HOROR: Brata i sestru zbog straha od otmice majka 20 godina držala zarobljene u kući!

Marka i Marijanu Stanković, brata i sestru iz Požarevca, majka je zbog straha od otmice i prodaje ljudskih organa držala 20 godina zatočene u kući. Nakon njene smrti, 2010. godine, prelaze kod babe i dede, kad čine i prve korake na putu uključenja u normalan život i društvo.

Preporučujemo

Marko se rodio 1990, a dve godine kasnije Marijana. U međuvremenu, otac odlazi od kuće i majka daje otkaz kako bi u potpunosti bila posvećena deci. Zbog straha da će joj neko oteti sina i ćerku, godinama je svakodnevno stajala pored prozora i vrata koji su prethodno bili pregrađeni daskama da ih s ulice niko ne vidi i da sami ne mogu da izađu.

Odlazak u školu je bio zabranjen i niko nije smeo da zna da postoje.

Oboje su rođeni u kući, a majka je sama presekla pupčanu vrpcu. Kad je došlo vreme za školu, komšijama je govorila da su na školovanju u Crnoj Gori. Deci je pričala da ne smeju napolje jer će da ih ukradu i prodaju njihove organe.

U dvorište su smeli da izađu leti za vreme raspusta, a čim bi čula da nailazi policija ili socijalni radnici, decu je sakrivala po raznim kućama, a jedno vreme proveli su i u konacima manastira Ostrog.

Tek kada je majka umrla, oni su mogli slobodno da se kreću, ali je problem nastao s dokumentima jer nisu imali mesto boravka.

Majka umire 2010. godine, pa deca prelaze kod babe i dede koji su nekoliko puta prijavljivali socijalnim službama da su im unuci zatočeni, ali njihova majka uvek je pronalazila način da im doskoči i „sačuva“ decu koja su tek 2011. počela da otkrivaju spoljašni svet.

Sad pohađaju OŠ „Sveti Sava“ u Požarevcu, za opismenjavanje odraslih „Druga šansa“, i već su stigli do sedmog razreda.

- Oni su vrlo savesni i vredni učenici. Nijednog dana nisu izostali iz škole i najbolji su u trećem ciklusu koji obuhvata sedmi i osmi razred. Iduće godine završavaju školu i planiraju dalje usavršavanje - priča andragog škole Dušica Kovačević za “Blic”, i dodaje da su sami naučili engleski jezik preko TV-a dok su bili u zarobljeništvu kod kuće.

- Sve je to ružna prošlost koju nastojimo da zaboravimo. Učim, a kad nisam u školi, čistim po kućama i brinem o starijim osobama jer od po 5.000 dinara koje brat i ja dobijamo kao pomoć ne može da se živi. Malo vremena imamo za druženje, ali je teško i steći drugove kada ih nismo imali od detinjstva. Zato smo brat i ja upućeni jedno na drugo i ljude koje sami upoznamo. Kad imam slobodno vreme, crtam stripove i pravim igračke za decu. Želela bih da se posle završetka ove škole upišem u srednju školu za policajce, ako to bude bilo moguće zbog godina - otkriva svoja očekivanja Marijana, dok njen brat Marko priča da u školi ide sve glatko, kao po loju i da je za njega sve lako.

- Kad završim ovu školu, želeo bih da se obrazujem za informatičara i molim se bogu. I sad nešto radim s računarima i mobilnim telefonima, ali to je malo. Zato povremeno radim na građevini, istovarujem šljunak, ubacujem ugalj, riljam i radim i druge sezonske poslove. Zarađeni novac ulažem u kuću. Tako sam sam uradio kanalizaciju i sazidao dimnjak, a sad prikupljam novac da zatvorim terasu, da ne upada sneg i kiša - hvali se Marko.

U školi kažu da se Stankovići, a posebno Marko, ne druže mnogo i da teško sklapaju nova poznanstva i da se uglavnom kreću u društvu starih poznanika.

(Telegraf.rs)