PROGNANA IZ KUBE: Strpali su me u zatvor zato što sam na ulici pričala engleski! (FOTO)

Kada je pre skoro tri decenije kubanska književnica Soe Valdes (55) objavila roman "Ništavilo" u kojem je bez dlake na jeziku prikazala život pod Kastrovom diktaturom kao bezvredan i besmislen, stekla je svetsku slavu, ali i dobila kartu u jednom pravcu, i to iz zemlje!

Preporučujemo

Kubu je napustila sa najbližima, kako je svojevremeno opisala "s mirisom kubanskog mora u srcu" odbijajući da za novog oca prizna jednog jedinog - Fidela Kastra!

Podvlačeći da nikada nije bila nostalgična za zavičajem "obojenim Fidelovim bojama", književnica koju svetska kritika zove "književno-političkim glasom Kube" i koja iza sebe danas ima 22 romana, četiri zbirke priča, pet pesničkih knjiga i dve knjige za decu nastanila se '95. u Parizu gde i danas živi.

U Beograd je stigla četvrti put, i to kako bi promovisala roman "Žena koja plače" (Laguna), uzbudljivu priču o fatalnoj ljubavi između Pabla Pikasa i njegove muze i ljubavnice Dore Mar.

- Svaki put kada dođem u Beograd iznova me fasciniraju - ljudi. Da, u pravu ste kada Kubance zamišljate kao vedre ljude koji su uvek spremni za ples, a baš takvi su i Srbi - počinje priču za Telegraf Valdesova u jednom od prestoničkih kafića dodajući da najviše od svega voli da gleda lica Beograđana.

- Na licima vaših sugrađana nema tuge, samo nada. To ne srećem u drugim zemljama. Možda zato što živite, u kako biih ja to nazvala  - državi u međuperiodu - ističe Valdesova namećući nam poređenje nekih drugačijih sistema sa represijom sa kojom se celog života borila u rodnoj Kubi.

- Živela sam kao i svi Kubanci u jednom totalitarnom sistemu. Sećam se kako mi je, kada sam počela da radim, u časopisu "Sine Kubano" policija doslovno svaki dan stajala "za vratom", cenzurišući svaku moju reč. A, ja sam težila slobodi... Za sve ove godine, ništa se nije promenilo!

U takvoj represivnoj atmosferi vaš brat se izjasnio kao homoseksualac, a sestra kao lezbijka.

- Svako okupljanje ili javno izjašnjavanje homoseksualaca na Kubi smatralo se "američkom invazijom", a osuda svakako nije bio jedini problem sa kojim su se moji brat i sestra suočili nakon slobodnog izražavanja seksualnog opredeljenja. Brata su nasred ulice krvnički pretukli, a sestra je bila primorana da se odseli u SAD gde trenutno živi sa svojom devojkom... Uskoro će mi se i brat venčati sa svojim partnerom.

Zar se stvari nisu promenile sa dolaskom Raula Kastra na vlast? Valjda se više pripadnici gej zajednice ne kažnjavaju kao nekada - odvođenjem u radne logore?

- Ne kažnjavaju se odvođenjem u radne logore, ali stvari se u suštini nisu promenile. Oni koji vam kažu da su stvari drugačije, lažu vas! Drugačije je samo utoliko što su Rusi otišli sa Kube i što sada Kubanci moraju da traže engleski novac. Nema se para na Kubi... Što se tiče prava gej populacije, zahvaljujući Raulu i njegovoj ćerki Marieli koja rukovodi Nacionalnim centrom za seksualno obrazovanje osnovan je program zaštite homoseksualaca komunista, ali on važi isključivo za homoseksualce pristalice režima. Oni homoseksualci koji slobodno misle i dalje su mučeni i zatvarani!

Kako je izgledala najdrastičnija mera represije Kastrovog režima s kojom ste se suočili?

