PREDRAG EJDUS ZA TELEGRAF: Kako sam skidao fore od Džona Vejna u "20. oktobru" (FOTO)

Kada je pre više od četiri decenije bard srpskog glumišta Predrag Ejdus ušao u svet glume, prema sopstvenom priznanju plašio se samo jedne stvari - da ga ni na platnu ni na daskama ne ukalupe u mlade ljubavnike i tako liše uloga velikih ljudi od čije ga je moći i snage oduvek podilazila kreativna jeza.

Preporučujemo

Sudbina udružena s ogromnim talentom pobrinula se, međutim, da nakon više od 200 dramskih uloga, 50 filmova i isto toliko TV drama, pri pomenu Ejdusovog imena istog trena neizostavno pomislimo na (istini za volju u novom dobu sve ređu) posebnu vrstu intelektualca-buntovnika!

Kakvu je samo oštrinu podario Napoleonu Bonaparti, zanesenost Branku Radičeviću, revolucionarnu poletnost Majakovskom, inventivnost Mandeljštamu, težinu Jovanu Jovanoviću Zmaju, nezasitost Kir Janji, dinamiku "Šovinističkoj farsi"... A, pomenuto još nije ni dobar deo onoga što je dao.

Ovih dana, Ejdusa koji je u šali jednom prilikom sebe nazvao "crnom ovcom familije", jer su svi osim njega u porodici bili lekari i inženjeri, gledamo na sceni Bitef teatra u komadu još jednog velikog glumca, ovoga puta u ulozi reditelja Irfana Mensura - "Čehov je Tolstoju rekao zbogom".

Neposredno posle premijere stupamo na vešto osmišljenu Irfanovu scenografiju Tolstojeve Jasne poljane kradući koji trenutak Predragu Ejdusu kako bismo s njim "raščistili" svoje utiske.

Komad rađen po tekstu hrvatskog književnika Mira Gavrana neodoljivo nas je pre svega po psihološkoj dinamici među likovima podsetio na Virdžiniju Vulf.

Gromada od ruskog književnika na zalasku stvaralačke snage - Lav Nikolajevič Tolstoj koji sa suprugom Sofijom prima u posetu mladog dramskog pisca Antona Čehova i njegovu ženu, namah nam se čini kao mizoginac da bi ga naposletku doživeli kao manipulatora koji nalazi neobičan užitak u uvlačenju potencijalnih žrtava u krajnje čudan, ali svakako strastven i dinamičan odnos između njega i njegove Sofije.

- Ovo je hipotetična situacija. Gavran je opisao nešto što se nikada nije dogodilo, a na osnovu podataka iz njihovog privatnog života, pre svega tog legendarnog odnosa Lava Nikolajeviča Tolstoja i njegove žene koji je bio buran, polivalentan... Ne znam samo koliko su neki podaci koji se iznose tačni - počinje priču s nama u prvom redu rezervisanom za najstrastveniju publiku Predrag Ejdus dodajući da ga tekst baš kao i nas neodoljivo podseća na Virdžiniju Vulf.

Kada kažete da ne znate koliko su podaci tačni, onda verovatno mislite na onaj da je Tolstojeva tašta bila prostitutka?

- Da, baš na taj! Moguće da postoji legenda. Ja nisam naišao na taj podatak. Što se odnosa Sofije i Tolstoja tiče, njega bi najbolje bilo opisati terminom iz psihijatrije - "ludilo udvoje". To je česta pojava kod jakih osoba koje se udruže pa generišu jedna kod druge ludilo i strast. Bio je to turbulentan brak u kojem je rođeno 13-oro dece, od kojih je petoro umrlo. Sofija je pet puta svojeručno prepisala "Rat i mir", ma svugde je pratila svoga muža... Kažem, s jedne strane su tu bile ogromna ljubav i strast, s druge su oboje patili od egomanijaštva! Gavranov rukopis me u tom smislu dosta podseća na Virdžiniju Vulf.

Igrali ste brojne istorijske ličnosti od Napoleona, preko Branka Radičevića, Majakovskog do Zmaja, a svojevremeno ste izjavili i da vas je uvek "podilazila jeza od količine moći velikih ljudi". U kom smislu je Tolstoj bio za vas izazov?

- Princip rada kojeg se držim kada tumačim istorijske ličnosti nije samo polaženje od faktografije s kojom se prirodno upoznam, već i od teksta koji radim. Onda sa rediteljem naslućujem gde su piščeve dominante, šta je to što je zanimljivo. Ovde mi je izazov bio da igram jedan deo Tolstojeve ličnosti - njegov ogroman egotrip koji je Gavran sjajno ironijski uobličio.

