U PAKLU KOLUMBIJE: 10 mračnih tajni najdužeg građanskog rata na svetu (FOTO) (VIDEO)

Ako pogledate vesti iz sveta, imaćete pregršt građanskih ratova koji se trenutno vode u svetu. Sirija, Ukrajina, Irak, Avganistan i Nigerija se kuvaju i najavljuju zle dane, ali postoji konflikt o kome se uopšte ne priča, jer nije zanimljiv masmedijima, pošto traje toliko dugo da je postao normalnost.

Preporučujemo

Od 1964. u Kolumbiji besni građanski rat između vladinih snaga i levičarskih pobunjenika koji je do sada odneo oko 220.000 života, od kojih su mnogi ubijeni na sadistički način.

Evo 10 činjenica o ovom građanskom ratu, najdužem koji se trenutno vodi u svetu, koje niste znali.

10. Atentat koji je izazvao krvave nemire

Događaj koji je u korenu sukoba dogodio se 9. aprila 1948. godine tačno u 13:15 po lokalnom vremenu, kada je Horhe Elieser Gajtan, šef Liberalne partije, izašao iz svoje kancelarije u centru Bogote i naleteo pravo na metak asasina.

Pošto je bio prvi u istoriji svoje zemlje koji je podržavao radnike i etničke manjine, zbog njegove popularnosti se očekivalo da postane novi predsednik; misleći da konzervativci stoje iza ovog atentata, levo orijentisani građani su izašli na ulice i započeli nemire koji će trajati 10 sati i doneti nezapamćeni i nezamislivi stepen destrukcije grada: Bogota je bila u plamenu, a leševi tri do pet hiljada ljudi su ležali na ulicama. Ovo je nažalost bio samo početak.

9. Nasilje

I levičari i desničari su iskoristili ovo nasilje za poravnavanje računa i starih dugova; policija je izbacila sve liberale i postreljala ih, desničarski odredi smrti su levo orijentisane građane likvidirali i masakrirali im tela, ili im odsecali jezike i uši, dok su liberali uzvraćali odsećanjem glava konzervativaca i igranjem fudbala sa njima.

Ovo nasilje, u istoriji Kolumbije jednostavno poznato kao La Violencia, potrajaće deset godina i odneće 200.000 života. I jedna i druga strana bi jednostavno ubijala sve živo u selima koja je kontrolisala suparnička strana, zbog čega su seljaci počeli da formiraju milicije, što će imati ogromne posledice.

8. Bombardovanje Marketalije

Na kraju La Violencije, kolumbijska je vlada pokušala da pomiri dve suprotstavljene strane, a ključna odredba legislature koja je na brzinu doneta bila je zabrana rada svih drugih partija sledećih 16 godina. Ovo je razbesnelo seljake koji su potom počeli da proglašavaju komunističke republike svuda po zemlji.

Marketalija je bila jedna od njih, grad od hiljadu ljudi koji je bio čuvan od strane 48 naoružanih ljudi; oni su pokušali da pokrenu dijalog sa Bogotom ali je Bogota pokušala da ih uništi: prvo su grad sravnili sa zemljom vazdušnim napadima, a potom ga je okupiralo 1.500 vojnika. Većina naoružanih komunista je međutim utekla u planine, i shvativši da nema nazad, počela da formira vojsku koja će uskoro postati poznata po svom novom imenu: FARC - Revolucionarne oružane snage Kolumbije. Nedugo potom je zvanično počeo rat.

7. Uspon paramilitarija

Kolumbija je sedamdesetih godina prošlog veka bila opasno mesto za život: nakon FARC-a pojavile su se i druge grupe kao što su EPL, ELN i zloglasni M19, koji su otimali bogataše za novac; ovi su potom zajedno sa desničarskim političarima počeli da formiraju svoje sopstvene oružane grupe koje su postale poznate kao paramilitarije, sve ne bi li se zaštitili, a koje su sukob učinile hiljadu puta gorim, često masakrirajući čitava sela pod sumnjom da podržavaju pobunjenike.

1997. su se ove grupe ujedinile u AUC - Ujedinjene samoodbrambene snage Kolumbije - i postale najbrutalnija od svih grupa u konfliktu koja se takođe bavila i narkotrafikingom. Ostali su ujedinjeni do 2006. godine.

6. Izbeglice

Zahvaljujući sadizmu svih strana u sukobu, Kolumbija ima najviše interno raseljenih lica na svetu. Gotovo svi su u predgrađima Bogote, gde žive u favelama bez struje i vode, i bez ikakve pomoći države. Procenjuje se da ih ima preko PET MILIONA (brojevima: 5.000.000), i dok god rat traje oni ne mogu da se vrate svojim domovima, koji, svaka je prilika, više i ne postoje.

