10 NAČINA ZA IZBOR SRPSKOG KRALJA: Ako mislite da postoji samo jedan model, grešite (FOTO)

Sve su glasniji pozivi da se u Srbiji obnovi monarhija, u svojoj modernoj, civilizovanoj, ustavno-parlamentarnoj formi u kojoj kralj ima ceremonijalnu i ujediniteljsku ulogu, u kojoj kralj kraljuje ali ne vlada. Bez želje da zauzimamo stranu, mislimo da bi bilo korisno ukazati na različite modele izbora kralja; ne postoji samo jedan način koji svima pada na pamet. Ima ih barem deset, toliko smo uglavnom mi uspeli da se setimo.

Preporučujemo

1. Primogenitura po muškoj liniji - Kroz istoriju najčešći sistem nasleđivanja. Sa jedne strane donosi stabilnost zato što se značajno smanjuje mogućnost borbe za presto jer je savršeno jasno kome presto pripada, ali sa druge strane donosi nestabilnost jer zahteva postojanje muškog potomka i pritom muškog potomka koji je sposoban vladar, što prvi sin ne mora da bude; šta više, može da bude kompletni idiot.

2. Primogenitura i po muškoj i po ženskoj liniji - Čest slučaj u današnjim evropskim monarhijama, recimo u Velikoj Britaniji i Danskoj, a od skoro i u Švedskoj (u Japanu se takođe o ovom modelu razmišljalo dok prestolonaslednik nije dobio sina; možda će se to ponovo potegnuti). Donosi veću stabilnost jer je potrebno samo da kralj proizvede potomka, nebitno kog pola. Međutim, to i dalje ne znači da prvo dete neće biti idiot nesposoban da vlada.

Švedski kralj Karl Gustaf, kraljica Silvija, holandska kraljica Maksima i kralj Viljem Aleksandar. Foto: AP/Tanjug

3. Kralj sam bira najdostojnijeg i najsposobnijeg naslednika među svojom decom, bez obzira na starost - Ovo je sa jedne strane dobro pošto garantuje da će najsposobniji i najdostojniji kraljev potomak biti novi vladar, ali rađa nestabilnost zbog mogućeg neslaganja ostale dece, pre svega ako najstariji sin nije kraljev izbor, pa tako može da dovede i do borbe za presto i samim tim podele u narodu. Sa druge strane, pošto pričamo o ustavnoj parlamentarnoj monarhiji a ne o nekakvoj autokratiji srednjevekovnog tipa, mogućnost borbi i podela je gotovo nepostojeća, ako kralj ne izlazi iz okvira svog mandata, tačnije, ako mu narod to ne dozvoljava.

4. Kralj sam bira naslednika među svojom užom i širom porodicom - Isto kao i za prethodnu tačku, samo posledice mogu da budu dramatičnije ako izbor ne padne na kraljevo dete već na dete nekog kraljevog srodnika; sa druge strane, isto kao i za prethodnu tačku, pošto pričamo o ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, posledice bi teško bile dramatične. Šta više, ovim modelom se povećava mogućnost da na presto sedne neko ko zaista zaslužuje da sedi na prestolu.

5. Kralj bira naslednika bez obzira na srodnost sa njim - Zlatno doba Rimske Imperije, od Nerve do Marka Aurelija, obeležio je upravo uslovno rečeno ovakav model, u kome su imperatori birali najdostojnije ljude za svoje naslednike koje bi potom posinili, odnosno usvojili, i time od njih napravili svoju decu iako fizički nisu bili sa njima ni u kakvom srodstvu.

Holandska kraljica Maksima na proslavi početka nove parlamentarne godine u Hagu. Foto: Tanjug/AP

6. Narodna skupština bira naslednika kralja iz njegove uže ili šire porodice - Ovo nije najsrećniji način izbora, pošto se ujediniteljska funkcija kralja u narodu i društvu, jedna od najbitnijih argumenata za obnovu monarhije, kompromituje; osim ako se naravno ne bi ujedno uvelo i pravilo da mora da se dođe do konsenzusa svih narodnih poslanika po tom pitanju, kao što je slučaj pri izboru rimskog pape od strane kardinala.

