ALOJZIJE STEPINAC: Srpski vojnik, ustaški zlikovac ili komunistička žrtva?! Ili sve to zajedno? (FOTO)

Kralja Aleksandra niko nije tako lako prevario kao Alojzije Stepinac. Trećeg jula 1934, svega tri meseca pre nego što će stradati u Marseju, jugoslovenski suveren je primio novog biskupa zagrebačkog. Bila je to prva zvanična Stepinčeva poseta Beogradu u novoj funkciji, koađutora (zamenika i, praktično, naslednika) zagrebačkog nadbiskupa Bauera, i razloga za srdačnost bilo je mnogo.

Preporučujemo

Kralj je, govorilo se to tada, bio jedan od onih koji su "pogurali" Katoličku crkvu u Hrvatskoj, pa čak i Vatikan, kojim je tada stolovao papa Pije XI, da Alojziju Stepincu daju zvanje biskupa. Ta vest odjeknula je u svetu: sa 36 godina, Stepinac je bio najmlađi biskup na planeti, a kralj i Srbi su ga cenili.

Kada mu je bilo svega dvadeset, Stepinac je pao u italijansko zarobljeništvo - Italija je svega koji mesec ranije najzad prelomila i ušla u rat na strani Antante - nakon bitke na Pijavi, bitke u kojoj je Stepincu, austrougarskom vojniku, komandovao Srbin, feldmaršal Svetozar Borojević.

Peto dete porodice Josipa i Barbare (rođene Penić), iz sela Brezarića, na četrdesetak kilometara od Zagreba, tek stasali Lozek je tog jula od Italijana zatražio da ga oslobode, kako bi išao na Solunski front. Sve do proleća 1918. Stepinac će ratovati u srpskoj uniformi, za srpskog kralja, za ujedinjenje Južnih Slovena, i u toj uniformi će prvi put videti Beograd.

No drugi razlog za međusobno poštovanje Stepinca i Aleksandra Karađorđevića, tog ranog jula u Beogradu 1934, bila je shvatanje da je pošast komunizma najveći problem čovečanstva. "Jedino je Katolička crkva dorasla komunizmu i kadra je uhvatiti se s njim u koštac", zapisaće biskup svoje reči upućene kralju tog dana.

"To je i moje uverenje, Preuzvišeni", odgovorio mu je kralj, "da je jedino katolička crkva kadra držati frontu protiv komunizma i meni je veoma drago da ste ovako otvoreni i iskreni...''

Već vremešni i bolešljivi nadbiskup Antun Bauer nije ga sam izabrao za svog naslednika. Učinili su to članovi zagrebačkog klera koji su želeli da pomire Beograd i Svetu stolicu. Stepinac je bio idealan: navodno odan jugoslovenskim idejama, solunski dobrovoljac, i bez velike mrlje u karijeri.

Na kraju julskog susreta, Stepinac se zakleo na vernost i lojalnost kralju Aleksandru, kao i tadašnjoj državi. Njegova je reč možda važila do kraja života kralja Aleksandra, ali ne i do kraja države. Već na samom početku rata, i pre kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, 12. aprila, Stepinac će posetiti vojskovođu Slavka Kvaternika, a četiri dana kasnije i ustaškog poglavnika Antu Pavelića, i njima se zakleti na vernost, kao što je to učinio sa kraljem.

Biće to početak kontroverzi koje će kardinala pratiti mnogo posle njegove smrti, optužbi da je podržavao genocid nad Srbima i Jevrejima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, da nikada nije digao glas protiv zla Jasenovca, ali i sukoba između Srba i Hrvata i Srba i Vatikana kojem se ne vidi kraj.

Jer, ravno sedamdeset godina od tog susreta s kraljem Aleksandrom, Alojzije Stepinac je pred vratima raja. I to prilično bukvalno - sve naznake iz Vatikana govore da će blaženi kardinal (taj je oreol dobio 1998, uz blagoslov pape Vojtile, u Mariji Bistrici, pred pola miliona vernika) biti proglašen za sveca, možda već i do kraja godine. To je izazvalo burnu reakciju Srpske pravoslavne crkve, pa i predsednika Tomislava Nikolića. SPC se Vatikanu obratila pismom čiji sadržaj još nije objavljen, ali nije nikakva tajna da je kanonizacija Stepinca najveći problem u odnosima SPC i Svete stolice. Toliki da će kanonizacija, izgleda, biti i nepremostiva prepreka za susret pape i patrijarha srpskog.

