Trinaest godina od "Milosrdnog anđela": Humanitarna intevencija koja je odnosila živote

Sedamdeset i osam dana agresije. Neki je pamte po oplakanim vojnicima i pilotima vojske SRJ, drugi po noćima u podrumima zgrada, treći po produženom raspustu, četvrti po danima u izbegličkim kolonama, a peti možda i ne pamte, jer su na vreme prešli državnu granicu sa one strane.

Danas, 13 godina kasnije, osim sećanja, imamo srušene zgrade u centru grada i priliku da evociramo uspomene s tadašnjim načelnikom Gradskog centra za obaveštavanje Avramom Izraelom, koji je informisao da opet počinje opasnost od NATO aviona.

Sve žrtve su jednako važne i nepravedno je da se danas setimo samo nekih. Ipak, Telegraf.rs je napravio hronologiju najstrašnijih datuma bombardovanja, od prve "šizele", koja se oglasila 24.3.1999. u 19:55, do poslednje "smirele", koja nam je vratila nadu, nakon bombardovanja Uroševca 9. juna oko 19:35.

KARTE ZA RAMBUJE DELJENE U RAČKU

Nakon nekoliko meseci opsadnog stanja na Kosovu i Metohiji 1998. zvaničnici međunarodne zajednice odlučili su da posreduju u pokušaju Beograda i tadašnje OVK da nađu mirno rešenje. Što su pregovori duže trajali, to je mir na Kosovu bio dalji. Nasilje je eksaliralo u slučaju nikada dokazanog masakra u selu Račak.

Petnaestog januara 1999. srpska policija sukobila se u ovom selu s pripadnicima OVK. Meci su leteli na sve strane, ali kada je akcija policije završena, nadležni organi nisu mogli da obave uviđaj. Šta se tačno dogodilo u noći između 15. i 16. januara - mnogima nije bilo jasno. Ipak, među onima koji su tada tvrdili da znaju o čemu je reč bio je šef Kosovske verifikacione misije OEBS-a Vilijam Voker.

- Iz onoga što sam lično video, ne ustručavam se da izjavim da je u pitanju masakr, očigledno, izrazito protiv čovečnosti - rekao je tada Voker.

Nije se ustručavao ni da za masakr optuži vojsku SRJ i zvanični Beograd.

Zgrožena "postupanjem vlasti u Beogradu" međunarodna zajednica odlučila je da uradi sve kako bi sprečila "humanitarnu katastrofu". Dok je NATO glancao avione i rakete, evropske i atlantske diplomate privolele su srpsku vlast i kosovske vođe da, umesto preko nišana, rešenje nađu mirno. Pregovarački sto postavljen je u dvorcu Rambuje, nadomak Pariza. Pregovori su počeli 6. februara, ali su se 19. marta završili neuspešno. Po sve pregovaračke strane. Jer, kako će kasniji događaji pokazati, bombe ne razlikuju Srbe od Albanaca.

AVRAM IZMEĐU ŠIZELE I SMIRELE

Zvuk sirene za vazdušnu opasnost prvi put se oglasio 24. marta 1999. u 19:55 minuta. To zaglušujuće "zavijanje" trebalo je da nas upozori da se "pribrano" uputimo ka najbližem skloništu i ponesemo stvari koje smo prethodno brižljivo spakovali. Usput je trebalo da zatvorimo prozore, isključimo struju i vodu i ne paničimo. A mi smo, s nevericom i pitanjem:"Da li je moguće?" zverali jedni u druge, trčeći ka memljivim podrumima ili skloništima. Nismo nosili stvari, jer će "oni to malo, da nas zaplaše, dva-tri dana i gotovo je". Ali, šizela je pevala i narednog dana, i sledećeg, i onog posle...

Osim sirena, kao jedan od simbola tog vremena ostao je glas Avrama Izraela. On je Beograđane svakodnevno obaveštavao o početku vazdušne opasnosti, ali i o tome šta je NATO do tada gađao. Izrael ima mnogo uspomena na proleće 1999, a neke je odlučio da podeli s Telegrafom.

