ONI PRAVE RŠUM: "Vuče, vuče, bubo lenja" i ostale porodične tajne Ršumovića! (FOTO) (VIDEO)

S književnikom Ljubivojem Ljubom Ršumovićem i njegovim najmlađim od trojice sinova, rediteljem i scenaristom Vukom, čiji je debitantski film "Ničije dete" nedavno ovenčan s čak tri nagrade na prestižnom Filmskom festivalu u Veneciji, nalazimo se u bašti jednog beogradskog restorana.

Preporučujemo

Zavaljen u jednoj od baštenskih stolica, Ljubivoje čiju je veličinu možda najbolje opisao Dušan Radović u "Antologiji srpske poezije za decu" rečima: "Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno, od Zmaja do Ršumovića", dočekuje nas sa širokim osmehom na licu i čvrstim stiskom ruke listajući novine u kojima je baš jutros izašao razgovor s Vukom.

- Da vidimo šta piše - počinje pesnik spontano razgovor pomno prateći novinarske redove.

Stiže i Vuk upotpunjavajući krajnje porodičnu atmosferu kakvu mogu da naprave samo umetnici izuzetnog kalibra, kakav je svakako ovaj dvojac.

Na našu opasku da vidimo da se "čitaju svi članci koji su izašli o Vuku", mladi Ršumović uzima mobilni telefon u ruke ne bi li nam što verodostojnije preneo kako je izgledala prepiska s ocem kada je saznao da je nagrađen s čak tri nagrade u Veneciji.

Naime, dok je Vuk u Veneciji iščekivao odluku, Ljubivoje je sa suprugom Natašom bio u manastiru Mileševa, gde je na poziv vladike Filareta, uz još 60 pesnika, došao da obeleži početak proslave 800 godina postojanja zadužbine srpskog kralja Stefana Vladislava Nemanjića.

Prepiska je, saznajemo iz prve ruke, izgledala ovako:

Vuk: "Dobili smo nagradu za scenario".

Ljubivoje: "To care, čestitamo! Mama plače".

Nekoliko minuta kasnije...

Vuk: "Dobili smo još jednu nagradu - FIPRESCI za najbolji film".

Ljubivoje: "Svi u Mileševi plaču! Bravo care. Vladika pita kakve su nagrade, ima li love, blagosilja i kaže da se radujemo"!

Vuk: "Dobili smo i treću nagradu - glavnu nagradu publike koja se dodeljuje za najbolji film prikazan u selekciji “Nedelja međunarodne filmske kritike. Tu ima i love"!

- Znači, čim je vladika blagosiljao, odmah je stigla i lova! - šeretski komentarišu uz smeh otac i sin.

Kao mističar, Ljuba veruje da ništa, pa ni ovaj Vukov trijumf nije slučajan. Tako mu je po odlasku u Mileševu najpre stigla vest iz Prijedora da je dobio "Vijenac Kozare", najveću nagradu Republike Srpske za celokupan književni rad kojom su do sada ovenčani Matija Bećković, Stevan Raičković, Nikola Koljević i Dragan Kolundžija.

- Taman sam počeo da čašćavam društvo, kad ono stiže vest iz Venecije. Razume se, istog trena sam se bacio na novo čašćavanje - priča uz osmeh Ršum do tančina razjašnjavajući svoj misticizam.

- Pre 30 godina čuveni režiser, inače porodični prijatelj, pa čak i rođak Predrag Gaga Atonijević, sa svojim filmom "O pokojniku sve najlepše" odlazi na festival u Veneciju. Za ovu priču je bitno da znate da je Gagina majka Olga rodom iz Gostilja, jer tačno 30 godina kasnije Vuk odlazi u Veneciju, a gle čuda, njegova baka, moja majka Milesa ne samo da je rodom iz Gostilja, nego je baš kao i Olga poreklom od Tucovića... Za mene su takve stvari sudbinske - objašnjava stariji Ršum.

Misticizam o kojem Ljuba priča, Vuk tumači kao Jungov sinhronicitet. Ne čudi, s obzirom na to da je nekoliko godina studirao Junga u okviru beogradskog analitičkog kruga.

- Stvari se ne dešavaju uzročno-posledično, nego se povezuju po smislu. To vam je laički objašnjeno - ono kada pomislite na nekoga, a onda ga posle pet minuta vidite. Tokom snimanja filma "Ničije dete" slične stvari su se celoj ekipi non-stop potvrđivale - objašnjava Vuk.

