HEROJ DANA: Rodoljubu nisu potrebne ruke i noge da bi bio majstor aikida i basketa! (VIDEO)

Junak naše današnje priče Rodoljub Stanišić (36) rođen je u Kladnju sa retkim deformitetom ruku i nogu. Ovakav životni izazov mnoge bi naveo da se sakriju od čitavog sveta u neki mračni ugao kuće, gde ih niko nikada ne bi video i gde bi u miru mogli da se sažaljevaju i plaču nad svojom sudbinom. Ali ne i Roru, kako ga prijatelji zovu. Ovaj odvažni  momak svetom korača hrabro, uspravne glave, sa širokim osmehom na licu i narandžastim pojasom u realnom aikidou.

- Kad me ljudi vide na ulici i počnu da pričaju sa mnom, a primete da ih ne prepoznajem, odmah se ljute. Ja im kažem: "Slušaj ba, razumi me, ja sam jedan i jedinstven, naravno da ćeš me zapamtiti, a ja toliko ljudi upoznam, kako da vas sve popamtim"- kaže kroz smeh Rori za Telegraf.

Dok pričamo sa njim u sali za vežbanje kod majstora Ljube Vračarevića, Rori popravlja kimono i objašnjava da nikad nije dozvolio da ga fizički nedostatak spreči u tome da ostvari svoje snove. Tako je završio srednju pravnu, aktivno trenirao košarku i ušao u tim invalida Bjeljine, gde i sada igra. Pri tome, naučio je da svira bubnjeve, a stigao je i da glumi u filmu "Sveti Georgije ubiva aždahu".

- Nakon završene osnovne škole u Vlasinama, čuo sam da u Podgorici imaju odlične uslove za srednju školu. Odmah sam se spakovao i otišao sa bratom da završim pravnu, sami nas dvojica. Tamo sam i počeo da treniram košarku...  A,  klopa što je bila dobra! Uh, kakve su sarme imali, i danas ih pamtim. Dobro je da smo imali mnogo sportskih aktivnosti, pa nikada nisam imao problema sa viškom kilograma - kaže on kroz smeh.

Nakon škole vratio se kući, gde živi sa roditeljima i 15 meseci mlađim bratom Bogoljubom, koji ima isti deformitet. Sada čitava porodica Stanišić živi u Vlasenici, u Republici Srpskoj. Braća rade u parking službi.

- Radim naplatu parkinga, ali vodim i Udruženje osoba sa invaliditetom. Pomažem im koliko mogu - objašnjava on.

I pored mnogobrojnih obaveza, treninge realnog aikidoa ne propušta. Trenira nešto više od godinu dana, a uspeo je da zasluži i narandžasti pojas.  Sve to, kako kaže, zahvaljujući svom majstoru Miroljubu Jovičiću iz Banjaluke, koji je osmislio specijalan program za njega. Ovu borilačku veštinu posebno voli zbog toga što je autentično srpska.

- Kad sam došao kod majstora Miroljuba da se oprobam, svi su mislili da sam invalid, jer koristim invalidska kolica, i hteli su da me unesu u salu, ali ja sam ih zaustavio i rekao da mogu sam. Sišao sam, izuo se, kao što je red i počeo da treniram. Pomoglo mi je i to što sam gledao Brusa Lija i "pozajmio" od njega neke fore – kaže on sa šeretskim osmehom. - Ovu veštinu volim jer te uči kako da se odbraniš, a ne da napadaš, što je veoma bitna razlika.  Nadam se da ću do kraja godine dobiti i zeleni pojas - dodaje on.

Profesor Mirljub Jovičić i Ljuba Vračarević ističu da malo ko u svetu može nešto kao što Rori radi, ali i da je njemu to uspelo jer ima neverovatnu snagu volje.  Obojica su sigurni u to da će dogurati do crnog pojasa, a ljudima biti primer da čovek može sve.

Kod realnog aikidoa jedino mu smeta to što mora da se sedi na jednom mestu. Za Rorijev živi duh to je prava kazna,  jer je prepun energije i voli da se kreće. Zato i ne razume mlade ljude koje sve mrzi.

- Kada gledam ove mlađe generacije koje ne rade ništa, a mogu da postignu mnogo toga, ništa mi nije  jasno.  Nekako im je sve teško, a meni je normalno da odem u Banjaluku na treninge, prespavam kod prijatelja, dođem u Beograd da se vidim sa vama, vratim se kući i odem na posao. Sve se može kad čovek hoće - kaže on.

(Biljana Tasić)

P. S. Čitajte večeras na Telegrafu priču o HEROINI DANA - Šarloti Pešić (99)