NEMOGUĆE JE ZADRŽATI SUZE: Devojčica iz Mostara napisala najlepše pismo na svetu! (VIDEO)

Natašino pismo, dirljiva je priča stare violine. U svom tekstu ova trinaestogodišnja devojčica poslala je snažne poruke ljubavi i prijateljstva, i naglasila veliku moć muzike i umetnosti uopšte da utiču na naš život i menjaju ih.

Preporučujemo

Biti najbolji na svetu nije ni lako ni jednstavno. A ako ste najbolji u konkurenciji od milion i po svojih vršnjaka, onda je to zaista izvranredan uspeh. Pošlo je to za rukom Nataši Milošević iz Mostara, učenici osmog razreda.

Po izboru Svetskog poštanskog saveza, Nataša je napisala najlepše pismo na svetu u 2014. godini.

U porodici Milošević, ali i celom Mostaru vest koja je stigla iz Švajcarske dočekana je s oduševljenjem. Mlada autorka najlepšeg pisma na svetu, kao i obično, skromna i nenamteljiva, kaže da je iznenađena ovakvim uspehom, prenosi "RTRS".

Na takav tekst međunarodni žiri Svetskog poštanskog saveza mogao je da reaguje samo – prvom nagradom. Početkom oktobra Nataša putuje u Švajcarsku, gde će joj biti uručena nagrada.

Ove godine u izboru za najlepeše pismo mladih učestvovale su 53 zemlje, a na državnim izborima bilo je više od milion i po pisama. Stoga je nemerljiv uspeh ove skromne devojčice iz povratničke porodice, koja je prva slova napisala u malom Nevesinju, a sada pisanjem zasenila vršnjake iz celog sveta.

Ovo je orginalno pismo koje vredi pročitati.

Drago Proljeće,

Iako su moje žice zakržljale i raštimane, sluh me još služi, samo me glas izdao, a kako i ne bi kada nepomično već godinama ležim u ovoj napuštenoj i prašnjavoj kolibi pokraj rijeke. Već sam izgubila nadu da će me neko pronaći, obrisati prašinu s mene i opet me vratiti u orkestar Proletnih vesnika, za kojim su uvek trčala deca iz mog sela.Već sam izgubila nadu da će me neko pronaći, obrisati prašinu s mene i opet me vratiti u orkestar Proletnih vesnika, za kojim su uvek trčala deca iz mog sela. Znam da si tu negde u blizini jer me ujutro probudi cvrkut ptica i žubor nemirne reke, te mi tako ostaje tračak nade, poput sunčevih zraka koje se probijaju kroz pukotinu kolibe, da ću izaći na svetlost dana i zasvirati prvu proletnu melodiju. Često sanjam kišu i ona me uvek podseti na mladost kada sam putovala po festivalima. Ukrašavali su me sveže ubranim mimozama, a moga violinistu nagrađivali sitnišem i brojnim pohvalama. Sećam se jedne bolesne devojčice, koja je danima bespomoćno ležala na postelji i govorila ocu da bi joj jedino milozvučna melodija violine vratila veru i nadu u ozdravljenje. Nesrećni otac je prešao stotine kilometara da pronađe najboljeg violinistu, kako bi pomogao svojoj kćeri. To je bio jedan od najdirljivijih susreta s ljudima, i to ne običnim, nego najiskrenijim bićem – malenom devojčicom koja je u svojim svetlim očima boje morskih dubina zadržavala suze radosnice. Ne mogu zaboraviti ni vesele trenutke moga života, mnogobrojne serenade odsvirane pod prozorima zaljubljenih mladih djevojaka, svatova čija veselja su upotpunjavali moji zvukovi… Čula sam od slučajnih prolaznika da je stigla neka nova vrsta muzike i da je osvojila svet. Sve manje se posećuju koncertne dvorane, sve se manje pleše, igranke više ne postoje, a ulični svirači gotovo su iščezli. U zadnji čas, kada sam već izgubila poslednju nadu, pojavio se jedan stari ribar koji je u ovoj kolibi tražio izgubljeni pribor za ribolov. Umesto njega pronašao je mene i kao pravi znalac pažljivo me izvukao ispod zatrpanih stvari, duhnuo prašinu s mog starog tela, našao u blizini bačeno gudalo, te prevukao njime po opuštenim žicama. Kada je čuo samo tupi jecaj, rekao je: “Evo još jedne moje vršnjakinje!” Potom se nasmiješio poput snalažljivog trgovca i dodao: “Možda će nečemu i poslužiti!” U trenutku sam se uplašila da ću završiti kao neki antikvitet ili kao potpala za vatru, međutim starac me pažljivo zamotao u tkaninu i odnio u svoju radionicu. “Imala sam sreću”, pomislih. Veseli ribar ne samo da je ribario već je imao i skromnu radionicu za pravljenje čamaca. Tamo mi je zategnuo i naštimao žice, popravio i lakirao gudalo. Na kraju je proverio zvuk i na moje veliko zadovoljstvo odsvirao jednu od mojih omiljenih kompozicija. U tom trenutku njegovo naborano lice je postalo lepše, prozračnije i nekako setno. Kao da su se u njemu probudile mladalačke emocije. Napokon me je zapakirao u kutiju koju je sam napravio. “Bit će presretan kad ju vidi!”, glasno je razmišljao ribar i uputio se u selo. Kada je došao pred trošnu seosku kuću, ispred vrata ga je čekao bosonogi dečak plave kose. Očito mu je to bio unuk, sluteći po snažnom zagrljaju i veselom poviku: “Deda, stigao si!” Dečak je imao samo dedu koji se borio za njih obojicu, nesebičnom ljubavlju i ribolovom koji ih je hranio. Deda je znao za njegovu veliku ljubav - muziku i snove da nauči svirati. Dečak je često maštao o predivnoj violini, sjajnoj poput dijamanta na toplim zrakama proljetnog sunca. Obično je od zelenih i glatkih travki pravio usne harmonike, a ostale instrumente od drveća iz okolnih šuma svoga zavičaja. On nikada nije imao pravi pravcati instrument, sve do tog dana, kada je njegov stari djed, u želji da razveseli svog unučića, iz kutije izvadio violinu. Bio je tako srećan kada je ugledao taj čudnovati instrument da ga je odmah uzeo u svoje nežne ručice i počeo svirati čarobnu melodiju koju dosad niko nije čuo. Seoski učitelj je saznao za njegov talent i pomogao mu poslavši ga na privatne sate violine u grad. Njegov trud je urodio plodom na prvom takmičenju koje mu je donelo vrednu nagradu i proslavilo ga među mnogim glazbenicima. Ali slava ga nije napravila oholim i nezahvalnim. U znak zahvalnosti u svom selu je izgradio novu školu koja po njemu danas nosi njegovo ime. Deda je učinio srećnim nižući uspeh za uspehom, Tako da je starac svoje poslednje godine proveo prateći svog unuka. Tako sam ja, drago Proleće, promijenivši život jednoga dečaka, nastavila putovati, veseliti ljude i njihova srca ispunjavati ljubavlju. Moja uloga bi bila zanemariva da iz mojih žica nisu izlazile najpoznatije svetske melodije koje se slušaju i danas. Imena osoba koje su me vratile u život nisu važna, jer je samo važno da svi koji vole muziku i stare vrednosti, stvaraju nove melodije koje i njemu i pažljivom slušatelju donose mir u duši, veru u ponovno rađanje i večni život.

Zauvek tvoja prijateljica,

Violina!

(Telegraf.rs)