- Moj posao je bila briga o stanju u Beogradu, od komunalnih poslova preko saobraćaja do bolnica, a sve u okolnostima ratnih dejstava. Ideja je bila da se ljudi upozore, ali i da se smanji panika - započinje priču nekadašnji načelnik Gradskog centra za obaveštavanje.

Na svom radnom mestu Izrael je porovodio čitave dane i noći. I nakon 13 godina se seća osećaja koji je imao 24. marta uveče.

- Najteža je bila ta spoznaja da nas neko bombarduje, a da sam ja potpuno bespomoćan. To je bilo potpuno suludo. Potpuna neverica da se tako nešto ipak dešava na kraju 20. veka. Imao sam osećaj pomešanog besa i bespomoćnosti - kaže Izrael.

Centar kojim je Izrael upravljao danas više ne postoji. On se nada da za takvim centrima na ovim prostorima više nikada neće biti potrebe.

- To sećanje kako smo, kao mali narod, bili izloženi ogromnoj torturi, to je strašno. Od toga se nikada nećemo oporaviti, posebno ekonomski. Ja se, ipak, nadam da će se, sada na putu ka Evropskoj uniji, napraviti otklon od naših međusobnih sukoba koji su se uvek krvavo završavali - kaže Izrael.

BUĐANOVCI VIDELI "NEVIDLJIVOG"

Bombe su  letele nad glavama već četvrti dan. Iako je bilo obećano drugačije, NATO avioni bombardovali su i civilne ciljeve, i to koristeći zabranjene kasetne bombe. U pokušaju da podigne borbeni moral naroda i vojske, tadašnja vlast je veličala našu "borbu s mnogo puta nadmoćnijim neprijateljem po brojnosti i oružju". Jedan od aduta NATO armije bili su njihovi takozvani "nevidljivi" avioni, koje radari tadašnje PVO nisu mogli da registruju.

Ipak, treća divizija 250. raketne PVO brigade registrovala je avion "F 117 A Noćni jastreb", popularnog imena "nevidljivi". Avion je oboren 27. marta i pao je u selo Buđanovci, nadomak Rume. Narednog dana Pentagon je potvrdio da je avion pao, ali nikada nisu objavili da li je pao zbog kvara ili je oboren. Ostaci ovog aviona danas se nalaze u Muzeju Vazduhoplovstva u Beogradu.

ALEKSINAČKA KATASTROFA

Petog aprila oko 20:22 NATO avioni istresli su na stambenu oblast u Aleksincu 550 kilograma bombi. Jedanaestoro ljudi je poginulo, a pedesetoro je teško povređeno. Preko 700 stambenih objekata je uništeno, a znatno su oštećene i zgrade Doma zdravlja i Hitne pomoći.

Generali NATO-a tvrdili su da se radilo o legitimnim vojnim ciljevima i da su, zapravo, gađane jugoslovenske kasarne u južnoj Srbiji.

GRDELIČKA KLISURA SMRTI

Za deset dana Srbija je ostala bez nekih fabrika, postrojenja, aerodroma, bolnica, ali i ljudi. Zbog sumnje da se u njima prozivodi oružje koje se koristi na Kosovu, bombardovani su čačanska "Sloboda", lučanski "Milan Blagojević", kao i kragujevačka "Zastava". Na sve strane mrtvi i povređeni. Opravdanje NATO vojske bilo je da srpska vlast koristi civilne objekte za proizvodnju oružja i skrivanje vojske. Sudeći po njima, srpska vojska imala je vrlo kreativne načine za krijumčarenje oružja i ljudi.

Drugog dana pravoslavnog Uskrsa, 12. aprila 1999, projektili su pogodili putnički voz na liniji Beograd - Solun koji je, zbog ratnog stanja u zemlji, tada saobraćao od Niša do mesta Ristovac. U trenutku kada su bombe pale i potpuno uništile treći i četvti vagon, voz se nalazio na železničkom mostu preko Južne Morave u Grdeličkoj klisuri. Broj poginulih nikada nije utvrđen, a mnogi putnici se i danas vode kao nestali.

MILICA RAKIĆ

Sedamnaestog aprila uveče avioni su započeli još jedno u nizu bobmardovanje Batajnice. Bombe su padale, zemlja je gorela, a na sve strane su leteli geleri. Jedan je uspeo da proleti kroz prozor porodične kuće Rakić u ovom naselju. Upao je u kupatilo u kom se u tom trenutku na noši nalazila Milica, ćerka Dušice i Žarka Rakića.

