MISLILI STE DA JE ŽELJKO JOKSIMOVIĆ? Ne, ovo je čovek koji je napisao Nesanicu, Lejlu, Oro! (FOTO) (VIDEO)

Na prste se mogu izbrojati oni koji će iz prvog pokušaja pogoditi ko je napisao klasike "Stani, stani Ibar vodo", "U lijepom starom gradu Višegradu", ili "Mansarda mali stan". Ne, nije razlog to što su pesme "nastale davno", a to ćemo vam dokazati postavljanjem jednog sasvim jednostavnog pitanja: "Znate li ko je napisao "Nesanicu", "Lejlu", "Oro""?

Preporučujemo

Većina bi verovatno odgovorila da ne zna, mada bi bilo i onih koji bi iz stopa odgovorili - Željko Joksimović!

I muziku i tekst za "Nesanicu", kao i tekstove pesama "Lejla" i "Oro" napisao je psihijatar dr Dejan Ivanović koji prema sopstvenom priznanju ni sam nije slutio da će stihovi koje je sasvim bezazleno počeo isprva "onako za sebe" da pevuši, postati takvi hitovi.

"Nesanica" je, seća se Ivanović, nastala jednog letnjeg jutra 2.000-te  godine.

Za nju je, dodaje "osećao u grudima da je dobra stvar sa ukusom novog i mirisom prošlog veka". Bez zapisivanja nota, ili snimanja na diktafonu pesmu je bez greške nastavio da pevuši i narednih dana. Ovoga puta, međutim, kompletiranu sa stihovima i to u krugu najbližih prijatelja. Među njima se jedne večeri našao i Dejanov drug Željko Joksimović, a sve što se nakon te večeri dogodilo postala je - istorija!

Baš ovako počela je svoj život "Nesanica", koja je prema autorovim rečima na njegovo iznenađenje ubrzo osvanula na velikom platnu u "Ivkovoj slavi". Otud, dodaje ovaj lekar, svi misle da je Željko kompletni autor pesme, a on je, saznajemo, zapravo autor aranžmana numere za potrebe filma.

- U međuvremenu "Nesanica" je obukla neku univerzalnu balkansku nošnju i tako stigla do onoga, kome je izvorno bila i namenjena - počinje priču za Telegraf dr Ivanović koji je napisao pedesetak pesama za popularne izvođače domaće muzike, između ostalog i muziku i tekst za Željkove hitove "Žena za sva vremena" i "Dođi sutra", kao i tekstove za numeru "Lejla" koju je 2006. na Evroviziji kao predstavnik Bosne i Hercegovine izveo Hari Varešanović i "Oro", koju je na istom takmičenju 2008. otpevala Jelena Tomašević.

Kada kažete da je "Nesanica" stigla do onoga, kome je izvorno bila i namenjena" onda mislite na Tošeta Proeskog koji je maestralno otpevao.

- Samo sa namerom da se na kratko opustim vikend pred svoj specijalistički ispit, dolazim u februaru 2007. na Tošetov koncet u Beogradskoj Areni. Radujem se, jer ga prvi put slušam uživo. U međuvremenu on je postao ono što jeste i svima je jasno da se radi o najboljem pevaču na ovim prostorima. Toše, koji je mogao sve, počinje da peva nekoliko narodnih pesama i ja pomišljam: "Eh, kako bi on sad otpevao "Nesanicu"". Par minuta iza toga događa se magija, izlaze trubači i Toše je na kolenima. Mislim da mi se taj osećaj nikada neće izbrisati iz sećanja. Upoznali smo se te noći u gužvi iza scene, a sutradan videli u hotelu Hajat, gde smo na miru mogli da razgovaramo.

Tada ste saznali da je Tošetu “Nesanica” zapravo bila omiljena pesma?