Međutim, ako bude tako, moglo bi da dođe do trajnog blokiranja izbora novog kralja, ako poslanici nikako ne bi bili u stanju da se slože oko kandidata; ipak, malo je verovatno da bi se tako nešto i desilo. Postoji još jedan problem sa ovim izborom, a to je činjenica da bi jedan saziv skupštine imao slučajnu prednost nad ostalima pa bi moglo doći do problema ako se naredni saziv sa tim izborom ne bi slagao; prevazilaženje ovog problema mogao bi da bude konsenzus ili model 7.

7. Narodna skupština bira novog kralja među pretendentima iz domaće dinastije, ali i svih drugih kraljevskih kuća Evrope - Vrlo kontroverzan način izbora, barem kod nas, pošto bi na presto mogao da dođe i neko ko nije pripadnik srpskog naroda, što se u suštini nikada u našoj istoriji nije dogodilo. Ali, ovim se dodatno proširuje mogućnost da na tron sedne dostojna osoba.

Danska kraljica Margareta II. Foto: Wikipedia Niels Elgaard Larsen/Johannes Jansson

8. Elektori biraju novog kralja među domaćim i/ili stranim pretendentima - Ovako su se birali carevi Svetog rimskog carstva skoro hiljadu godina, samo što su oni tada imali način izbora elektora koji je danas neprimenjiv i nemoguć, naime, kneževi-elektori su bile nasledne titule koje su se prenosile sa oca na sina, a i bilo ih je relativno malo.

Elektori danas bi morali da budu birani na drugačiji način, demokratskim putem. Elektorski koledž bi međutim mogao da bude i skup narodnih poslanika, pokrajinskih i opštinskih poslanika, predsednika opština i načelnika okruga, kao i predsednika Vlade i ministara. Može se reći da su naše Visoke narodne skupštine koje su izabrale nekoliko knjaževa u 19. veku bili upravo elektorski koledži. Ako bi se na ovakav način izbora uvela obaveza konsenzusa, mogao bi se pokazati kao idealan.

Slična institucija je birala predsednika Francuske u prvim godinama Pete republike, nakon čega je De Gol predložio izbor direktno od naroda, što je narod na referendumu prihvatio. Ovako su takođe uslovno rečeno birani kraljevi Poljsko-litvanskog kraljevstva, tokom "slobodnih izbora" na kojima su učestvovali svi ljudi sa pravom glasa, odnosno plemići, koji su u ovoj državi činili oko trećinu populacije, daleko više nego i u jednoj drugoj. Dakle, birali su se pojedinačni kraljevi a ne dinastije, i često su u pitanju bili stranci. Treba napomenuti da je Poljsko-litvansko kraljevstvo tokom nekoliko vekova bilo jedna od najmoćnijih, najbogatijih, najkulturnijih, najslobodnih i najnaprednijih država Starog kontinenta. Najbolja, dok je Rusi, Austrijanci i Prusi nisu združenim snagama uništili.

Wolna elekcja, odnosno slobodni izbori. Ovako su se birali kraljevi slavnog Poljsko-litvanskog kraljevstva. Foto: Wikipedia Commons/Nk

9. Opštenarodni izbor novog kralja među pretendentima iz uže i šire porodice - Dobra stvar kod ovog modela bi bila to što bi novi kralj imao veliki legitimitet jer je izabran od strane naroda, loša što bi to dovelo do velike podele u narodu, jer teško je za očekivati da će jedan čovek uspeti da prigrli simpatije apsolutne većine biračkog tela.

10. Opštenarodni izbor novog kralja među pretendentima iz domaće i svih drugih evropskih dinastija - Kombinacija problema iz šestog i sedmog modela iz ovog teksta. Važi, međutim, isto poređenje sa načinom izbora monarha Poljsko-litvanskog kraljevstva, pošto je "wolna elekcja" koja je kod njih birala kralja bila čudna mešavina nečega nalik na gorepomenuti elektorski koledž i onoga što nazivamo referendumskim izjašnjavanjem.

Pitanje za vas: koji vam se model najviše sviđa?

(S. D.)