KURDI U TURSKOJ: Hapse ih ako pričaju svojim jezikom, škole im zatvaraju zbog obima vrata (FOTO)

Nakon što smo se bavili Kurdima kao narodom, njihovom kulturom i istorijom, njihovim jezikom, nakon što smo pisali o njihovoj paravojsci koju zovu pešmerga, i nakon što smo se dotakli i njihove nacionalne himne pod kojom koračaju hrabro u borbi sa silama tame, vreme je da se za kraj ovog mini-serijala dotaknemo i njihovog položaja u Turskoj, gde ih ima najviše, ali ovlaš i stanju u drugim zemljama preko kojih se proteže Kurdistan.

Preporučujemo

Ne postoji siguran podatak koliko tačno Kurda živi u Turskoj, ali postoje manje ili više slične procene. U svakoj kombinaciji, oni su najmnogobrojnija manjina u anadolskoj republici.

Zvanična Ankara spominje 12,6 miliona ljudi, što znači 15,7 odsto ukupnog broja stanovnika te zemlje. Neki zapadni izvori procenjuju da ih ima i do 25 odsto. CIA njihov broj stavlja na 14 miliona, odnosno 18 odsto. Kurdski nacionalisti pričaju o brojkama koje se kreću između 20 i 25 miliona.

Koliko god da ih ima, ima ih jako puno. Uglavnom žive u tri provincije na samom istoku Turske, ali čak i u zapadnim pokrajinama Anadolije njihov udeo retko ide ispod pet odsto. U Istanbulu ih ima 2-4 miliona, što znači od 14 odsto ukupnog broja žitelja grada na Bosforu, do skoro 30 odsto.

Čovek bi pomislio da bi se Ankara, pored tolikog njihovog broja, normalnije i tolerantnije ponašala prema Kurdima, ali to nažalost nije slučaj.

Sve turske vlade od kako je uspostavljena republika, nakon sloma Otomanskog carstva, izražavanje kurdskog identiteta vide kao napad na jedinstvo i integritet zemlje, zbog čega se vrši državna represija prema njihovom jeziku i kulturi, sa ciljem njihove asimilacije.

Od '50-ih do '90-ih bilo je nemoguće recimo izdati knjigu ili držati radio emisiju na jeziku koji nije turski, osim ako taj jezik nije zvanični jezik zemlje sa kojom Turska ima diplomatske odnose. Ovo tehnički može da bude bilo koji jezik, ali praktično je jedino bio pogođen kurdski s obzirom da oni nemaju svoju državu (ovo podseća na nekadašnju legalističku taktiku južnjačkih demokrata u SAD usmerenu protiv crnog biračkog tela). 1991. godine je legalizovan, ali je ostala zabrana njegovog korišćenja u javnosti.

Poslednjih desetak godina postoje pomaci, pod pritiskom Evropske unije, pa je tako državna televizija počela da emituje polučasovni program na kurdskom, dok su dve privatne televizije dobile dozvolu za istu stvar na par sati nedeljno. 2009. godine lansiran je čak i državni kanal na kurdskom, a Erdogan je održao i govor na ovom jeziku.

Postoji međutim problem sa ustavnošću ovih odluka, s obzirom da ustav zabranjuje korišćenje bilo kod ne-turskog jezika u politici. 2007. godine ministarstvo unutrašnjih poslova smenilo je jednog kurdskog gradonačelnika u Dijarbakiru zbog davanja informacija na jeziku koji nije turski, upravo iz tog ustavnog razloga.

Protiv drugog gradonačelnika državno tužilaštvo je podiglo prijavu zbog upotrebe kurdske fraze "sersala we pîroz be" (srećna Nova godina) na čestitki koju je štampao grad. Trenutno se na zvaničnom sajtu nalaze tri jezika, turski, kurdski i engleski, što donekle ide u korak sa gorepomenutim blagim izmenama politike.

