ZBOG OVOGA ĆETE ZAPLAKATI: Kako je čuveni poručnik Tasić hrabrio srpske vojnike na Ceru! (VIDEO)

Maestralni komad Dušana Kovačevića "Sveti Georgije ubiva aždahu" odigran je prvi put 1975. godine u Ateljeu 212. Uprkos brojnim kontroverzama i zabranama uspešno je protutnjao pozorištima od Banjaluke do Atine, videlo ga je nekoliko miliona ljudi, a 2009. godine na veliko platno preneo ga je i  Srđan Dragojević.

Preporučujemo

Ratna melodrama koja prati dešavanja u srpskom selu na priobalju Save nadomak granice sa Austrougarskom i to od bitke protiv Turaka u Prvom balkanskom ratu 1912. do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. i presudne Cerske bitke, kako to biva sa svim scenarijima Dušana Kovačevića, puna je bolnih istina o srpskom narodu.

Kovačević tvrdi da je priča o podeli između zdravih vojno sposobnih muškaraca i mnogobrojnih vojnih invalida iz minulih Balkanskih ratova zasnovana na istinitom događaju, tačnije priči njegovog dede Cvetka Kovačevića koji je kao dečak za vreme Cerske bitke bio angažovan kao volovodac, prevozivši mrtve i ranjene sa ratišta do poljske bolnice smeštene nadomak Šapca.

- Priču mi je deda ispričao u nekoliko škrtih rečenica. Rekao je: "A onda su, tako, zbog ljudske pakosti i zlih jezika, mobilisali bogalje iz mačvanskih sela i odveli ih "po kazni" pravo na Cer. Gurnuli su ih u prve borbene linije, koje su unapred bile žrtvovane. Među tim nesrećnicima bio je i moj brat, sakat u nogu i dobar ko 'leb. Nije se vratio sa Cera. A nismo ga ni našli, kasnije - ispričao je svojevremeno veliki dramski književnik.

Po našem skromnom mišljenju iz sjajnog teksta, srpske muke i patnje možda najbolje otelovljuje i sumira čuveni govor poručnika Tasića kojeg u Dragojevićevom filmu tumači Branislav Lečić, a u sjajnoj predstavi Ateljea 212 koja je žarira i palila krajem osamdesetih godina - Svetozar Cvetković. U novoj podeli jednako maestralno i ubedljivo poručnika Tasića je odigrao Nenad Jezdić.

Ekipa Telegrafa donosi vam ova dva tumačenja uz transkript jednog od najlepših govora u kojima srpski poručnik hrabri srpske vojnike.

Predlažemo vam da se ipak na video-snimku ne zaustavite na poručnikovom (Cvetkovićevom) govoru koji se nalazi od dela 1:27:35 do 1:33:33, već da ne budete lenji i odgledate celu predstavu.

Govor poručnika Tasića srpskim vojnicima i invalidima:

"Zatim, kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa - na bajonet, kad ti slome nož - na ruke, kad ti polome obe ruke - na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok možeš da mrdaš, dok te ima - napadaj! Kad te smrtno pogode, gledaj da im padneš na sred puta, da te zaobilaze, preskacu, sklanjaju - da im mrtav smetaš! Zatim, podoficira koji vikne: ''Juriš braco!''- odmah ću ubiti. Viče se samo: ''Za mnom braćo! Za mnom braćo!'' Tako podoficir viče ako je ispred stotinu vojnika, tako viče i kad ostane sam - i juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnika i živog podoficira...

... Zatim, ako ste ikada čuli za reč ''povlačenje'', od danas je zaboravite. Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam kuće i deca iza leđa, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, tu reč iz mojih usta nećete čuti. Povlačenja neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo pedalj nazad! Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje, a zemlja je iznad svake druge komande i ona naređuje: ni korak nazad! Ko se osvrne, ugledaće cev moga pištolja i to će mu biti poslednje što je ugledao. Ja i vi smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi - to da vam uvek bude na pameti! Pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo. Ako Bog da da pobedimo, u ovom ratu ćemo se roditi! U ovom ratu branimo otadžbinu - zemlju otaca naših, borimo se za sinovinu - zemlju sinova naših. Izmedu otadžbine i sinovine nas nema"!

(Katarina Vuković)