SRPKINJA OD 100 GODINA: Njena priča će vam naterati suze na oči!

Kruna Andrejević oduvala je sa torte 100 svećica. Ćerke, unučići i gosti uveličali su slavlje u njenom domu u Leštanima. Bez muža, sa dve ćerke, ostala je 1944. godine. Pamćenje je, kako kaže, još uvek služi odlično. Prvu zdravstvenu knjižicu otvorila je u osamdesetoj godini.

Preporučujemo

- Mentalno mi ništa nije popustilo. Moja ćerka nekad nešto zaboravi a ja joj služim kao podsetnik - sa osmehom priča stogodišnjakinja.

Rodila se 1915. godine u selu Vranovcu, u podnožju Crnog vrha kod Jagodine. Otac Gvozden je nikada nije video. Pre njenog rođenja poginuo je na Ceru. Za vreme Velikog rata njeno rodno selo ostalo je bez 90 momaka. Živela je sa majkom Simkom u nemaštini. Jedva su sastavljali kraj sa krajem. Sa dve godine obolela je od rahitisa, prestala je da hoda. Prve korake načinila je tek u četvrtoj godini.

- Išla sam pored stare trošne kuće i pridržavala se za zid. Deda je, sećam se, sedeo ispod šljive i pitao me: "Zašto se ne pustiš i ne ideš slobodno?" "Ne smem, pašću." To je moja prva slika koju pamtim iz života - priča Kruna.

Školu je obožavala. Trudila se da bude najbolji đak i uspevala je u tome. Posle trećeg razreda, sa majkom se iz Jagodine preselila za Beograd.

- Upisala sam žensku učiteljsku školu kraljice Marije. To je moj najlepši period života. Plakala sam kad se školovanje završavalo. Moja razredna bila je Desanka Maksimović. Imala je  savršeno razumevanje za ljude - kaže baka Kruna ponosno, dok se priseća kako je slavna pesnikinja bila iznenađena kada je prvi put videla njenu majku.

Foto: Wikipedia

- Po učenju i vladanju verovala je da sam iz neke dobrostojeće porodice. A kad je saznala da majka i ja služimo po kućama da bismo se izdržavale, zabezeknula se. Od tada je blagonaklono gledala na mene. Bila sam bolji đak od mnoge dece koja su kod kuće imala klavir, poslugu, sve uslove, a ja ništa od toga.

U leto 1937. godine udala se za Miladina Andrejevića. Bio je mlađi od nje 4 godine. Sa njim je izrodila dve ćerke koje i danas brinu o njoj.

- Moj muž je bio policijski pisar. Nestao je jednog jutra 1944. godine. Od tada ga nikad više nisam videla, niti sam bilo šta čula o njemu. Verujem da su ga ubili komunisti. Ćerke kažu da se to ne zna jer ništa nije dokazano.

Kruna je radila je kao učiteljica u mnogim školama. Želja za znanjem odvela ju je na Odsek biologije, na prirodno-matematičkom fakultetu. Radni vek provela je u prosveti.

Za današnje školstvo kaže da je ispod svakog nivoa. Ne zaslužuje čak ni kritike. Ne odobrava se što se dešava i dodaje da pre nego što zauzmemo neki stav moramo da saslušamo obe strane. Tako sam ja radila celog života, a to sam naučila od svoje profesorice Desanke Maksimović.

Prevalila je ratove, zna za mnoge nevolje, ali je ćerke izvela na pravi put. Obe su uspešne žene, fakultetski obrazovane. Kruna je bogata sa još dva unučeta i petoro praunučadi. Danas pamti samo najlepše trenutke iz života. Prelazila je granice trideset godina. Obišla je Japan dva puta. Bila je u Indiji, Nepalu, na Tajlandu, Filipinima, u Americi... Od evropskih prestonica nije posetila samo Tiranu.

Putujte, ali se ne zavaravajte. Najlepše će vam biti u svojoj zemlji. Dala bih sto života samo da Srbija ostane živa - poručuje Kruna.

Prvu zdravstvenu knjižicu otvorila je u osamdesetoj godini jer kako kaže nije bilo potrebe da to uradi ranije. - Nisam bila bolesna - kaže Kruna. Svakog dana kada joj sunce dozvoli, izađe da pogleda svoje ruže u bašti. Zdrava je, zdravo se hrani, ne večerava. Uživa u knjigama, novinama...

Neka nam ova divna priča posluži da se u životu treba boriti za ono što želimo. Prepreke ne smemo smatrati kao razlog za odustajanje. Pitajte baka Krunu.

(Telegraf.rs/ Izvor: Politika)