Srbija će biti turistička sila, uz pomoć Amera!

Srbija ima tako mnogo toga da ponudi turistima, samo se treba organizovati i omogućiti ljudima širom sveta da čuju za ono što imate. Ukoliko to uspete da učinite, budućnost u turizmu vam je izuzetna.

Preporučujemo

Ovo je, ukratko, ono što su u razgovoru sa ekipom Telegrafa.rs rekli Kvanza Hol iz gradskog veća Atlante, gost Srbije u okviru Programa za razvoj turizma, i Dru Giblin, ataše za kulturu u Ambasadi SAD, koja je organizovala ovaj program.

U Srbiji ima mnogo toga neiskorišćenog, kad je reč o turizmu. U blizini Vranja, recimo, postoji izvor termalne vode s temperaturom od 95 stepeni Celzijusa, koja otiče direktno u kanalizaciju. Imajući na umu mnoštvo ovakvih primera, da li je najveća odgovornost, kad je reč o razvoju turizma, na lokalnim vlastima, i da li ste vi fokusirani na saradnju s njima?

Dru Giblin: - Baš smo nedavno bili u Vranju, i tamo smo podržali Udruženje poslovnih žena, sa idejom da se žene preduzetnici međusobno pomažu, da se organizuju. Radimo, dakle, u Vranju, kao i u drugim mestima, na lokalnom nivou. Mi želimo da “izađemo” iz Beograda, da budemo prisutni u celoj Srbiji. Kad je reč o turizmu, vidim mnogo prilika. Konkretno, u oblasti o kojoj govorimo je Caričin grad, arheološki lokalitet iz šestog veka, i to je jedna propuštena prilika. Kvanza je ovde sa još dva stručnjaka, od kojih se jedan bavi očuvanjem kulturnih dobara, i on je danas baš u Caričinom gradu. To je velika propuštena prilika za Leskovac, a može biti nešto posebno. Kao istoričar umetnosti, mogu da kažem da je to neverovatan arheološki lokalitet bitan za celo čovečanstvo, jer je reč o jednom od retkih gradova koje je vizantijski car Justinijan zaista izgradio. Ovo nalazište trenutno nije u najboljem stanju, i ne doprinosi ekonomiji Leskovca, Lebana, južne Srbije. A moglo bi, i te kako. Ovo je samo jedan od primera za koje mi u Ambasadi smatramo da bi mogli da promene stanje u srpskom turizmu. Kvanza je ovde kao administrator koji radi sa privatnim sektorom, i tu je da prenese svoja iskustva, kad je reč o razvoju turizma.

Kvanza Hol: - Moramo da počnemo od lokalnog nivoa, u pravu ste. Treba da se preispitamo na lokalnom nivou, da vidimo šta tu imamo da ponudimo, da napravimo inventar. Uvek je bolje da lokalne zajednice naprave listu svega što imaju, nego da to ide odozgo nadole, jer ljudi koji su u lokalnoj zajednici uvek imaju bolji uvid u ono što je bitno, i sigurno neće izostaviti sa liste nešto važno. Dakle, počinje se od temelja, i onda se ide napred. Morate prvo stvoriti osnovu, temelj koji omogućava dalju izgradnju. Tako da je fokusiranje na lokalni nivo, koje ste pomenuli, pravi način da se započne posao. Recimo, napravite listu svih banja, pa onda odredite koje su od njih razvijene, koje nisu, i onda napravite strategiju. Ja bih, na primer, došao ovde kao turista i obišao sve banje. Dakle, možete napraviti turu po banjama, pa gastronomsku turu, pa zanatlijsku turu... Definitivno imate materijal, osnovu, a u isto vreme ste i lider na Balkanu, što je bitno, jer svi u regionu gledaju u vas.

Recimo da sam ja preduzetnik, i da imam super ideju iz oblasti turizma. Recimo, pošto su u Srbiji zabeleženi prvi "zvanični" slučajevi vampirizma (registrovala ih Austrougarska), hoću da organizujem “vampirsku turu”. Kako da ja to sad razvijem, kako da to zaživi?