5. Korporativne veze

2007. godine kompanija koja se bavi proizvodnjom banana "Chiquita Brands" je osuđena zbog finansiranja paramilitarnih grupa koje su činile ratne zločine, ali ona nije ni prva ni jedina. Početkom ovog veka firma koja je punila koka-kolu je optužena zbog dopuštanja paramilitarnim grupama da ubiju njihove radnike, a 2011. godine naftna je kompanija "Pacific Rubiales" unajmila bivše pripadnike AUC-a da prete sindikalcima.

Rudarske kompanije kao što su "Drummond", "Glencore Xstrata" i "BHP Billiton" su optužene za nezakonitu krađu zemlje koja je bila namenjena interno raseljenim licima, a Amnesti Internešenel je neke optužio i za korišćenje silovanja kao oružja.

4. Neuspelo primirje

1984. godine, na dvadesetu godišnjicu od početka konflikta, pokušalo se sa primirjem i nakon dugih pregovora vlada se složila da dozvoli FARC-u da se uključi u politički život ako položi oružje.

Oni su zajedno sa ELN, sindikatima i Komunističkom partijom oformili stranku UP koja je imala za cilj da se bori nenasilnim metodama, ali je sve otišlo dođavola kada je članove UP počeo da guta mrak: ispostavilo se da su narko-karteli, paramilitarije i kolumbijska vlada imali pakleni plan da pobiju sve koji imaju i najmanju vezu sa novom strankom. Do 1988. godine ubijeno ih je oko 500. Do 1990. taj broj je porastao na 6.000. Masakr je nastavio građanski rat.

3. Opsada Palate pravde

6. novembra 1985. grupa pobunjenika i članova M19 zauzela je Palatu pravde u Bogoti i počela da puca po svima koji su se u njoj zatekli. Njihov cilj je bio da predsednika Belisarija Betankura izvedu na suđenje; umesto toga, vojska je napala zgradu, a usledio je masakr. Iako je 100 taoca još uvek bilo unutra, vojska je počela da granatira ovo zdanje koje se potom zapalilo. Izgoreli su skoro svi koji su se njemu zatekli, a ono je pretvoreno u ruševinu.

Jedanaest ljudi koje je vojska unutra zatekla još uvek žive su potom nestali, odnosno, tajno su ubijeni. Oni nisu imali nikakve veze sa M19, bila su to tri posetioca i osam radnika kafeterije. Vlada je tek 2011. godine priznala da su oni osam dana brutalno mučeni pre nego što su likvidirani, a ni danas se ne zna gde su im tela pokopana.

2. Smrt je novac

2008. godine grupa od jedanaest mladih ljudi iz siromašne favele u Bogoti dobila je ponudu da će, ako odmah napuste svoje domove, dobiti odličan i dobro plaćen posao na drugom kraju zemlje. Tri nedelje kasnije su pronađeni mrtvi u uniformama FARC-a, sa kojim nisu imali nikakve veze. Ispostavilo se da ih je vojska navukla na priču, obukla u uniforme pobunjenika i likvidirala, kako bi povećala broj potvrđenih ubistava.

Zbog čega? U kolumbijskoj vojsci plate i unapređenje zavise od ubijenih ustanika, zbog čega vojnici, kada im treba novac, često ubijaju najbližeg civila i predstavljaju ga kao neprijateljskog borca. Svaki od ovih jedanaest mladića je njihovim ubicama doneo po oko dve hiljade dolara. Dve godine docnije otkrivena je masovna grobnica sa leševima ljudi iste sudbine, i to odmah pored vojne baze.

1. Etničko čišćenje

FARC ne ratuje samo protiv vlade već i protiv nacionalnih manjina u svojoj zemlji; pre nekoliko meseci je nestala Monika Hulieta Pernija Kortes, koja je afro-karipskog porekla, a kasnije je pronađena mrtva. Ona je samo poslednja žrtva u ovoj spirali etničkog nasilja. Mnogi muškarci, žene i deca se rutinski kidnapuju, muče, siluju, ubijaju...

NAZIRE LI SE KRAJ?

Juna ove godine u Kolumbiji su održani predsednički izbori na kojima je narod birao između aktuelnog predsednika Huana Santosa koji se zalaže za mir i njegovog protivnika koji se zalaže za rat. Izabrao je Santosa, a pregovori sa FARC-om i ELN su došli do faze koja se činila nemogućom pre samo dve godine, pa postoji nada da se konflikt može okončati u narednih dvanaest meseci. Počeo je čak i proces u kome se na hiljade ustanika integriše u društvo. Interesantno, jedan od glavnih pregovarača na strani FARC-a je Holanđanka, o kojoj smo pisali početkom prošle godine.

Zbog naroda Kolumbije se nadamo da će do trajnog mira napokon doći.

(S. P.)