Sveti arhijerejski sinod SPC poslao je još 2011. prvo pismo Vatikanu, vrlo oštro protestujući zbog odlaska tadašnjeg pape Benedikta XVI na grob kardinala. Uprkos tome, Benedikt je posetio Hrvatsku u junu 2011. i pomolio se na Stepinčevom grobu u zagrebačkoj katedrali.

"Zahvaljujući čvrstoj hrišćanskoj savesti, Stepinac je znao da se odupre svakom totalitarizmu, te je u vreme nacističke i fašističke diktature postao branilac Jevreja, pravoslavnih i svih progonjenih, a potom u doba komunizma 'advokat' svojih vernika, mnogih progonjenih i ubijenih sveštenika", rekao je Benedikt tada.

U dobro obaveštenim krugovima u Vatikanu smatra se da je proces kanonizacije Stepinca nezaustavljiv. I tako će kardinal kojeg i Srbi i Jevreji smatraju zlikovcem stati, eto, rame uz rame sa jednim Oskarom Romerom, nadbiskupom iz Salvadora koji je bukvalno platio životom svoje zalaganje za siromašne i svoje glasno negodovanje zbog vojnog režima tokom krvavog građanskog rata u toj zemlji. Nakon godina i godina odbijanja Vatikana, papa Franja je ove nedelje najzad kazao da je Romero "Božji čovek", iako ga je Sveta stolica godinama zanemarivala zbog navodne naklonosti marksističkim idejama i komunizmu.

Koji je plan Vatikana? Darko Tanasković, bivši diplomata i jedan od najboljih poznavalaca kretanja u Rimokatoličkoj crkvi i odnosa SPC i Svete stolice, kaže da Rimokatolička crkva u celini blaženog kardinala Stepinca doživljava i predstavlja u koordinatama svog sistema vrednosti i kriterijuma, prevashodno kao mučeničku žrtvu jednog od dvaju najpogubnijih totalitarizama 20. veka, onog komunističkog, odnosno staljinističkog.

"Stepinčeva uloga tokom Drugog svetskog rata i njegovo pastirsko postavljanje u vreme sprovođenja monstruozne, genocidne politike NDH prema pravoslavnim Srbima i drugim 'nepoćudnicima' za njih je u drugom planu i drže da nije u svim pojedinostima činjenično dovoljno potvrđena i objektivno protumačena. Ovakvo gledanje je, naravno, za srpski narod, za Jevreje, Rome, ali i za sve antifašistički orijentisane i istinoljubive ljude neprihvatljivo, što je i u Vatikanu dobro poznato, pa je proces kanonizacije uzoritog kardinala iz realpolitičkih razloga stalno usporavan i držan na ledu, kao uostalom i svetski neuporedivo značajniji, ali u suštini analogni postupak 'uzdizanja na visinu oltara' pape Pija XII", objašnjava Tanasković za Nedeljnik.

Zašto se baš sada aktualizuje Stepinčeva kanonizacija?

"Teško je jednoznačno odgovoriti na to pitanje. Pritisak određenih hrvatskih, srednjoevropskih i latinoameričkih biskupa i kardinala, ali i pojedinih drugih Hrvatskoj sklonih, a pravoslavnim 'šizmaticima' nesklonih časnika u Kuriji, da se ubrza i okonča proces Stepinčeve kanonizacije nikada nije ni prestajao, samo je povremeno konjunkturno jenjavao. Sećam se, recimo, da je pred poslednju posetu pape Jovana Pavla II Hrvatskoj (2003) u hrvatskom katoličkom tisku, a i šire, orkestrirano stvarana klima da je to prava prilika za ovaj bogougodni čin. Mislim da se, pored ostalog, podsticaj za to da baš sada Postulatura kauze blaženog kardinala Stepinca izađe s jedinim preostalim ključnim dokazom o njegovom čudotvorstvu i predoči ga papi Franji može tražiti i u proceni da bi očigledno jačanje hladnoratovskih vetrova moglo biti blagotvorno za realizovanje ovog projekta koji, ponavljam, nikada nije bio stavljen ad acta."