Kvanza Hol: - Atlanta, odakle ja dolazim, je doživela veliki rast u ovoj oblasti. Počeli smo sa nekoliko stotina miliona dolara investicija, a sad smo na oko pet milijardi. Sve ovo za manje od sedam godina. Jedna moja komšinica je odlučila da radi obilaske bekstejdžova na snimanjima filmova. Počela je sa jednim malim autobusom. Radila je sve sama, zvala je filmske studije, nije čak ni imala potrebu da mnogo sarađuje sa vlastima. Najbitnija stvar su joj bili kontakti. Moja pomoć njoj se sastojala skoro samo u tome što sam joj omogućio neke kontakte. Kontakt po kontakt, i stvara se mreža ljudi koji imaju neki zajednički interes. I ti kontakti su najbitniji. Da budemo iskreni, vlasti i ne rade ništa drugo nego što vam smetaju. Da se vratimo na vašu “vampirsku turu”: krenite po hotelima, kažite im “ja sam taj i taj, radim vampirsku turu, i daću vam jednu besplatnu turu za vašeg gosta, i to na svakog desetog gosta kojeg vi meni pošaljete. Dakle, zajednički interes, inicijativa, kontakti. Pa onda povedete menadžera hotela na turu. Pa razvijete mrežu menadžera hotela. Pa isto to učinite sa taksistima, ili sa autoprevoznicima. U Atlanti, recimo, kad uzmete taksi sa aerodroma, taksista vam izrecituje šta možete da radite u gradu. A sve to jer ima neki interes da kaže u kojih pet restorana možete da idete, ili na koji obilazak grada možete ići.

Dru Giblin: - Potpuno se slažem, uspeh na lokalu zavisi od lokalne inicijative. To važi za Atlantu, Beograd, Leskovac, Vranje... To važi svuda. To se jednostavno tako radi. Kad je reč o Ambasadi, mi se trudimo da učinimo sve što je u našoj moći da pomognemo. Kvanza je ovde u okviru programa za turističke radnike na koji smo posebno ponosni, u okviru kojeg smo ranije poslali po osmoro turističkih radnika iz Srbije i Kosova, iz različitih polja – PR, očuvanje kulturne baštine, upravljanje muzejima, upravljanje festivalima – i oni su u SAD videli šta tamo uspeva, šta bi uspevalo u Srbiji, šta ne bi uspevalo u Srbiji. Oni su tamo upoznali i Kvanzu, i on je sada ovde, da prenese svoje znanje. Takođe, ključna stvar je i regionalna saradnja. Jer, kad neki turista dolazi u ovaj region, on će želeti da obiđe ceo region, a ne samo Srbiju. Govorim o aranžmanima koji vam donose prave evre, prave dolare. Da se vratimo na program, jedan od naših učesnika je specijalista za organizovanje avanturističkih tura. Sad, imate Beograd, koji postaje kongresni centar. Ovde dolaze lekari, biznismeni, na seminare, kongrese, konvencije. Možda bi oni, u slobodno vreme, platili da idu u obilazak Avale, Košutnjaka, nečeg daljeg, ali potrebna im je organizacija, potreban im je vodič... Tako da on sad pokušava da napravi program tih obilazaka, koji bi se oslanjao na ono zbog čega ljudi već dolaze ovde. Mi podržavamo ovakve inicijative, naravno ne možemo doveka da ih podržavamo, ali hoćemo da one služe kao putokaz za projekte koji će usledili posle.

Kvanza Hol: - Samo da dodam, i Atlanta je počela kao centar kongresnog turizma. Nismo bili poznati kao destinacija. I počeli smo da radimo upravo ovo o čemu je pričao Dru: ljudima koji su dolazili na ove konvencije nudili smo ekskurzije. Tako da su ti lekari, biznismeni i svi koji su dolazili konvencije mogli da vide ono što smo im ponudili, i kasnije su dovodili i svoje porodice i prijatelje, ukoliko bi im se nešto svidelo. Iz ovih iskustava, tokom 20 ili 30 godina, razvili su se turistički paketi, kao na primer splavarenje Malom rekom. Sad, malo ko u Atlanti i zna za Malu reku, ali ona je svejedno deo turističke ponude. Ti ljudi koji dolaze, oni pitaju, ako im se svidi, “koju još reku imate”, ili, u vašem slučaju, “koju još banju imate”, ili “koju još rakiju imate”, i onda se stvara ceo paket... A sve je počelo sa obilascima za učesnike konvencija.

Rekli ste da je regionalna saradnja neophodna za uspeh turizma u ovom delu sveta. Ako sam ja turistički radnik, s kim konkretno bi trebalo da sarađujem, kako bih postigao najbolje rezultate. S kim da pričam, koga da zovem?