Milica Rakić je 9. januara  proslavila treći rođendan, a sahranjena je 19 aprila 1999. godine.

DEMOKRATIJA JE UPALA U RTS

U noći između 22. i 23. aprila oko 02:06 časova posle ponoći, bombe NATO avijacije "donele su demokratiju" u zgradu Radio Televizije Srbije. Program je prekinut, veliki deo prostorija i opreme je uništen. Te noći, kobne po slobodu reči i medija, poginulo je 16 osoba, koje su bile na svojim radnim mestima. Zvaničnici Alijanse tvrdili su da je zgrada nacionalne televizije gađana zbog propagandne uloge koju je taj medij imao i kako bi se oslabio moral naroda.

Porodice i prijatelji poginulih svake godine odaju počast svojim najmilijima ispred spomenika "Zašto?", koji je postavljen nedaleko od ruševina zgrade televizije u Aberdarevoj ulici. Odgovor na njihovo pitanje kasni već 13 godina.

USPOMENE U CENTRU BEOGRADA

Zgrada Generalštaba Vojske Jugoslavije i zgrada tadašnje savezne policije pogođene su 1. maja oko 2:30 sata noću. Prestonicom su se prolamali strahoviti zvuci i potresi, a nad centrom se izvio gust oblak prašine i dima. Nakon bombi, zgrade su ostale potpuno neupotrebljive. Danas stoje u najprometnijim beogradskim ulicama, Nemanjinoj i Kneza Miloša, kao ružna slika neuspešne diplomatije. Nije ih bezbedno rušiti sasvim, jer se u njihovoj unutrašnjosti još uvek nalaze radioaktivne bombe kojima ih je NATO gađao. Izvlačenje radioaktivnog materijala moglo bi imati fatalne posledice po grad i građane.

DIPLOMATSKI MUK

Bombe kojima su nemilice zasipali civilne ciljeve komandanti NATO-a su sve češće pravdali kao "greške" pilota ili sistema za navođenje raketa. Jedna od takvih "grešaka" bilo je i gađanje ambasade Republike Kine 8. maja. Troje kineskih državljana, zaposlenih u ambasadi, tada je poginilo, a Kina je zapretila da će ući u rat na strani SRJ.

Dogovorom postignutim nakon bombardovanja, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih, ali i Kinu kao državu.

BOMBA NE RAZLIKUJE SRBE OD ALBANACA

Te noći, 13. maja, kolona izbeglica albanske nacionalnosti polako se kretala magistralnim putem Prizren - Suva Reka. Primorani da napuste svoje kuće zbog rata na kopnu i iz vazduha ljudi su putovali kroz noć, prelazeći kilometar po kilometar puta ka nepoznatom. Oko 23:50 su stigli do sela Koriš, u opštini Prizren.

Nadležni organi i brojni strani i domaći mediji su 14. maja ujutru izbrojali oko 100 leševa civila, uglavnom žena, dece i starijih ljudi. U ovoj akciji NATO je koristio termovizuelne bombe, koje posle udara razvijaju visoku temperaturu i do dve hiljade stepeni Celzijusa.

SUDIJE SU KONAČNO SVIRALE KRAJ, UTAKMICA JE IZGUBLJENA

Vojno-tehničkim sporazumom između KFOR-a i Vlade Srbije i tadašnje SRJ okončana je, 78 dana duga, takozvana "humanitarna vojna intervencija" NATO-a u Jugoslaviji. Pokrenuta da bi se sprečila humanitarna katastrofa, ova akcija odnela je najmanje 2.500 ljudskih života.

Sporazumom, koji je potpisan 9. juna na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, prekinuti su vazdušni napadi na SRJ. Dan kasnije u Savetu bezbednosti UN usvojena je Rezolucija 1244. Ni posle 13 godina nije utvrđena njena pravna snaga ni obaveznost.

Ukupna materijalna šteta procenjena je tada na 100 milijardi dolara. Ratni gubici NATO-a u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.

Sedamnaestog februara 2008. godine Kosovo je proglasilo nezavisnost.

(Milica Stojanović)