OVDE POČIVA 800 SRPSKIH JUNAKA: Zašto su nam Austrijanci digli spomenik u jeku Prvog svetskog rata (FOTO)

Cerska bitka, Kolubarska, termopilski Mojkovac i proboj Solunskog fronta samo su neke od glasovitih bitaka kojima se slava našeg slobodarskog oružja pronosila svetom, kulminirajući na vrhu Bele kuće, na kojoj se vijorila zastava Kraljevine Srbije, jedna od dve strane zastave u istoriji koje su bile podignute na vrh palate u kojoj obitava predsednik jedine svetske supersile, našeg saveznika u oba svetska rata.

Preporučujemo

Postoji, ipak, i jedna bitka koju nismo toliko dobro zapamtili, baš iz 1914. godine, godine u kojoj smo upravo mi ostvarili prve pobede Antante nad Centralnim silama.

Možda zato jer smo je izgubili. Barem u onom vojnom smislu: u herojskom smo bili na visini zadatka, u toj meri da Austrijanci, o kojima mi nemamo visoko mišljenje jer nekako sve gledamo crno-belo umesto objektivno, nisu mogli da ostanu nemi, iako smo bili neprijatelji. Mada, možda baš zbog toga. Možda će vam ovaj članak promeniti stav o bečkim dečacima.

Vojvoda Živojin Mišić tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikipedia/SPCA

Krenimo redom. Leto i jesen prvih meseci Velikog rata nije pošao dobro po Antantu. Nemci su se probili skoro do Pariza tako da je francuska vlada morala da izbegne u Bordo za svaki slučaj, a Rusi su odmah došli u situaciju da žale i proklinju cara zbog nepromišljene odluke da podrži srpski teritorijalni integritet. Jedino je malena Kraljevina Srbija, zbog koje je posredno sukob i počeo, nanosila poraze dvema germanskim imperijama.

U tom i takvom razvoju situacije, Rusi i Francuzi su - uopšte ne izumajući u obzir katastrofalno stanje u kome smo se nalazili nakon Cerske bitke, ne razmišljajući o našoj iscrpljenosti, nedostatku oružja i municije i svega ostalog što je potrebno za takav poduhvat - tražili da krenemo u kontranapad usmeren ka srcu Podunavske monarhije.

Tražili su od nas da pređemo reku Savu, u Srem, kako bi trupe na Zapadnom i Istočnom frontu bile odvučene od njih i preorijentisane ka nama. Da bi dokazala svoju posvećenost međunarodnom kolektivu kome smo pripadali i koji je zbog nas kao celina ušao u rat (diskutabilna izjava za svaku pojedinačnu državu koja je to uradila, pa čak i za Rusiju), vlada Kraljevine Srbije je odlučila da usliši molbu.

Srpska vojska u Zemunu septembra 1914. godine. Foto: Wikipedia/Кликери

Prva armija je u noći 5. na 6. septembar trebalo da pređe Savu na potezu Novo Selo-Skela, u pravcu sremskog sela Kupinova, kao glavnina naših snaga. Timočka divizija Druge armije trebalo je da pređe kod Sremske Mitrovice, osvoji ga ako može i tu napravi mostobran. Trupe iz Beograda ušle su u Zemun i Pančevo.

Iako je forsiranje Save trebalo da počne u 1 ujutru, zbog sporog okupljanja vojske otpočeo je tek pred zoru, kada su nas austrougarske straže primetile i otvorile vatru. Uz velike napore, koristeći se čamcima u stanju raspadanja, naši momci su se nekako dočepali obale koja će četiri godine kasnije, nakon hiljadugodišnje vladavine Mađara, trajno doći u naš posed. Neprijatelj se, malobrojan, razbežao.

Oko podneva istog dana imali smo na tom mestu oko 7.000 vojnika. Tada je sve pošlo naopako, a glavna je bila odluka Vrhovne komande da se dalji prelazak reke obustavi do izgradnje pontonskog mosta. Drugi faktor je bila činjenica da je u blizini bilo oko 100.000 neprijateljskih vojnika koji su se spremali na put ka Galiciji. Da smo prešli samo dan kasnije, sve bi bilo drugačije.

Foto: Arhiva

Ovako je polje Leget postalo poprište žestokog okršaja. Lavovski smo se borili i uprkos svemu dobro držali na frontu dugačkom 18 kilometara, a posebno se u borbama istakao 13. puk "Hajduk Veljko". Leget se, kažu očevici, plavio od uniformi soldata Monarhije.

Nedostajalo nam je ne samo ljudi, nego i pušaka i metaka, i u jednom trenutku moralo je da dođe do povlačenja. Međutim, pošto ponton nije bio završen, urušio se pod težinom vojnika, i mnogi je smrt našao na dnu žile kucavice jugoslovenskih zemalja.

Oni koji su ostali na neprijateljskoj strani nekako su se okupili u pokušaju da se održe, ali je krajem dana otpočeo žestoki kontranapad neprijatelja. Pred zoru, ostali su bez ijednog metka. Predlagan je poslednji napad bajonetima, ali se od toga odustalo.

Streljanje zarobljenih Srba od strane austrougarskih vojnika. Foto: Wikipedia/UNDERWOOD & UNDERWOOD

Austrijski general Jozef Šen je na kraju poslao našim ljudima poruku: "Vi ste mi naneli silne gubitke. Od ovog trenutka, vi ste zarobljeni kao junaci, na polju časti."

Još tokom rata, 1917. godine, Austrougarska nam je država podigla spomenik na Legetu, tačnije krst sa natpisom: "Ovde počiva 800 neprijateljskih junaka iz bitke na Legetu 6. 9. 1914. Mitrovica, 1917." Možete da mislite o Austrijancima šta god hoćete, ali ovo je dokaz da istorija nije tako jednostavno kao što se nekad čini. Nažalost, ovaj spomen nije preživeo svirepu istoriju.

Epilog cele ove ofanzive je bilo povlačenje Prve armije iz Srema po odluci vojvode Putnika, a uz protivljenje vrha države, zbog jačanja austrougarskog pritiska na Drini. Nekoliko leta docnije, srpski se seljak-ratnik vratio.

(S. D. / Izvor: Politikin Zabavnik)