Kvanza Hol: - U suštini, sve u životu je zasnovao na međuljudskim odnosima. Nema veze s kim razgovarate, važno je da imate kontakte, ali obično je lakše komunicirati s ljudima na lokalnom nivou, jer tu već postoji neka vrsta veze. Recimo da je vaš grad na reci, i hoćete da sarađujete sa susednim gradom, koji je uzvodno na istoj reci. Ja ne bih pokušavao odmah da dođem do gradonačelnika tog drugog grada, nego bih pitao ljude iz mog grada koji rade na reci da me povežu sa ljudima iz tog drugog grada koji rade na reci, jer oni se već znaju, jer rade s njima. I onda, preko njih, pokušate da dođete do gradonačelnika. Dakle, reč je o korišćenju takozvanih netradicionalnih mreža, uz, naravno, poštovanje zvanične papirologije. Ponekad su ti ljudi na pozicijama “isuviše zauzeti” da bi se bavili sitnim stvarima. To je ono “hej, Dru, znamo se, možeš li da mi pomogneš da dođem do toga i toga”. Sve je u kontaktima, u netradicionalnim mrežama. Najvažnije je biti povezan.

Dru Giblin: - Slažem se sa ovim što je Kvanza rekao za netradicionalne mreže. Kad je reč o Balkanu, važno je da svi shvate da ceo region ima isti interes, a to je privući što više turista i zaraditi što više novca, i da se do ostvarivanja tog zajedničkog interesa najbrže može doći saradnjom. Ovo ne važi samo za Balkan, nego i za celu Evropu. Stvar je u inicijativi. Ako ste zamislili projekat sa turističkom stazom koja prolazi kroz tri zemlje, napravite stazu. Ako se pojavi neko i kaže vam “ne možete ovde da pravite stazu”, onda gledajte kako da rešite taj problem. Ali dok se to ne desi, najbitnije pitanje nije to, nego “kakav marketing mi treba, kakva je mogućnost povratka investicije”.

Šta je sa reklamom? Koji je najbolji način da se za vas čuje u ovom biznisu?

Kvanza Hol: - Još uvek je to reklama po principu „od usta do usta“, tome se veruje više nego drugim stvarima. Ali i društvene mreže, to je najjeftiniji način, koji u isto vreme ima globalni domet. Ako još dodate profesionalca vašem timu, koji će se baviti ovim načinom marketinga, to znači da možete da ciljate baš onu grupu koja ima interes da kupi vaš proizvod. Kada jednom imate podatak koliko je ljudi zainteresovano za vašu ponudu, recimo pešačku turu kroz tri zemlje, onda možete to iskoristiti i kao argument za dobijanje popusta u, recimo, nekom hotelu ili restoranu: „hej, ja imam 10.000 ljudi koji su zainteresovani za ovu turu, hajde da poslujemo“. Zatim, kad vlada čuje da postoji nekih 10.000 ljudi koji su zainteresovani za nešto, imaćete i njihovu podršku, jer i oni su zainteresovani za deo tog novca. Novac govori, cifre ne lažu.

Na šta američki turisti žele da troše novac u Srbiji?

Dru Giblin: - Ja volim da živim ovde, imam strast prema Srbiji, znate, u svim nacijama na svetu kažu „mi smo najljubazniji narod na svetu, mi smo najlepši narod na svetu“, e pa Srbija ima i nešto što dokazuje tu tvrdnju. Mene lično veoma interesuju manastiri, tradicionalna hrana, etno kuće... Ove stvari dele istoriju Srbije sa strancima, što je veoma važno. Kao istoričar umetnosti, mogu da kažem da su freske u, recimo, Sopoćanima i Mileševi supervisokog kvaliteta, u evropskim razmerama, pogotovo kad se zna da su mnoge freske nastale pre renesanse.

Kvanza Hol: - Svi cene narod koji čuva svoju kulturu i umetnost. Sada imate šansu da reinvestirate u to, i da omogućite ljudima iz celog sveta da vide vašu istoriju. Sve zemlje koje imaju ovu vrstu turizma prolaze vrlo dobro. Takođe, voleo bih da posetim sva vaša arheološka nalazišta. Ali to ne znači da ne želim da probam svu vašu izvrsnu hranu, svu njenu raznovrsnost... Mada, ovde su porcije tako velike da ne mogu da stignem da probam sve. Najedem se posle jedne porcije. Možda da stavljate više vrsta jela u jedan tanjir. Još jedna stvar, kad dođem u Srbiju, neću da kupujem američke stvari, koje mogu da kupim kod kuće. Zašto bih to radio? Želim da kupim nešto autentično, srpsko, ali ipak kvalitetno, razumete? Hoću da kupim nešto što mogu da kupim samo ovde. Kao srpski med, na primer.

Šta Srbija treba da menja da bi bila atraktivnija za turiste?

Dru Giblin: - Pre nego što brinete o tome kako da privučete više Amerikanaca, Nemaca ili Francuza, treba razmisliti o tome zašto, recimo, neki hotel kod Caričinog grada ne privlači više domaćih turista.