Priča ovog nesvakidašnjeg ostvarenja nabijenog emocijama rađena je po istinitom događaju o dečaku kojeg su sredinom 80-ih lovci pronašli u vučjoj jazbini, u planinama Bosne i Hercegovine, da bi ga nakon socijalizacije u jednom beogradskom domu za nezbrinutu decu "gurnuli" u pravu divljinu - rat u Bosni.

Vuk je priču s nesumnjivo sjajnim arhetipskim potencijalom prvi put čuo od supruge, pozorišne rediteljke Ane Tomović, i nije mogao na nju da ostane ravnodušan. Ljubivoje dodaje da je ovaj film dokaz da se bajke i mitovi dešavaju u životu, a na naše pitanje u kojim se mitološkim junacima sami pronalaze, Ršum kao iz stopa odgovara:

- Ja sam Antej! Sin boga mora Posejdona i boginje zemlje Geje. Ovaj džin je crpeo snagu iz (majke) Zemlje i dok god bi stajao na njoj bio je nepobediv! Tako i ja crpem snagu iz zemlje. Doduše, u Beogradu je teško biti Antej, jer zemlje ili nema ili je zabranjeno gaziti. Ali zato, u Baćevcu, gde imamo kuću, mogu ujutru bosonog da prošetam po dvorištu i tako dobijem snagu baš poput one koju je Antej dobijao - kaže Ršum dodajući da snaga o kojoj priča odista postoji i da je to dokazao Nikola Tesla koji je egzaktno izmerio naelektrisanost cele zemljine kugle.

- To je bila osnova Teslinog projekta kojim je hteo da pokaže da na Zemlji ima dovoljno elektriciteta za svakog čoveka. Zato je počeo i da pravi čuvenu kulu na Long Ajlendu... Kule koje je zamislio bile bi raspoređene svuda oko Zemlje. Naša planeta bi bila neka vrsta "rotora", a vaseljena "stator". Kad je američkom preduzetniku i pronalazaču Džordžu Vestinghausu rekao šta mu je palo na pamet - da časti čovečanstvo besplatnom električnom energijom, dobio je od njega sledeći odgovor: "Ali, gospodine Tesla kako mi to da naplatimo?" Bio je to direkt u bradu, a Tesla je ostao u nokdaunu!

Pada nam na pamet da su svi veliki ljudi idealisti. Svakako bi takav bio i junak filma "Ničije dete" Haris da je imao priliku da odraste... Interesuje nas šta se zapravo s dečakom dogodilo u Bosni?

- Prema rečima jednog od njegovih vaspitača Dragana Rolovića, sudbina dečaka je zvanično nepoznata, a nezvanično je poginuo u ratu 90-ih, ne zna se na čijoj strani. Nije imao više od 17-18 godina. Od samog starta me je fasciniralo to kako jedno dete koje je u početku više životinja nego ljudsko biće biva socijalizovano. Prirodni impuls ljudi jeste da mu pomognu, da bi ga naposletku kad nauči da govori, čita, piše, gurnuli među prave zveri - u rat. Bilo mi je interesantno da u takvu situaciju smestim lik koji ne razume šta se oko njega dešava i nema u glavi takozvane "nacionalne fioke" da bi osećao mržnju prema bilo kome ili razlikovao ko su Srbi, Hrvati, muslimani, a kamoli bio na nečijoj strani - objašnjava Vuk.

Ne možemo da se otmemo utisku da s pričom o mistici s kojom smo počeli intervju ima veze i to što se u središtu dela i starijeg i mladog Ršumovića nalazi dete. To nas istovremeno navodi i na pitanje kako su junaci naše priče odrastali i ko su bili apostoli njihovih krajeva.

Pored svojih roditelja, Ljubivoje izdvaja učiteljicu Milicu Vođević.

- Milica je prepoznala u meni pesnički talenat i pripomogla da dobijem prvu nagradu u životu. A, sve je počelo kao igra. I to kao ona koja ide otprilike tako što nabaciš: "Kaži ponjava", neki tvoj drugar to uradi, a ti mu uzvratiš: "Mama ti je dronjava"! Učiteljica je pratila te naše "bezobrazluke", a onda je na red došla i pesmica o mom drugu Savu Joksimoviću, koji je jedno jutro stigao krezav u školu. Napisao sam smešni pesmuljak: "Krezo Savo s babom spav’o, pa se baba mrdnula, pa je Savu prdnula. Baš si baba bila gruba, Savo nema prednjih zuba!" - priča uz osmeh Ršum evocirajući uzgred kako je učiteljica Milica tada imala svega 18 godina i kako je onako mlada s gustim kikama više ličila na njihovu drugaricu, te su je tako i gledali.

