VREME JE DA KRENEMO, JA U SMRT, A VI DALJE KROZ ŽIVOT: Devet godina bez Ljubomira Ljube Tadića!

Pre devet godina sa jednim od najvećih srpskih glumaca Ljubomirom Ljubom Tadićem, još jedna glumačka legenda - Mira Stupica oprostila se ovim rečima:

Preporučujemo

"Ovom velikom čoveku na rođenju je suđeno da kuje lepotu reči, da kuje lepotu teatra i on je to neumorno radio, maestralno, do poslednjeg daha svoga života. Kad umre kralj, kad umre car neke imperije, tog časa mirno stupa na presto drugi. A kada ode veličanstvo kakav je Ljuba Tadić, onda ostane samo muk, muk i prazan presto. U pozorišnoj umetnosti je bivalo i biće velikih stvaralaca, za nekoga će se u budućnosti moći reći on je tako dobar, on je sjajan, on je skoro kao Ljuba Tadić. Mislim da ćemo tog "skoro takvog" dugo čekati".

U istinitost ovih reči i sami smo se uverili. A od odlaska velikog majora Kursule (kojeg je maestralno tumačio u ostvarenju "Marš na Drinu", 1964) prošlo je tačno devet godina.

Ljubomir Ljuba Tadić srpski pozorišni, filmski, televizijski i radio glumac, koji je uživao reputaciju jednog od najvećih imena srpskog glumišta rođen je u Uroševcu 31. maja, 1929. godine.

Pre upisa akademije debitovao je na sceni kragujevačkog pozorišta Joakim Vujić, 1944. godine. U Beogradu upisuje glumačku akademiju u klasi profesora Joze Laurenčića, 1953. Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovesnkog dramskog pozorišta i Ateljea 212, a igrao je u skoro svim pozorištima u bivšoj Jugoslaviji, osim u jednom.

Naime, svojevremeno je u svom duhu izjavio:

- Jedino u pozorištu "Boško Buha" nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu!

Godine 1956. tumačio je Vladimira u "Čekajući Godoa" u prvoj sezoni Ateljea 212, što je ujedno bilo i prvo igranje "Godoa" u istočnoj Evropi, a simbolično u istom pozorištu obreo se i u svojoj poslednjoj ulozi - u "Kralju Liru" i to svega nekoliko meseci pre smrti.

Sa svojom trećom suprugom, glumicom Snežanom Nikšić osnovao je i vodio pozorište "Magaza" 1983. godine u Knez Mihailovoj ulici, a sa glumcem Radetom Šerbedžijom pokrenuo je privatni teatar Preduzeće za pozorišne poslove (PPP) 1990. godine.

Ljuba je dobitnik čak četiri Zlatne Arene ("Marš na Drinu", "Uka", "Strah", "Doktor Mladen") i prvi laureat Dobričinog prstena (1980).

Ostaće upamćen po ulogama u ostvarenjima: "Marš na Drinu" (1964), "Jutro" (1967), "Silom otac" (1969), "Majstor i Margarita" (1972), "Sutjeska" (1973), "Koštana" (1976), "Poseban tretman" (1980), "Vreme čuda" (1989), "Boj na Kosovu" (1989), "Tango je tužna misao koja se pleše" (1997), "Bure baruta" (1998), "Buđenje iz mrtvih" (2005).

Veliki glumac  je preminuo 28. oktobra 2005., a njegovoj sahrani prisustvovali su ansambli svih pozorišta, kao i državni zvaničnici. Komemoracija je završena audio-zapisom čuvenog Sokratovog monologa iz drame "Sokratova odbrana i smrt", koji je simbol Ljubinog glumačkog umeća:

"No vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna".

Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

(Telegraf.rs)