CUNI POPA U RUČKU: Da li baka iz Beograda razume šta joj priča baka iz Vranja?

Jednom je jedan pop iz Vranja poveo svog mladog beogradskog kolegu, koji mu je bio gost, da osveštaju kuću u jednom vranjanskom zaseoku.

Preporučujemo

Kad su stigli, mladom beogradskom popi prišla je žena sa detetom u naručju govoreći: "Cuni popa u ručku." Beograđanin je bio zatečen i nije mu uopšte bilo jasno šta hoće gospođa sa detetom, sve dok mu kolega nije objasnio da je žena jednostavno rekla detetu da poljubi popa u ruku, kao što običaj nalaže.

Ova anegdota oslikava kulturološki šok koji obično doživimo kada se pomerimo iz udobnosti našeg govornog područja. Prizrensko-timočkom dijalektu se smejemo u vicevima ili serijama, međutim, zaboravljamo da je to dijalekat na kojem govore protagonisti Sremčeve "Zone Zamfirove". Čudimo se drugačijim akcentima, intonaciji, drugačijem padežnom sistemu i pogotovo drugačijoj leksici.

Na primer, simpatičnoj bakici iz Novog Sada koja odlazi u Sandžak možda će svi zvučati kao da su ispali iz "Gorskog vijenca" ili kao da ih je neka časna starina izguslala za Vuka  Stefanovića Karadžića. Od silne upotrebe imperfekta dobija se baš taj efekat epskih vremena.

No, "bez muke se pjesma ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova", tako da ćete uz malo truda shvatiti šta vam poručuju đevojke iz ovih krajeva.

Ipak, kada smo u Banatu, imamo utisak kao da vreme sporije prolazi zato što će naši sagovornici govoriti polako, uz ono simpatično šuškanje, kao da imaju sve vreme ovoga sveta. Verovatno ćete razumeti šta treba da uradite kada vam Vojvođani kažu da pogledate kroz pendžer, ali ukoliko dobijete instrukcije da pogledate kroz kibic fenster - verujemo da ćete stajati nasred prostorije, potpuno zbunjeni.

Ali, bez panike, kibic fenster je samo druga vrsta prozora - onaj isturen ka šoru, s kojeg možete pogledom sve da obuhvatite bez naginjanja i krivljenja vrata - dakle, kao što sama reč kaže, idealan za kibicovanje frajlica.

Možete samo da zamislite koliko bi se jedan Nišlija zgrozio kada bi negde u Bačkoj ugledao oglas: "Koljem ranjenike"? I kako bi iko mogao da ga uveri da se u tom kraju svinje pred klanje nazivanju (h)ranjeniiici i da je oglas sasvim na mestu?

Zanimljivo je i to što se u tim krajevima kukuruz čuva u "čardaku" koji nimalo ne liči na građevinu iz priče "Čardak ni na nebu ni na zemlji", štaviše izgleda kao običan koš za kukuruz kakav ste sigurno videli na selu. Veće čuđenje izaziva podatak da krave spavaju u košari. "Krava u košari? Nemoguće" pomislio bi nesnađeni Beograđanin ili Nišlija. E, pa u Bačkoj je i to moguće, jer se košarom naziva najobičnija štala.

Dakle, ako niste sigurni šta znači izraz "terati kera" ili vas zbunjuju reči kao što su: andrak, friško, befel ili andrmolje, preporučujemo vam edukativnu šetnju po ravnici. Savet plus - naoružajte se strpljem ukoliko ste navikli na brži način života.

Ukoliko vam u dolini Ibra ili Velike Morave neko kaže  "nesam starEj od tebe", shvatićete da ste na području kosovsko-resavskog dijalekta i da vam je sagovornik na totalnom ekavskom poručio da nije stariji od vas. I naravno, ako čujete da starosedeoci ovih prostora kažu "grej", nikako nemojte da im pružite jaknu ili ćebe, jer se oni to uopšte ne traže od vas, već govore o grehu. Naime, glas "h" voli da se izgubi u ovom dijalektu, ali ga ponekad menjaju "j" ili "k". Zato nemojte da budete iznenađeni kada vas neko ljubazno zamoli da mu ne prljate "tepik".

Pitali smo lektorku Bojanu Stefanović da nam ispriča nešto o dijalektima.

- Najprostije rečeno, dijalekat je govor jednog kraja, područja u okviru jedne jezičke teritorije. Srpski jezik ima pet dijalekata. Narečje je širi pojam od dijalekta, nadređen, odnosno obuhvata više dijalekata kojima je zajednička upitno-odnosna zamenica što, odnosno kaj, odnosno ča, pa tako imamo štokavsko, kajkavsko i čakavsko narečje. Recimo, šumadijsko-vojvođanski dijalekat, istočnohercegovački, zetsko-južnosandžački, kosovsko-resavski i prizrensko-timočki su dijalekti štokavskog narečja, mada se često kaže i štokavski dijalekti - rekla je Stefanovićeva, i dodala da je postojanje više dijalekata bogatstvo jednog jezika, a nikako mana, jer su neki dijalekti (šumadijsko-vojvođanski i istočnohercegovački) osnova za standardni književni jezik, kao i da je svaki dijalekat živ dokle god ima makar i jednog živog govornika.

O tome da li je neki dijalekat pravilniji u odnosu na drugi, lektorka Bojana Stefanović kaže:

- Nijedan dijalekat nije pogrešan, svaki je za sopstveni sistem ispravan, stoga nikako ne stoji ona nažalost čuvena krilatica - u Beogradu, Valjevu ili u Topoli se priča čisto i pravilno. Ne, priča se samo najbliže standardnom, ali uopšte ne znači da neko ko je iz Pirota ili Leskovca i priča prizrensko-timočkim ne priča čisto i pravilno - zaključila je rekla Stefanovićeva.

Možda će se baba iz Leskovca i klasičan Lala malo teže sporazumeti, ali ne verujemo da će ih to neće sprečiti da razmene recept za papriku, ćušpajz i ostale đakonije.

(A. M.)