Dr Milan Koljanin sa Instituta za savremenu istoriju, jedan od najboljih poznavalaca ustaškog režima i koncentracionih logora na teritoriji NDH, za Nedeljnik objašnjava koren sukoba rimokatoličke hijerarhije sa jugoslovenskom državom u doba kada su kralj Aleksandar i Stepinac bili poznanici i skoro pa prijatelji.

"Klerikalna propaganda je isticala nespojivost liberalnih načela jugoslovenske države sa tradicijom hrvatskog naroda koji je u 'večitom savezu' sa Svetom Stolicom. Liberalizam, posebno sloboda savesti (jednakost veroispovesti) je odbacivan kao delo slobodnih zidara, koji su osuđivani kao veliki neprijatelji hrvatskog naroda i Rimokatoličke crkve. Meta klerikalne kritike je bilo i 'internacionalno židovstvo', koje je optuženo da se na njegovom udaru našao i hrvatski narod. Osnovna poruka klerikalne propagande bio je stav da je rimokatoličkim Hrvatima nemoguć život u njima po svemu stranoj državi i da im u njoj, štaviše, preti propast. Time se, implicitno, a sve više i eksplicitno, nametao zaključak da se treba boriti protiv takve države za stvaranje sopstvene u skladu sa rimokatoličkim verskim i socijalnim načelima, države koja bi ponovo bila u svom civilizacijskom okruženju. Najvažniji oslonac ustaška organizacija je svakako imala u klerikalnim krugovima, u masovnim katoličkim organizacijama i obrazovnim i kulturnim ustanovama, uz ostalo i na zagrebačkom univerzitetu", priča Koljanin i navodi epizodu iz života Alojzija Stepinca.

"Borbenu klerikalnu orijentaciju hrvatske politike na simboličnoj ravni izrazio je i mladi zagrebački nadbiskup dr Alojzije Stepinac prilikom svog prvog javnog nastupa na proslavi Papinog dana februara 1935. godine. U velikoj sali Zagrebačkog zbora (sajma) nadbiskup Stepinac se obratio skupu od više hiljada ljudi sledećim rečima: 'Nisam došao na svijet da donesem mir nego rat! Mi doista vodimo rat, ali duhovni rat, za koji ne trebamo ni bombe, ni oružja kao boljševici'. Ovakvo komentarisanje citata iz Biblije izazvalo je burno odobravanje brojne publike."

Na odnos Vatikana i rimokatoličke hijerarhije prema jugoslovenskoj državi izrazito negativno je delovalo odbacivanje konkordata u Beogradu jula 1937, protiv kojeg se ujedinio najveći deo srpske javnosti. Sledstveno, ekstremno desni, ustaški krugovi dobijali su i sve veću podršku Rimokatoličke crkve. Vlada je pokušavala da po tom pitanju nešto učini, tako da je ambasador Mirošević Sorgo 30. aprila 1940. protestovao u Vatikanu zbog povezivanja rimokatoličkih sveštenika sa Pavelićem, Babićem, Singerom i drugima".

Sve ovo se, dakle, događa pre rata. Dr Koljanin kaže da se ne zna pouzdano koliko je prvosveštenik Rimokatoličke crkve u Jugoslaviji Stepinac već tada bio upućen u saradnju ustaškog vođstva i katoličkog sveštenstva u Hrvatskoj i koliko je sam sarađivao sa njim. Ipak, on je primao "hrvatske nacionaliste" i kod bana Šubašića se zalagao za puštanje iz zatvora Mila Budaka, urednika ustaškog glasila hrvatskog naroda.

