo jesu, ali je ipak bilo veoma mučno to što sam mogla da čujem, ali ne i da vidim.

Verujte mi kad kažem ovo: Ovo kratko iskustvo mi je pomoglo i promenilo život. Osetila sam kako je biti slep osoba u ovom savremenom svetu, u kojem nema mnogo milosti. Dok sam sedela na klupi, stajala na pešačkom prelazu, šetala, razmišljala sam kako ljudi sa ovim nedostatkom žive, tu pored nas koji vidimo. Emocije su se u meni smenjivale iz časa u čas, burne i pomešane. 

Ono što će mi zauvek ostati u pamćenju je velika količina straha, panike i nesigurnosti. Pretpostavljam da se osobe koje imaju ovaj problem snalaze mnogo bolje od mene, ali sam sad se uverila koliko je teško živeti ovako. Trebalo bi samo malo više da povedemo računa o njima, i da pomognemo, kad god smo u prilici da pomognemo. Ne samo njima, već svima kojima je pomoć potrebna. A to smo svi mi, u jednom ili drugom trenutku naših života.

(M. Bojić)