- Pošto je Savo napisao nešto još bezobraznije, pozvala nas je sa strane i umesto da nas izgrdi, upitala: "Gde si ti Ljubivoje video da Branko Ćopić upotrebljava tu reč - prdnula"? Na moju opasku "nisam učiteljka", ona je dodala: "Naravno da nisi, kad postoji književni jezik kojim se pišu književna dela". Tu nam je održala malo predavanje, i tako sam u trećem razredu osnovne škole shvatio ša je književni jezik - nastavlja Ljubivoje.

Sutradan su i Savo i Ršum dobili zadatak da napišu stihove o najlepšoj planini u Jugoslaviji - Zlatiboru. Tako su nastali njegovi pesnički redovi: "Zlatibore, o planino, na tebi se živi fino. Tu ja imam jednog brata i kuću sa dvoja vrata. Tu mi žive otac, majka, Zlatibore, ti si bajka. Ne sme niko da te dirne, ni potoke tvoje mirne. Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato".

- Učiteljica Milica je ovu pesmu poslala u Beograd i posle nekoliko dana dobio sam nagradu - pretplatu na "Pionirske novine" i jednu grafitnu olovku s gumicom na vrhu. Bila je to, u ono vreme, jedina grafitna olovka s gumicom na Zlatiboru - priča Ršum sećajući se da je mnogo godina kasnije, družeći se s Duškom Radovićem, doznao da mu je on poslao tu olovku s gumicom kao mladi, ambiciozni saradnik "Pionirskih novina".

- Bila je to velika stvar! Niko u selu Ljubišu u ono vreme nije dobijao pretplatu - nadovezuje se na očeve reči Vuk izvlačeći iz "fioka" sećanje na svoje detinjstvo u kojem je glavnu ulogu imala majka Nataša.

- Nataša se u potpunosti posvetila mojoj braći i meni, dok je Ljubivoje zbog posla više bio van, nego u kući. Nikada neću zaboraviti kad mu je jednom, pred odlazak na posao, moj brat Mihailo rekao: "Eto, pa dođi nam opet"! Ljubivoja je to toliko pogodilo da je, iako na vrhuncu slave, tih 80-ih, kad je već uveliko radio na televiziji, na putu do Takovske 10 napisao glavnom i odgovornom uredniku ostavku uz napomenu: "Ne pitaj me zašto"… Bio sam srećan što sam treće dete, mezimac. Inače, ne samo da sam odrastao uz tatine emisije za decu, nego sam učestvovao i u njihovom stvaranju. Ršum je na moj predlog angažovao Rašu Popova kao legendarnog "Rašu pronalazača" u "Fazonima i forama"... Velika je stvar kad imate stariju braću koja vas štite i koja su pre vas izborila sve bitke. To je naročito bilo značajno za nekoga poput mene ko je odrastao 90-ih.

Možda zato što smo pomenuli 90-e, tek na pamet nam pada da pitamo Vuka da li se tukao sa starijom braćom i da li ih je Ršum kao osnivač i prvi predsednik karate kluba "Crvena zvezda" i predsednik Karate saveza Srbije učio kako se odmeravaju snage, na šta Vuk odgovara:

- Sva trojica smo trenirali karate u "Zvezdi", a onda smo dobili ovčije boginje i tako se naše treniranje završilo. Uzgred, lično sam daleko više žudeo da budem fudbaler, a što se tuča tiče, s Brankom se nisam tukao, jer je bio mnogo stariji od mene, ali zato smo Miki i ja svako malo odmeravali snage... Bilo je tu ozbiljnih bratskih tuča!

- Ovoga se Vuče, logično ne sećaš - ubacuje se u priču na trenutak Ljubivoje:

- Kad ga je Nataša donela iz porodilišta onako malog kao veknu hleba, spustila ga je na krevet, pozvala Branka i Mihaila i rekla im: "Ovo je vaš brat. Sad ću vas naučiti kako se prepovija i vi ćete brinuti o njemu". Ona je to instinktivno rekla, a Vuk je postao mezimac svih nas - objašnjava Ljuba.

Ršumovo sećanje nam prosto samo nameće pitanje ima li njegova čuvena pesma "Vuče, vuče bubo lenja" veze s njegovim najmlađim sinom?