Pomenuli ste reditelja. Kako je bilo ponovo raditi s Irfanom Mensurom, nakon sjajne "Aj Karmele" i da li je lakše raditi s rediteljima-glumcima?

- Volim da radim s rediteljima-glumcima. Istina je da glumac glumcu može mnogo toga da ponudi. I kada sam sa Svetlanom Cecom Bojković u "Aj Karmeli" radio sa Mensurom, sjajno smo se razumeli. Irfan je uvek spreman. Kod njega nema lutanja!

Da li je istina da je baš Svetlana Ceca Bojković koju malopre pomenuste "kriva" što ste počeli da se bavite glumom?

- Moja školska drugarica Svetlana Bojković... Sve je krenulo tako što mi je predložila da učestvujemo u nekom recitalu. Onda su ljudi iz amaterskog pozorišta "Dadov" prepoznali u nama talenat... Tako su počeli i Jelisaveta Sabljić, Miloš Žutić, Mirjana Karanović, moja ćerka Vanja Ejdus.

Nalazimo se na Jasnoj poljani, improvizovanom imanju Lava Tolstoja. Kako je izgledala ulica u kojoj ste vi odrasli na Zvezdari? Sećate li se njenih apostola?

- Beograd je moja domovina. Do '59. sam živeo u Ulici Radojke Lakić na Zvezdari iznad škole "Vojislav Ilić". Bila je to ulica puna kestenova. Dobar deo dana, pa i noći provodio sam na ulici (smeh). Pamtim brojne ljude koji su obeležili moje detinjstvo, pa između ostalog i jednog automehaničara - "spidvej" vozača. Živeo je preko puta naše kuće, a mi, dečaci iz kraja stalno smo se muvali oko njegove radnje. Pošto smo mu kao nešto pomagali, on nam je, sećam se, poklanjao kuglagere s kojima smo pravili dečja kolica. Uh, niko nam nije bio ravan! Bili smo glavni u gradu s tim kuglagerima (smeh).

Zvuči kao da je taj automehaničar i "spidvej" vozač bio neka vrsta vašeg heroja u ono doba?

- Pa, zamislite samo kakav je to heroj bio kada bi noću, u vreme kad naši roditelji spavaju bučnim motorom s maskom na licu kao iz Felinijevog "Amarkorda" projezdio pustom ulicom. Dodajte tome i da je tom istom ulicom u pet dana jedva prolazio jedan automobil... Mislim da vam je sad jasnije kako nam je taj naš heroj izgledao.

U to vreme ste pretpostavljam prvi put otišli u bioskop? Sećate li se prvog filma koji ste gledali?

- Tih davnih 50-ih sam s društvom jurio u bioskop "20. oktobar" da gledam vesterne. Visili bismo tamo po ceo dan budno prateći sve poteze Džona Vejna i Garija Kupera. Kasnije je na repertoar stigao i nezaboravni spektakl "Bal na vodi". E, taj film se gledao više puta. Interesantno je da sam mnogo godina kasnije i sam zaigrao u domaćem filmu "Bal na vodi".

A prve predstave?

- Prvi put sam kao dečak otišao u Narodno pozorište i to, razume se, u pratnji roditelja. Otac, koji je inače bio građevinski inženjer je, sećam se, redovno s majkom odlazio u Operu... Otud je i moj prvi odlazak u pozorište bio umesto za predstavu, vezan za operu i to ni manje ni više nego za - "Prodanu nevestu" Bedžiha Smetane.

Pominjemo sve same velikane, te je red da se dotaknemo i naših. Izjavili ste da biste u "domaćoj verziji" po ugledu na imaginarni susret Tolstoja i Čehova voleli da vidite Ivu Andrića i Miloša Crnjanskog. Jednog od njih dvojice ste imali priliku da upoznate?

- Da, bio je to Miloš Crnjanski. Sreli smo se godinu dana pošto se vratio iz Londona. U Teatru poezije radili smo praizvedbu njegove "Maske", na čijoj je bio premijeri. Na početku predstave nestala je struja i on je, kao i ostatak publike, petnaestak minuta čekao u mraku da struja dođe i da se predstava nastavi. Bio je to jedan od prvih izlazaka Miloša Crnjanskog u javnost. Nikada neću zaboraviti ni uzbuđenje kada je u jednoj ponoćnoj radio emisiji, pre mog čitanja "Lamenta nad Beogradom", pušten snimak pesnikovog glasa s istim stihovima. Zauvek su mi se urezale ta njegova specifična boja i intonacija u kazivanju stihova.

(Katarina Vuković)