"Stepinac je jasno izražavao svoje nezadovoljstvo prilikama u zemlji i smatrao je da mora odlučno da deluje. Isticao je da je ugrožen sam opstanak hrvatskog katoličkog naroda, jasno identifikujući Srbe i Jevreje kao glavne krivce." Ustaška država NDH, proglašena 10. aprila, svega četiri dana nakon napada Nemačke i Italije na Jugoslaviju, bila je kruna napora hrvatskog nacionalizma da ostvari svoju nezavisnu zemlju.

"Najviša hijerarhija Rimokatoličke crkve odmah je podržala stvaranje nove države u vreme dok je još trajala agresija osovinskih zemalja na Jugoslaviju. Sutradan po proglašenju NDH hrvatski metropolita i zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je posetio ministra unutrašnjih poslova u privremenoj upravi Milovana Žanića. Istog dana nadbiskup Stepinac je sa pratnjom posetio u Banskim dvorima Slavka Kvaternika. Izrazio mu je 'svoje najbolje želje za sreću, boljitak i napredak hrvatskog naroda u Državi Hrvatskoj. Ujedno mu je izrazio srdačno saučešće nad tragičnom smrti njegovog brata'. Petar, brat Slavka Kvaternika, je, inače poginuo u borbi sa Jugoslovenskom vojskom u Crikvenici prilikom proglašenja ustaške vlasti", navodi Koljanin.

Svojom poslanicom od 28. aprila 1941. Stepinac je dao puni duhovni legitimitet NDH i kao sin hrvatskog naroda i kao "predstavnik Svete Crkve". Dane njenog stvaranja nazvao je časovima "u kojima ne govori više jezik, nego krv svojom tajanstvenom povezanošću sa zemljom u kojoj smo ugledali svijetlo Božje i s narodom iz kojega smo nikli."

"Rimokatolička crkvena organizacija, hijerarhija, parohijsko sveštenstvo, monaški redovi, među njima posebno franjevci, u najvećoj mogućoj meri je sledila poziv svog duhovnog pastira", govori dr Milan Koljanin. "I u katoličkoj štampi za najveće neprijatelje hrvatskog naroda proglašeni su Srbi, za njima i ostali neprijatelji Evrope i pozivalo se na nemilosrdni obračun sa njima. Jedinice hrvatske vojske imale su svoje vojne sveštenike (dušebrižnike), a sam nadbiskup Stepinac imenovan je od Svete Stolice za Vojnog vikara sine titulo za hrvatsku vojsku. Nadbiskup je 20. januara 1942. imenovao domobranske dušebrižnike i podelio im župničku jurisdikciju. Za svoje zamenike je odredio dvojicu sveštenika, Stjepana Vučetića i Vilima Cecelju, inače istaknute ustaše. Vojni sveštenici su imali važnu ulogu u podsticanju pripadnika hrvatskih oružanih snaga na vršenje masovnih zločina nad Srbima. Za svoje zasluge, kao i brojni drugi sveštenici, oni su odlikovani visokim odlikovanjima NDH. Podrška Rimokatoličke crkve ustaškoj državi trajala je koliko i ta država, o čemu svedoči i poslanica hrvatskih biskupa od 24. marta 1945."

Ostala je, doduše, zabeležena njegova poslanica iz zagrebačke katedrale od 25. septembra 1942, jedan od govora koji najrađe citiraju oni koji ga brane, uz ono da je "Jasenovac sramotna ljaga za NDH":

"Svaki narod i svaka rasa, kako se danas odrazuju na zemlji imade pravo na život dostojan čovjeka i na postupak dostojan čovjeka. Svi oni bez razlike, bili pripadnici ciganske rase ili koje druge, bili crnci ili uglađeni Europejci, bili omraženi Židovi ili oholi Arijanci, imadu jednako pravo da govore: 'Oče naš koji jesi na nebesima!' I ako je Bog svima podijelio to pravo, koja ga ljudska vlast može nijekati?"