Kvanza Hol: - Iskreno, malo se uplašim kad treba da povučem vodu u toaletu, jer se plašim da ne pokidam onaj konopčić. Možda bi mi pomoglo malo objašnjenje na engleskom, kako to radi. Ovako, još učim kako to ide...

Znači više objašnjenja na engleskom?

Kvanza Hol: - Baš to, znate, možda kratka knjižica, „evo šta možete da radite u Srbiji“, „kako se radi ovo ili ono u Srbiji“, „naučite da kažete ključne fraze na srpskom“ i slično... Znate ono, „prva stvar koju treba da uradite u Srbiji je da popijete čašicu rakije i kažete ove reči“! Molim vas, pa prošetao sam pre par dana pored „beton hale“, je l se tako zove? I pitam tri policajca kako da dođem do restorana u koji sam se uputio, i oni se znoje i gledaju me: nijedan ne zna ni reč engleskog! Pa policajci su prvi kojima ću da se obratim ako sam stranac koji ne govori srpski. Ako oni ne znaju engleski, šta ja onda da radim?

Dru Giblin: - I poznavanje engleskog je ključno, i za turizam i za biznis. Mi u ambasadi smo podržali program učenja engleskog za državne službenike, kako bi im pomogli u procesu pregovora sa EU, a dugo radimo i sa udruženjem profesora engleskog u Srbiji. Velika stvar za Srbiju je činjenica da je nivo poznavanja engleskog jezika ovde zaista impresivan, i rekao bih da je Srbija već veoma visoko rangirana kad je reč o poznavanju engleskog, što je veoma bitno ne samo za turizam, nego i za biznis uopšte. Ostanite takvi. Budite još bolji! To će vam biti od velike koristi. Nemojte nikad da izgubite tu prednost koju imate u odnosu na ostale.

Kvanza Hol: - Još jedna stvar: ne bi bilo loše ukratko objasniti nekome ko dolazi izdaleka, i ima veoma ograničeno poznavanje novih političkih i geografskih prilika, šta se izdešavalo. Znate, gde je Jugoslavija, kako se podelila, kako je nastala koja republika, i takve stvari. Jer, verujte mi na reč, Amerikanci ne znaju mnogo o tome, i nemaju pojma o tim stvarima kad prvi put dođu ovde. Pa im je potrebna neka vrsta pripreme, uvoda u zemlju u kojoj se nalaze. Pa zamislite, koliko me je samo ljudi pitalo „da li je Beograd država“, kad su čuli gde idem? Znači, uradite osnove, veoma jednostavno, da biranim rečima objasnite šta je šta. Ljudi vole da znaju te stvari. Znate, kao da objašnjavate malom detetu: Srbija se graniči sa Makedonijom, Bugarskom, Rumunijom... Objasnite mi: „Srbija je to lepo mesto gde žive visoki ljudi, ima dobre hrane i ljubazni su na južnjački način“. I ja to ukapiram, i svidi mi se. I dođem. Toliko je jednostavno.

Da li je loš imidž koji je Srbija imala u SAD i Zapadnoj Evropi posle ratova iz devedesetih još uvek problem?

Dru Giblin: - Srbi imaju predrasude o tome da Amerikanci razmišljaju na neki način o Srbiji. Da budem sasvim iskren, to je pogrešno, jer prosečan Amerikanac uopšte ne razmišlja o Srbiji, pa čak ne zna ni gde je Srbija. Dakle, imate praznu stranu koju treba popuniti, kad je reč o američkom tržištu. Mislim da nema problema sa imidžom. Sigurno ne kad je reč o turizmu.

Kvanza Hol: - Ma da, prosečan Amerikanac zna gde je Italija, iskreno. Srbija, u najboljem slučaju, je nešto „desno od čizme“.

Dru Giblin: - Baš tako. Amerikanci možda ne znaju gde je Češka, ali znaju gde je Prag. Ako znate na šta mislim. Amerikance interesuju ljudi, budućnost, prilike. Ne interesuju nas toliko geografija i slične stvari.

Kakva je perspektiva turizma u Srbiji, ako se on bude razvijao na pravi način?

Kvanza Hol: - Uh, mislim da imate veliku budućnost. Sjajnu. Možete da se udvostručite lokalno, pa zatim zapadni turisti, a ne znam ni da li ste uopšte targetirali kineske turiste? Imate kulturu, imate nešto što svet sigurno želi da vidi, samo morate da nekako obavestite ljude da to postoji!

(Igor Ćuzović)