- Mene su braća zezala pevajući mi tu pesmu i nikako je nisam voleo - priča uz osmeh Vuk dodajući da su ti stihovi,  ipak nastali mnogo pre njegovog rođenja, što u stopu potvrđuje i Ršum:

- Moja majka je imala jedno jare koje sam joj uvalio da ga neguje. Sećam se kako ga je sirotog kad se spržilo u nekoj krečani danima mazala jekodermom ne bi li mu zalečila rane. Kad je ozdravilo trčalo je uz nju kao neko kučence i onako umiljato dozvoljavalo je svima da ga maze, osim Vuku, koji je tada imao tri godine. Kad god bi mu prišao, ono bi se odmaklo. I tako, jednom Vuk priđe meni, pa će: "Ćale, ko je njemu rekao da sam ja Vuk"? Pošto ništa nije slučajno, duboko verujem da je pesma "Vuče, vuče bubo lenja" zapravo pomogla da Vuk ne bude lenj! Od malena je bio vredan.

Potvrđujući da se u Vukovom vaspitanju držao svojih stihova: "Dete treba da posmatraš, al’ mu nemoj na put stati. Što ga pre čovekom smatraš, pre će čovek i postati", Ršum se na trenutak setio svojih korena:

- Moj otac Mihailo je bio siroče. Majka mu je umrla na porođaju, a otac tri dana posle njene sahrane, od žalosti. Mene je dobio kad mu je bilo svega 19-20 godina, a ubrzo je stigao i moj brat Milivoje, tako da slobodno mogu da kažem da smo sa njim imali drugarski odnos! Razume se, uz sve odgovornosti i obaveze od malih nogu, deca zdravije odrastaju u selu nego u gradu. S tim u vezi sam svojevremeno rekao kako se u selu rađaju ljudi, a u gradu kućni ljubimci. To je izazvalo burne reakcije nekih "građana", verovatno onih koji su došli sa sela, pa se sad toga stide. A stvar je zapravo veoma jednostavna - na selu se dete od rođenja smatra "čovekom u odelu deteta", kako je to svojevremeno objasnio Duško Radović. Tužno je što to pravo selo više ne postoji. Kao Aristotelovac pobornik sam toga da je Geja - naša majka, božanstvo koje nas hrani, a mi je bez griže savesti svakodnevno i uporno uništavamo.

I ovu filozofiju, saznajemo, Vuk deli s ocem, baš kao i neosporni talenat za umetnost. Onu, pak očevu osobinu koju kaže nema, a voleo bi da ima je - neverovatna radna disciplina.

- I dan danas, čim ujutru ustane, Ljubivoje odmah seda za kompjuter i počinje da piše. I to teče u kontinuitetu, bez ikakvog zastajkivanja ili nedoumica. Mislim da on nikad nije poznavao ono što umetnici zovu kreativna blokada. Znam da se neki reditelji ljute kad to kažem, ali stojim iza one svoje da je, bar po meni, pisanje mnogo teži posao od režije. Nema prečica u pisanju. I moj profesor Nebojša Pajkić imao je običaj da kaže da od lošeg scenarija ne može da se napravi dobar film, a od dobrog scenarija može loš film.

- Tomas Man kaže: "Književnik je onaj čovek kojem pisanje ide mnogo teže nego drugim ljudima" - nadovezuje se na Vukove reči Ršum.

- Međutim, ono što je važno, i čemu mislim da je Vuk na tragu, jeste ono što je mene otvorilo i učinilo da shvatim da je pisanje ozbiljna stvar. To je trenutak kada se osetite superiornim, jer stvarate jednu potpuno novu stvarnost, poseban život koji ne postoji! Pisac se meša u božju nadležnost, postaje stvoritelj! Otud je Pol Valeri govorio: "Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta", a čuveni profesor Raško Dimitrijević, predavajući Getea, ulazio je na čas s stihovima Vilijama Vordsvorta na usnama: "Oh, kako stih ume kraljevski presto od proste istine da sazda"! Takve misli velikih ljudi vam otvaraju svest o tome da ste slobodni!

Baš tako - kraljevskim prestolom sazdanim od proste istine može se nazvati 86 knjiga, 600 emisija i svaka od 15.000 Ršumovih pesama (među kojima i "Miš je dobio grip", "Vuk i ovca", "Deca su ukras sveta", "Ima jedna pećina stroga", "Išli smo u Afriku da sadimo papriku"), ali i Vukov film "Ničije dete" koji je mladi Ršumović nazvao "venecijanskim".

Na rastanku s Ršumovićima saznajemo da Ljubivoje koji na sebi ima majicu s logom iz sinovljevog ostvarenja, film još uvek nije video.

Publika će ga videti na Festu, a da li će ga Ršum pogledati pre beogradske premijere, pitanje je koje ostaje da lebdi u vazduhu jednog od poslednjih lepih dana na izmaku leta 2014.

(Katarina Vuković)