- U jednom trenutku dohvatio je telefon, pozvao nekog drugara i rekao mu otprilike: “Pusti mi onu moju, nešto ti nisam dobre volje…” Sa druge strane dopirali su zvuci “Nesanice”, koja tada kao da je doletela kući. Čudo je bio Toše. Izvirali su iz tog mladića neka neverovatna blagost i snaga istovremeno. Verovao sam da imamo sličan muzički ukus i da zajedno možemo da napravimo dobre pesme. Nakon par meseci on je i snimio “Nesanicu” u Zagrebu i pesma je u Hrvatskoj bila nagrađena za hit godine. Mi smo se u jesen videli na njegovom koncertu u Skoplju i iza toga je on, na veliku žalost svih nas, zauvek otišao. Toše je bio čovek od muzike. Želja mi je jedino da se još neko tako talentovan pojavi.

Kako vam se sviđa izvođenje Nikole Koje u filmu "Ivkova slava"?

- Pošto sam izvorno zamislio da to bude pop pesma, moram priznati da sam bio malo skeptičan zbog aranžmana u kom će pesma osvanuti, ali se pokazalo da je Željko dobar vizionar. Film je bio odličan kontekst, a Nikola je sjajan i svojom harizmom je doprineo da se pesma pažljivo i odsluša.

Da nije Toše otpevao "Nesanicu" koji od pevača bi je po vama najbolje izveo: Cune Gojković, Miroslav Ilić ili Predrag Živković Tozovac?

- Nesanici se nekako lako može dati lični pečat, pa verujem da bi je svaki od pevača otpevao srčano i na svoj način. Ja lično uživam u duši Tozovca, glasu Cuneta i Miroslava, pa mislim da bi to bila pat pozicija.

Kao tekstopisac ste svojevremeno bili i u čuvenoj "zelenoj sobi" na Evroviziji sa Željkom Joksimovićem, Harijem Varešanovićem, Jelenom Tomašević... Priča se da je iza scene "luda" atmosfera?

- Željko se seća da mi je taj festival u mlađim danima bio jako uzbudljiv i pozvao me je da uradim tekst za dve njegove melodije, jer obojica imamo taj "evrovizijski osećaj". Zajedno smo inače uradili oko pedesetak pesama, što za njega, što za druge izvođače (Brena, Milena Vučić, Dženan Lončarević...). Tako smo se sa "Lejlom" i "Orom" našli zajedno u tom "green room-u". A u toj sobi vlada jedna zarazna euforija, koja dođe nekako kao trešnja na preslatku tortu. Za mene je to zaista bio provod, jer nisam imao probe, stresove i sve ono kroz šta prolaze izvođači, već sam mogao u svom tempu da gustiram. Tako sam upoznao drage ljude iz sarajevskog tima, sa kojima sam i danas u kontaktu.

A, gde se slavilo?

- U Atini je svaki dan bio zabava. Harijevo treće mesto proslavili smo u jednom grčkom lokalu onako kako mi to radimo, a u Beogradu je bilo kao kod kuće. I Jelena i Hari su sjajni pevači i profesionalci. Saradnja sa Jelenom je više drugarstvo. Ona peva i moju pesmu "Nema koga" koja je takođe deo muzike filma "Ivkova Slava".

Radite u Švajcarskoj kao psihijatar. Koliko i kako vam u pisanju pomaže to što kao psihijatar poznajete ljudsku dušu?

- Biti lekar u Švajcarskoj znači mnogo raditi i imati tri-četiri sata dnevno za druge stvari, pa i za muziku. Kod kuće ste kasno uveče. To nije uporedivo sa našim ritmom, gde posle posla može da se okrene porodici, završi nešto u gradu, prilegne ili napiše neka pesma. Pri pisanju se "poslužim" različitim izvorima, a psihijatrijsko iskustvo mi je svakako jedan od njih, jer psihijatrija nije ništa drugo, do ljudi i život. Muzika je lekovita za svakog ko ima tu privilegiju da u njoj uživa.  Često biram za autore teži put, pa pišem tekst na gotovu muziku. Kod pesama za koje sam uradio i muziku i tekst, kao sto su "Nesanica" ili pesme "Žena za sva vremena" i "Dođi sutra" koje izvodi Željko Joksimović, muzika i tekst su nastali paralelno, u jednom dahu. Takve pesme su autentične i ne postoji "opasnost" da tekst bude, kako ja to kažem, "lepljen" na melodiju.

