VEŠANJE, NABIJANJE NA KOLAC, ODRUBLJIVANJE GLAVE: Ovako su se nekada kažnjavale ubice u Srbiji!

"Seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan (dželat) je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pored ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac ući u telo". Svakome ko je ikada čitao "Na Drini Ćuprija" srpskog nobelovca Ive Andrića zasigurno je ovaj deo knjige ostao urezan u sećanju.

Preporučujemo

Iako već više od decenije zvanično ne postoji, a 22 godine nije sprovođena, smrtna kazna u Srbiji ima dugačku istoriju, kroz koju su se smenjivali najsuroviji načini oduzimanja života. Iako je najčešći način pogubljenja u Srbiji bio vešanje, ali su se kroz istoriju dug nekoliko vekova javljali i drugi oblici. Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. nad Johanom Drozdekom, zbog svirepog ubistva šestogodišnje devojčice. On je okončao život u 34. godini, pred streljačkim vodom policije u somborskom zatvoru.

Godinama unazad, kao vid pogubljenja javljalo se pomenuto vešanje koje je ukinuto 1959. godine, nakon čega je kao jedini oblik zakonskog oduzimanja života ostalo streljanje. Tela stradalih zakopavala su se odmah i na licu mesta, objašnjava se na portalu smrtnakazna.rs.

S početka devetnaestog veka u Srbiji (doduše ne često) dešavalo se da se sprovode i mnogo surovije kazne, poput nabijanja na kolac, koje je preuzeto iz turskog zakonodavstva. Takođe, poneki optuženi bio je osuđen i na smrt šibanjem, ili točkom (koje je podrazumevalo lomljneje udova). Podjednako surovo bila je i dekapitacija, odnoso odsecanje glave.

Iako je poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena pre više od dve decenije, s porstom i sve većom vidljivošću monstruoznih zločina, u srpskoj javnosti se sve češće mogu čuti predlozi za vraćanje smrtne kazne.

S početka godine “Ipsos Strategic Marketing”, sproveo je anketu na temu "Da li ste za vraćane smrtne kazne“ i tom prilikom se 53 odsto ispitanika izjasnilo se da je za vraćanje ove kazne, dok je 47 odsto izjavilo da se protivi njenom ponovnom uvođenju.

Iako se poslenjih godina čula često, ova polemika naročito se raspirila u vreme ubistva maloletne Tijane Jurić, a sam zločin nad devojčicom Ivanom Podraščić samo je dodatno rasplamsao ovu ideju.

Javnoj polemici o uvođenju smrtne kazne svakako je doprinela i izjava ministra policije Nebojše Stefanovića koji je nakon što je razjašnjen zločin u Bajmoku vidno potresen izjavi da mu je “žao što je smrtna kazna u Srbiji ukinuta”.

Pravnici s druge strane, imaju potpuno drugačiji stav, ameđu prvima ga je izeneo i aktuelni ministar pravde nikola Selaković govoreči o temoe kako je domaća kaznena politika več dovoljno stroga. Advoika Đorđe Mamula takođe se protivi uvođenju smrtne kazne naglašavajući da su historija i praksa pokazale da stroge kazne nisu lek protiv kriminala, več brzo rasvetljavanje krivičnih dela.

- Izvršenje smrtne kazne je besmisleno, jer ne može da vrati izgubljeni život. A, svakako nije odgovor ni na najčešće postavljano pitanje problema povratničkog kriminala – kaže Mamula.

Najveća kazna prema Krivičnom zakoniku u Srbiji za teško ubistvo je 40 godina zatvora. Pitamo Vas: Šta mislite da li je to dovoljno, ili biste u naše zakonodavstvo vratili najsuroviju kaznu?

(M. B.)