- Sećam se, bilo je to 80-ih godina. Samo zato što sam na ulici govorila navodno engleskim jezikom, strpali su me u zatvor. Da ironija bude veća, uopšte nisam pričala na engleskom, nego na francuskom. Optužba je glasila da sam "pričala na neprijateljskom jeziku", a o tome šta sam proživela te noći u zatvoru, samo ja znam.

Da li ste imali prilike da upoznate Fidela Kastra?

- Sve što sam imala da kažem o Kastru opisala sam u knjizi "Fikcija Fidel" u kojoj sam ga prikazala kao nestvarnu utvaru koja uništava državu već 50 godina. Inače, srela sam ga samo tri puta u životu. Kao devojčica u letnjoj školi, mnogo kasnije na jednom Filmskom festivalu u Havani, i na prijemu u brazilskoj ambasadi. Razmenili smo nekoliko banalnih rečenica i na tome je sve ostalo. Bili smo sva tri puta - na distanci!

Hoćete li se ikada vratiti u Kubu?

- Hoću, onda kada postane moderna, demokratska i višestranačka država. Neki emigranti imaju pravo da povremeno posete Kubu, ja nemam tu privilegiju. Ali Kuba ovakva kakva je, ne nedostaje mi. To je zemlja u kojoj umesto obrazovanja imate indoktrinaciju! To je zemlja u kojoj smo svi morali da učimo ruski jezik, i u kojoj nije smela da se čuje reč engleskog. Tek po padu Berlinskog zida počeo je tu i tamo da se priča i engleski.

Nije moguće da je u Kubi sve baš tako crno. Pričaju da ima sjajan zdravstveni sistem u kojem zdravstvene usluge ne moraju da se plaćaju. Svojevremeno ste za Majkla Mura koji je potencirao ovu priču rekli da je neozbiljan. Zašto?

- Zdravstveni sistem u Kubi je dobar samo privilegovanima. Isto tako možete da kažete da je i obrazovanje besplatno, ali to uistinu nije obrazovanje nego - indoktrinacija! Ako želite da vidite kako stvari po tom pitanju zaista izgledaju u Kubi pogledajte film "Salud en Cuba" u kojem je sve opisano: kako siromašni ljudi umiru u psihijatrijskim bolnicama, i na ulici od hladnoće i gladi. Istina je da sirotinja mora sama da nosi čaršave i hranu u bolnice u kojima je higijenska situacija stravična! Oni koji imaju sreće dobijaju lekove od rodbine iz Amerike. To vam je prava slika stvari.

U romanu "Žena koja plače" pozabavili ste se pričom o jednoj od najvećih Pikasovih muza. Šta je najkontroverznija stvar o Pikasu koju biste izdvojili?

- To je bez sumnje potencijalna Pikasova homoseksualnost.

Sa kojom velikom umetničkom ljubavnom pričom biste uporedili prilično buran i dinamičan odnos između Pikasa i Dore Mar?

- Ni pre ni posle njih nije bilo takve ljubavi! Bio je to razdoran odnos u kojem je Pikaso "proždrao" Doru. Dovoljno je da vam kažem da Marova nikoga nije volela pošto je Pikaso napustio i da se razbolela od te ljubavi. Iako je još dugo živela, izolovala se i završila život u samoći okružena njegovim slikama.

Kastra ste upoznali, a da li ste možda imali prilike da upoznate i Pikasa?

- Njega ne, ali zato sam upoznala Doru Mar, baš kao što i piše u knjizi, ispred jedne izdavačke kuće dok su je fotografisali brojni fotografi i reporteri... U želji da je upoznam, prišla sam joj i pružila buket cveća.

Izjavili ste da u knjizi ima autobiografskih elemenata?

- Pišući priču o ljubavi Dore Mar i Pikasa nastojala sam da dočaram epohu u kojoj se priča odvijala, unoseći i autobiografske elemente, jer sam tokom pisanja u privatnom životu prolazila kroz krize slične Dorinim. Cirkularno sam pisala ovo delo. Tako da smo jedna umesto druge istovremeno pričale svoje životne priče.

(Katarina Vuković)