Kurdi takođe ne mogu da imaju ni svoju legalnu  stranku, pošto je zabranjeno praviti stranke na etničkoj osnovi, pa se tako regularno zabranjuje rad partijama pod optužbom da sarađuju sa ilegalnom Radničkom partijom Kurdistana, koja se već decenijama bori protiv ove i ovakve represije.

Navešćemo primer Lejle Zane koja je 1991. godine izabrana za poslanika; nakon što je položila zakletvu na turskom, u parlamentu je progovorila na kurdskom, rekavši: "ispunila sam ovu formalnost pod prinudom, boriću se da kurdski i turski narod počnu da žive zajedno u demokratskom okviru", nakon čega je parlament eksplodirao a mnogi su vikali da je separatista i terorista te pozivali na njeno hapšenje.

Koje je došlo, pa je tri godine kasnije osuđena na 15 godina zatvora zbog "separatističkog govora". Odležala je deset. Aprila 2008. je ponovo osuđena na dve, a u decembru iste godine na novih deset. Viši sud je ove poslednje presude oborio.

Jedini dozvoljeni jezik u turskim školama je turski. Kurdi se već decenijama bore da im se dozvoli maternji u državnim školama, ali bezuspešno. Nekoliko pokušaja da se otvore nezavisni centri za učenje kurdskog su osujećeni, često zbog krajnje bizarnih povoda, kao što su pogrešne dimenzije vrata. Tek je odnedavno kurdski dozvoljen kao izborni na univerzitetima.

Evropska komisija je 2006. godine procenila da je Turska sveukupno napravila vrlo mali progres na polju osiguranja kulturne raznolikosti i promovisanja poštovanja i zaštite manjina u skladu sa međunarodnim standarima, dok Ekonomist napominje da su reforme na ovom polju spore, a da se progon pisaca koji vređaju "turkstvo" nastavlja.

Što se tiče ostalih država, krenimo od Sirije. I u ovoj su zemlji najveća etnička manjina, i kreću se 10-15 odsto populacije. I oni su permanentno bili suočeni sa diskriminacijom, dok su se njihovi aktivisti progonili i maltretirali.

Nije im bilo dozvoljeno da zvanično koriste svoj jezik, da upisuju decu u matične knjige pod kurdskim imenima, da otvaraju firme koje nemaju arapske nazive, da grade svoje škole, da izdaju knjige i druge materijale na kurdskom, mnogima su čak oduzeta i državljanstva.

Pričamo u prošlom vremenu jer Damask zbog građanskog rata više ne može da forsira ovakvu politiku, a pritom sada i sarađuje sa kurdskim milicijama u borbi protiv džihadista, pa se mi nadamo da će iz svog tog zla koje se sada tamo odigrava izaći i nešto dobro i da će Kurdi na koncu svega imati ljudska prava koja su normalna.

Dok smo o stanju kurdskog naroda u Iraku već nekoliko puta pričali, s obzirom da je poznato da na severu te zemlje imaju svoju autonomnu oblast i da više nisu suočeni sa progonom i tim vidom diskriminacije, a s obzirom da se zbog nestabilnosti regiona situacija menja svakodnevno, preći ćemo za kraj na stanje u Iranu. Nije dobro.

Progoni, ubistva njihovih aktivista od strane tamošnjih bezbednosnih službi pa vuča njihovih leševa po prašnjavim ulicama, smrtne presude njihovim piscima i narodnim prvacima pa odbijanje da se tela vrate porodicama, zatvaranja novina, hapšenje urednika i novinara, osujećivanje njihovih poslovnih ambicija, potiskivanje njihove kulture, sve su to stvari sa kojima se Kurdi svakodnevno suočavaju. Zato, kao i u drugim zemljama, postoje oružane grupe koje se u Iranskom Kurdistanu bore protiv represivne države.

Šta će biti i da li će nešto biti, i da li je sada uopšte moguće da sve ostane kako je do sada bilo, ne znamo. Na koncu, nije pitanje da li će Kurdi imati svoju državu ili ne, već da li će konačno steći pravo da budu ono što žele da budu.

(V. V.)