Branislav Lečić: Kako sam pristao da glumim Arkana! (FOTO)

"Kad je DS bila na vlasti potpuno je otupela oštricu reformi i zaslužila je sopstveni pad. Pala je, ali to ne znači da ne može ponovo da se digne, ta ista DS koju je Đinđić profilisao kao reformističku sa idejom da postane glavna sila stvaranja stabilnog demokratskog i ekonomski uspešnog društva u kojem srednja klasa vodi glavnu reč.

Preporučujemo

Pošto sam za tu vrstu demokratske sredine, onda je prirodno da sam za stvaranje opozicije, jer nje trenutno nema. I zbog toga sam se opet angažovao u DS, da se ta opozicija napravi. Ne verujem nikom apriori. Ni liderima, ni partijama. Ukapirao sam princip, jednostavan je: "Nemoj nikad da veruješ onima kojima pričaju bajke kad su na vlasti, nego gledaj da svaka partija na vlasti ima dobru opoziciju, a samim tim i kontrolu. Samo tada će svaka vlast praviti manje grešaka, a možda i učiniti nešto od onoga što su obećali", kaže u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik, prvom posle svog povratka u politiku Branislav Lečić, proslavljeni glumac.

* Poručili ste da Vučića pažljivo posmatrate. Šta ste uočili?

- On je jako adaptibilan političar. Na kraju krajeva inteligentan čovek koji je ukapirao da mora da pošisa dosadašnja iskustva raznih i dok su bili na vlasti i u opoziciji. Transformacija je očigledna. Kao čovek koji se bavi glumom, a gluma za mene nije laž, nego potraga za istinom, ne mogu da kažem da nisam svedok te njegove promene. Ali ako počne da pravi alibi za svoje neuspehe, onda će prvo biti na meti onih oko sebe koji ne žele da izgubi tu vlast.

*Kao opozicionar nemate premijeru baš mnogo toga da zamerite?

- I dalje ga pažljivo posmatram. Ne samo njega, nego svakog ko je na vlasti. Moramo da ih kontrolišemo, to je naš zadatak. Neću sudbinu svoje dece i dece moje dece da prepustim bilo kome i slušam izgovore - mala je ovo zemlja, politika je prljava, prava kaljuga, vidiš da rade svašta. Skupo je biti inertan i ne biti budan. Čekaj bre čoveče radi se o mojoj sudbini, o životu moje dece i sad ću da se pravim lud. Kao baš me briga. Ne, ne. Itekako me je briga i jako sam zainteresovan i četvore oči otvaram i sa velikom pažnjom pratim šta će napraviti od Srbije. Zidaju mi kuću, a mene kao baš briga kako će da izgleda i kako će da funkcioniše. Princip baš me briga je princip neodgovornih ljudi.

* Niste pesimista po pitanju rezultata SNS?

- Kod nas svako kad dođe na vlast misli da od njega sve počinje. I najčešće se takvi okruže poslušnicima. Tu našu slabost, taj skriveni autoritarni karakter, Zoran Đinđić je znao da prepozna. Oko sebe je skupljao ljude koji su mislili svojom glavom. Kad dođeš kod njega, on se svađa, i on brani svoju ideju, ali i njegovi sagovornici. I svi tražimo tačku gde se slažemo. Takve ljude je voleo, a ne uvlakuše koji će samo da klimaju, da se zbrinu i ostanu.

* Oponenti vam najviše zameraju što ste političke stranke menjali kao košulje ili glumačke uloge?

- To nije tačno. Nisam hteo da uđem u DS iako me Zoran sve vreme zvao. Zvao me i da budem potpredsednik, ali politika me devedesetih nije toliko privlačila, nego me više interesovalo da dam svoj lični doprinos da dođe do demokratskih promena. Tek šest meseci posle Zoranove smrti ušao sam u DS jer sam shvatio da je ubijen premijer, da je oborena vlada i da je jedino demokratsko što je ostalo u tom trenutku bila ta stranka.

Posle toga poverovao sam da će Čeda biti taj koji će poneti barjak promena, ali me on razočarao. Sledeća stanica je bio moj pokušaj sa Mojom Srbijom koju sam osnovao, ali egzistencija svake političke partije zavisi od nekih dilova, pa i sa tajkunima. A ja niti sam to želeo, niti sam mogao to da svarim. Onda je usledio poziv Vladana Batića pred smrt kao prijatelja da mu sačuvam stranku, a posle šest meseci odbijanja, pristao sam na to, ali mučenik je vrlo brzo umro, tako da nismo stigli da tu stvar obavimo kako treba, nego je to prepušteno sudu Tadića i Đilasa. A pošto su oni tada bili u koaliciji sa DHSS, bili su protiv toga da se u toj stranci pojavi neko Đinđićev.