S obzirom na to da ste pisac boemskih stihova, kako izgleda vaše idealno veče u kafani... Ko vam svira i peva "na uvce" i šta je ispred vas u tanjiru i u čaši?

- Ja sam hronični nostalgičar, što se iz mojih pesama da i osetiti. "Nesanica", "Ranjeni orao", završna pesma iz "Ivkove slave", "Ne dam nikom da te dira", " Ne bih ja bila ja", neke su od pesama koje zvuče tako, nostalgično. Jako volim kad se u nekoj tešnjarskoj kafani u Valjevu ili negde u Beogradu okupi staro društvo. To su retki sati u kojima uživam do suza. U društvu su većinom horski pevači, pa počnemo u Vranju, a završimo u Bosni i peva se iz sveg srca. Muzika je akustična, a na stolu je naravno nešto domaće. Naučio sam tako da je naše muzičko bogatstvo ogromno. Kada se posmatra ovako spolja, to je kristalno jasno. Malo je zemalja koje se time mogu pohvaliti i toga treba da budemo svesni. Sevdah je naš fado.

Šta mislite o tome što su evidentno sve popularniji prosti i bizarni tekstovi novokomponovane "elite", koja nema veze sa narodnim melosom, sem što se možda u žargonu naziva "narodnjacima"?

- Menjaju se vremena, stižu neki novi klinci, kako to kaže Balašević. Mišljenja sam da svako može da se bavi čime želi, a mediji su tu da prave selekciju. Njih je mnogo, a mnogo je i onih koji bi u medije. Borba je za opstanak, padaju kriterijumi, treba se izdvojiti iz gomile, zaraditi. Ideja za to je sve manje i bivaju sve banalnije. Lakše je napisati glupost, nego misaonu pesmu. Smisao pisanja tekstova se svodi na traženje pamtljive reči. Naslovi postaju pesme. Mislim da to mogu da stave pod kontrolu samo medijske kuće. Zato sam ja nostalgičar.

Svi smo svedoci loše regulisanih autorskih prava u Srbiji... Koliko autor hitova poput "Nesanice", "Lejle", "Ora" dobije po pesmi? Ima li razlike u autorskim pravima ukoliko je pesma prošla dobro na Evroviziji?

- Autorska prava su našem narodu manje zanimljiva, a muzičarima su od životnog značaja. Jednogodišnji honorar bi jednom autoru trebalo da pokrije osnovne životne potrebe. To kod nas važi uglavnom za pojedince. U mom slučaju bi to, da nemam svoje osnovno zanimanje, bilo malo teže. Pitali ste me za "Nesanicu", znam da ona donosi više novca onome ko je izvodi u kafani, nego njenom autoru. Ali ukoliko imate privilegiju da vam pesma bude izvedena na Evroviziji, za to izvođenje vas svaka od zemalja nagradi u svojoj valuti i konačni iznos bude po međunarodnim standardima. Ako pritom napravite evropski hit, uradili ste dobar posao.

Koji tekst je po vama najbolji tekst svih vremena u domaćoj muzici?

- Uh, teško pitanje. Ne bih mogao da se odlučim za najbolji tekst, ali mislim da je najbolje tekstove napisala ruka Milana Mladenovića i Đorđa Balaševića. Nedostaju mi angažovani tekstovi. Ja lično uživam i u arhaičnim narodnim tekstovima. Osvaja me njihova iskrenost i toplina i za mene oni imaju neprocenjivu vrednost.

Otkrijte nam na kraju razgovora kako izgleda kada vas "uhvati" nesanica?

- Na sreću nesanica me je "uhvatila" samo jednom, onda kada je i nastala. Pre se dogodi da iz raznih razloga nemam vremena za san, a ponekad i zato što me ponese neka muzika, pa pomislim: "Evo još samo ova pesma..." To može biti i horska i džez i soul, a bude često i narodna muzika iz raznih zemalja. Tu onda dođu i naše izvorne pesme. Evo skoro sam zaspao kasno zbog snimaka čarobne Živke Đurić. Poslušajte njeno izvođenje pesme "Ko t' pokida sa grla đerdane".

(Katarina Vuković)