PROBAJTE DA NE ZAPLAČETE: Jeziva ispovest oca kome je dete umiralo od leukemije! (FOTO)

Strasno...bez reci...

To je prava istina i od toga ne mozemo jos 100 godina da promenimo nista! Neka se zapitaju TI zdravstveni radnici da li to moze da se desi i njihovim najmilijima???????

Sam sam bio svedok jedne slicne price. Kraj 90-tih. Subotica. Mladji sin u porodici kod kojih sam ziveo kao podstanar, dobio je akutnu leukemiju. Covek u tridesetim godinama. Bolest podmukla, nepredvidljiva i gotovo neizleciva. U jednom momentu porodica dobija informaciju o spasonosnom leku koji se moze nabaviti u Nemackoj. Pocinje akcija, Pozajmljuju se pare. Pronalazi se covek koji ce otici i doneti lek. Noci ne spavanja i iscekivanja, a stanje obolelog sve gore. Konacno lek stize. Pocinje terapija. Medjutim, posle dva, tri dana primene oboleli pada u samrtnu agoniju koja je trajala citav dan i noc. Roditelji bde pored postelje. Izludeli, obnevideli… placu, kukaju. Mislili da nema spasa i oni i lekari i osoblje. Tad je kesa sa lekovima privezana za krevet i nestala. Na svu srecu covek je preziveo i nekoliko nedelja kasnije izasao iz bolnice. Sta je danas sa njim ne znam. Kesa sa lekovima nikada nije pronadjena ili vracena, nit je bilo ko priznao njeno postojanje. Strasno. Godinama sam razmisljao otkuda tolika razlika izmedju veterinara i lekara u odnosu prema pacijentima. S jedne strane veterinari koji se u sred noci bude i vrlo cesto prelaze kilometre i kilometre, leti, zimi (po kisi I snegu) da dodju do nekog sela, zaseoka nebi li otelili neku kravu. S druge strane osoblje u bolnicama, domovima zdravlja, na salterima drzavnih apoteka, namrgodjeno, besno, nejubazno, stalno u nekoj zurbi ili potpuno nezaineteresovano i dokono. Onda shvatis da veterinu koja je tezak fakutet i gde je buduci posao vezan za stalu, farmu, eventualno institute, al svakako za zivotinju, upisuje onaj koji stvarno to voli. Otuda i takav odnos prema poslu. Da li medicinu upisuju oni koji vole coveka ili tatini i mamini sinovi koji na taj nacin zele svoju poziciju u drustvu. Iz besa upisuju fakultet, iz besa studiraju iz besa zavrsavaju, sa besom rade. Oni koji nisu besni, vremenom pobesne. Naravno nisu svi takvi, ali nazalost velik broj jeste. Sad nas trideset da zvarsi skolu za kuvare, necemo svi isto kuvati. I ne mozemo. Najbolji ce biti oni koji su tome najposveceniji, koji nose to u sebi, koji imaju i osecaju zanat u rukama. Ko danas nas leci? Osecaju li ti ljudi zanat u svojim rukama? Imaju li zelju da dokuce tajne bolesti, taj lavirint, to predvorje smrti? Nebi li nas lecili, nebi li nas spasavali? Il su tu sebe radi, radi svog kaprica, svoje sujete. Ne mogu a da ne pomislim i to da su toj deci zadnje slike u zivotu prljavi zid, plafon koji se kruni i otpada, kupatilo bez tusa i tople vode. A sa druge strane grade se crkve sa podnim grejanjem! Vise ne vazi ona narodna “smrzo se ko crkveni mis”. Imam 50 godina i jos nijednom nisam cuo da je crkva dala neku pomoc za lecenje nekog deteta ili bilo kog. A naplacuju sve. Od slave, preko svadbe, do sahrane. Sve. Ne mogu a da ne pomislm da se pre nekolko u jednom dnevnom listu sa ponosom pisalo o ponosnom delu jednog od nasih velikih sinova, koji je za oslikavanje ili ofreskavanje (ne znam mozda postoji i neki srBskiji izraz) dao 350.000 eura. Kolko li vredi crkva, kad su freske 350.000 eura? U nekom selu, nekim ljudima, on svoje tastine radi, podize crkvu tudjim parama? A sve iz fonda svoje supruge, gde su nepoznati dobrocinitelji stavili na raspolaganje 7 miliona eura. Carobnog li fonda, kolko god zahvatis, ono uvek ima para. Jel nisu mogle te pare da odu za lecenje nekog deteta, neke dece. Jer moraju da se grade crkve, ko dzamije na svakom cosku. Jer moraju popovi da voze dzipove I mercedese. Jel nije mogla crkva da podigne jednu bolnicu u Srbiji, u kojoj bi pored medicinskog osoblja placenog od priloga vernika, dobrovoljno radili predstavnici Boga na zemlji. Da se onima kojima treba pomoc a nemaju para za nju, pomogne da nadju spas za telo ili dusu. Al izgleda da ne moze. Ja sam se rodio, rastao i ziveo u drustvu u kojima je bilo manje hramova, a vise skola I bolnica, za mnogo vise dece a manje bolesnih. U drustvu u kome su pomoc imali oni kojima je trebala. U drustvu gde su se do sela gradili putevi, a po selima vodovod, kanalizacija, skole, domovi culture, zadruge. A sada? Dok se mnozi drzavna (politicka) i Bozja administracija, narod nestaje. I to uvek po pravilu prvo oni najbolji.