Nisam ja, dakle, menjao političke partije zato što sam išao iz jedne u drugu radi opstanka i političke karijere. Ja sam svoj posao i ime imao i pre toga, imam ga i danas, nego su te partije odlazile od mene. One su mene izdale, a ne ja njih. Ako ide u pogrešnom pravcu, i ma koliko da smo dobro drugovi, da li ti ne znači da treba da nastavim s njima? Ne. Mene zanima istinska duhovna reforma Srbije. Evolucija, emancipacija, osvetljenje i ekonomski napredak. Svaka politička grupacija koja na tome radi moj je saveznik i prijatelj.

* A zašto niste ostali sa Tadićem u DS, nego ste otišli u LDP?

- Zato što nisam verovao da Tadić može da uradi posao što se posle i dokazalo.

* Koliko vam ovaj DS liči na Đinđićev?

- Da ne verujem u Pajtića ne bih ni ulazio u DS. Znam ga dobro i posmatrao sam šta radi. Za njega nemam loših reči, a on nema ni loših dela. Realno ne postoji ništa što bi ga moglo dezavuisati kao političara. Na kraju krajeva operativan je, što je pokazao u Vojvodini. Prvi je lider DS posle Đinđića koji budi nadu. DS, da bi predstavljala stožera opozicije u suštini mora, a to i čini, da se obračuna sama sa sobom, sa svojom politikom, da animira ljude da joj ponovo veruju. A to znači da mora da vaskrsne.

* Ali kako mislite da demokrate posle ovog posrnuća mogu da se vrate na vlast?

- Za sada dobar deo posla za nas radi pozicija.

* Mislite SNS i Vučić rade za vas, odnosno DS?

- Kako da ne. Sve što se dešava na nivou građanskog ili sindikalnog organizovanja ili nekog bunta sve spada pod kategoriju da to radi DS. Znači vlast daje DS taj osećaj jedine opozicije. Drugi korak je napravio Pajtić kada se izvinio građanima zbog grešaka DS kada je bila na vlasti. Građani zaslužuju to izvinjenje, jer je DS u jednom trenutku postala potpuno buržoaska partija, a to nema veze s reformama. Ali Vučić koji se razume u politiku morao bi da se razume i u demokratiju. Upravo njemu je potrebna jaka opozicija.

* Nakon vas i Mira Banjac ušla je u DS. Hoće li vašim stopama još neko iz te kulturne branše, koja je čini se negde sakrivena i nije željna političkih kamera?

- Hoće, ali tom odlasku u zapećak je doprinela DS. Tadić je to uradio svojim inertnim ponašanjem i željom da se okruži ljudima koji su uspavali svrhu političkog angažmana. I naravno samim tim uspavali i demokratski naboj. Kad su ga nešto pitali posle silaska s vlasti, a on kaže: "E sad znam". A kako to sad znaš, a nisi znao kad si bio osam godina na vlasti? Tu je jasno da se okruživao ljudima koji mu nisu dostavljali tačne informacije ili je sam bežao od istine. Što je opšti problem u srpskoj politici, jer interesne grupe okruže svakog lidera i pevaju mu onu pesmu koju on želi da sluša. A ponekad i sami lideri zapevaju.

* Kad se vratimo na film "Tri karte za Holivud" i onog policajca kojeg glumite...

- Gavrila Milentijevića koji je paradigma kako funkcioniše autoritarni sistem. To je ta priča o našem mentalitetu. Za njega je Tito - Bog. To njegovo slepilo ljubavi ide čak do seksualne nesposobnosti - da mu ona stvar pada kad pomisli na Tita. To je to naše strasno preterivanje i želja za vođom koji rešava stvari. Pokornost znači predavanje odgovornosti za svoj život jednom čoveku kome ti veruješ, ali ne na osnovu sopstvenog znanja, nego slepog strasnog poverenja. Za to ti je potrebna strast, isključivost, da ne bi mislio. A to naše bekstvo od razmišljanja je tradicionalni običaj - ne razumem ovaj svet, ne razumem okolnosti, a kada bi hteo da razumem morao bi da čitam, da se obrazujem, da komuniciram, da analiziram. I onda je bolje da verujem samo jednom čoveku i uz kaficu i čašicu raspredam - uh, kakav je, taj kad udari šakom o sto.... Alo, Srbine, moraš da misliš. Imaćemo moderno ropstvo ako ne počnemo da mislimo svojom glavom. A ako mislimo svojom glavom imaćemo bar veće šanse da u tom ropstvu nađemo bolje mesto.

* A kako nam kao naciji nikada nije prestala ta želja za čvrstim, autoritarnim vođama?