No kako je moguće da Alojzija Stepinca u Hrvatskoj posmatraju kao pozitivnu figuru? Ne samo nacionalisti, kojih je Balkan pun, već i obični ljudi, čak i oni koji sebe ne smatraju vernicima. Koliku ulogu su u tome igrale komunističke vlasti, koje su ga osudile za kolaboraciju sa ustašama, nasilno pokrštavanje srpskog življa i za izdaju jugoslovenske vlade? Kako i umereni Hrvati prenebregavaju činjenicu da je Stepinac na Uskrs 1941. pozdravio ustašku državu kao "Božje čudo"? Da li je dovoljna "isprika" što su Tito i Partija od takvog čoveka napravili - mučenika? Ili je, kako će to tvrditi najpozvaniji hrvatski istoričari, komunistička propaganda od njega u očima Srba napravila zlikovca, što on, tvrde, nikada nije bio?

Stepinac je tako, (n)i kriv (n)i dužan, podelio ulogu onih kojima su nove vlasti posle rata presudile, mnogima i bez dokaza. Ako povlačimo paralele gledajući iz Hrvatske, ako je Pavelić bio hrvatski Milan Nedić, a Kvaternik hrvatski Ljotić, onda je sudbina Stepinca najbliža onoj Draže Mihailovića: dobar deo naroda nikada nije prihvatio rezultate navrat-nanos obavljenog suđenja ni njegovu krivicu, a Stepinčev se kult - kao i Dražin - širio i pored onoga što je pisalo u zvaničnoj jugoslovenskoj istoriografiji. Kada su došle rane devedesete, Stepinac je rehabilitovan, i to u Saboru, ponajpre zahvaljujući uticajnom funkcioneru HDZ-a Vladimiru Šeksu, ali i pritisku pastve.

Na ova pitanja odgovor pokušavamo da dobijemo baš u Zagrebu, iz pera dr Miroslava Akmadže sa Hrvatskog instituta za povijest, jednog od najvećih poznavalaca odnosa Katoličke crkve sa vlastima u Hrvatskoj i Jugoslaviji, čoveka koji je držao predavanje o Stepincu u okviru izložbe "U ime naroda" održane u Beogradu tokom leta.

"Ovde se radi o različitim stavovima hrvatskih i srpskih historiografa o kardinalu Stepincu, ali i u obe istoriografije postoje i interni različiti stavovi o mnogo čemu, npr. među Hrvatima o Blajburgu, među Srbima o Draži Mihailoviću i sl. Ni među hrvatskim istoričarima nije jedinstven stav ni o samom Stepincu, iako u velikoj većini prevladava pozitivan stav", kaže dr Akmadža, koji ne smatra da je Stepinac "što god tko mislio o njemu", jedna od najkontroverznijih osoba na ovim prostorima.

"Po meni je to Tito, a ima i drugih. No svima nama treba dežurni krivac na drugoj strani. Srbima su to Stepinac ili Tuđman, Hrvatima Mihailović ili Milošević, i time se hranimo."

Na pitanje kako je Stepinac od solunskog soldata postao omražen među Srbima, Akmadža odgovara da je Stepinac ostao dosledan u životu, ali su se prilike menjale.

"Previše se na Stepinca gleda politički. No njega politika nije previše zanimala. On se kao sveštenik držao one 'Bogu Božje, caru carevo'. Kao legalista prihvatao je svaku vlast i s njom komunicirao samo onoliko koliko mu je bilo nužno. No vlasti su se prema njemu i Crkvi različito odnosile, a on se nije ustezao reći im u lice šta zaslužuju. On se, kao i većina Hrvata veselio 1941. uspostavi hrvatske države, ali se brzo razočarao u režim i znao je razlikovati režim od države, te se tako i postavljao. Državu je voleo, ali je režim kritizirao. U vreme komunizma, nije želeo takvu državu, ali ni režim, ponajpre jer je bio ateistički. Nije imao sreće da bude biskup u demokratskom režimu, kao ni u vremenima dobrih hrvatsko-srpskih odnosa. Normalno da su se ti loši odnosi održavali i na stav Srba prema Stepincu, kao i na stav Hrvata prema vodećim osobama iz srpskog crkvenog i političkog života", tvrdi Akmadža.

Nastavak teksta možete pročitati u novom broju Nedeljnika.

(Telegraf.rs)