- Oni koji hoće da manipulišu s nama to dobro znaju. Kad naleti za njih "pravi", taj voza ovaj narod kako hoćeš. Na određeni način taj karakter naroda znao je i Boris Tadić. On se predstavljao kao lep čovek, koji zna da se nosi, koji je ljubazan... I voleli su ga i neki su se za to vezali. U oštroj analizi Boris je sigurno uradio nešto dobro i za DS i za Srbiju. Omasovio je DS, približio ga narodu, pacifikovao Srbiju od tenzija i negativnog imidža, ali kada je trebalo da zaseče nožem i preuzme odgovornost za prave reforme - to nije uradio. Zato Vučić to hoće da uradi. On zida Srbiju na promašenoj investiciji DS, a narod sem lepote hoće i efikasnost. I zato traži autoritet. Narod hoće da neko tim kriminalcima stane na put. Narod hoće da mu neko pruži ruku kad se davi. Videćemo samo ko će se udaviti. Mi ili on. Ja bih voleo da svi plivamo.

* Kad smo kod opasnih likova, da li je tačno da ste uspeli da izbegnete da glumite Arkana na filmu?

- Rekao je da hoće da snimi film o sebi i da hoće da ga ja igram. Odgovorio sam mu: "Ti imaš takav život i takav si čovek da to ne može da igra niko osim tebe". Priznao je da ne zna ništa o glumi. Imao je poverenja u mene kao glumca. Onda sam mu rekao: "Okej, pristajem na to, ali samo pod jednim uslovom - nikada do sada nisam prihvatio loš scenario, ali kad ti kažem 'da', igraću te". Ali scenario nikada nije stigao.

* Videli ste i Legiju u tampon zoni.

- To je bila vruća situacija. Iako ne Zoranovom voljom, u tampon zoni su se kao padobranci našli i Legija i Rade Marković, a kasnije i načelnik generalštaba Nebojša Pavković. Išli smo zajedno u zonu da bismo ohrabrili vojnike. Na benzinskoj pumpi Đinđić me pita: "Da li hoćeš da budeš ministar?" To je bilo pred samo pravljenje vlade. Kažem mu: "Kakav ministar?", a Đinđić: "Sad je vreme da radimo". Rekao sam Đinđiću da neću. Pet minuta je bila tišina. I onda Zoran kaže: "Gledam te godinama i svaki put si imao drugačiji politički govor, jer si govorio iz srca, dok su se drugi ponavljali. Sad te zovem da to što smo govorili i radimo, ali ti si izgleda samo za priču, nisi za rad". Ja sam zanemeo. Znali smo se još od Terazijske česme. Bio je lukav i znao je da me ubedi.

* Ko je bio Đinđić?

- Da se Đinđić nije pojavio, ja bih bežao od politike na stotinu kilometara. On i dan-danas nije pročitan. Đinđić je renesansni čovek srpske politike. Mogu da mu zamere hiljadu stvari, ali njegova pojava je bila toliki dar s neba. On je na trenutak otvorio nebo i mi smo ugledali svetlost. Na trenutak smo izašli iz kazana u kojem nas stalno krčkaju i kuvaju i domaći, a i strani kuvari, i serviraju na svetsku trpezu. Zoran je uspeo da skine poklopac s tog kazana. I ja sam to zaista osetio. On je želeo samostalnu Srbiju koja itekako uspeva da nađe balans i zaštiti svoje interese.

* Vozite motor, imate crni pojas u karateu... da li je to adrenalin ili kriza srednjih godina?

- Ja svoj višak energije moram da praznim i oduvek sam se bavio sportom.

* Da nema sporta da li biste bili agresivni?

- Ne bih bio agresivan. Možda bih se povukao u sebe.

* A gde bi iscurela ta energija? Koga biste udarili?

- Nikog. Nisam agresivan. Uvek ću pre da se nasmejem i okrenem na zezanje nego da se tučem. Bila je dobra scena u mom životu u klubu "Magacin". Došao sam na neki rođendan, umoran posle predstave. Sedam za dugački sto i ne shvatam da je sto rezervisan. Preko puta mene je bio poznati beogradski opaki tip. Krenula su gruba dobacivanja: "Šta si tu seo?" Meni je to bilo smešno. Ali, prilaze mi dvojica, uhvate me, a ja im kažem na uvo: "Pustite me da vam ne rascepam njonju i da vas ovde ne izblamiram pred svima". Mada bi me oni sigurno sredili, morao sam to da im kažem. Posle su mi prišle kolege glumci i rekli: "Ti stvarno imaš mu.a".

Kompletan tekst pročitajte u najnovijem broju Nedeljnika.

(Telegraf.rs)