Evo šta je Ante Gotovina rekao na godišnjici "Oluje"!

Htvatski general Ante Gotovina govorio je sa hrvatskim novinarima na godišnjicu "Oluje". Ponovio je da po povratku iz Haga nije želeo da uzme odštetu koja mu po propisima RH pripada ako je zatraži jer nije želeo da opterećuje državu. Pokrenuo je vlastiti posao uz pomoć prijatelja koji su ga čekali da zajednički krenu u biznis s farmom tuna.

Preporučujemo

Tekst je objavio hrvatski "Jutarnji list", a mi vam prenosimo njegov deo.

Malo je poznato da ste odmah nakon "Domovinskog rata" ("Oluja") počeli da planirate posao uzgoja tune i da ste to planirali sve vreme dok se niste slobodni vratili u Hrvatsku. Pre godinu i po taj vam se plan ostvario. Jeste li sada srećni kao ribar ili je to teže nego što ste zamišljali?

– Život nas oblikuje, uz genetski kod nosimo i iskustva koja nas oblikuju. Koji god posao radili, unosimo i primenjujemo svoje načine postupanja i obrasce ponašanja. Ja sam tako naučio da budem vojnik. Upravljanje kompanijom i nije toliko različito od upravljanja vojnom jedinicom. Strategija i taktika bitne su sastavnice i vojničkog i svakog drugog ozbiljnog posla. Planovi moraju biti ostvarivi i do u detalje promišljeni u svim segmentima koji u određenom poslu učestvuju i pridonose njegovu ostvarenju.

Danas je hrvatskom preduzetniku problem da uveri banke da ga prate u biznisu. Da li je vaše ime otvaralo vrata?

– Banke imaju jednaka pravila za sve klijente, nema ustupaka. Naprotiv, ponekad moje ime, zbog interesa javnosti, znači dvostruku proveru i dalju proceduru u instituciji s kojom sarađujemo kako bi se zaštitila od priča o pogodovanju. Za našu kompaniju to znači čekati duže. Osim toga, naše banke kreditiraju samo polovinu potreba kompanije. Drugu polovinu potrebnih sredstava finansira naš partner u Japanu zahvaljujući poverenju koje je u ovom poslu dugogodišnjim radom stekao moj partner.

Je li ulazak Hrvatske u EU pospešio vaš biznis ili ga je otežao?

– Evropska unija pre svega je velika ekonomska porodica. Ono što Evropa svojim sredstvima finansira kroz fondove, nakon izvoza se vraća u zemlju koja je robu izvezla. Najviše koristi imaju zemlje s jakom industrijom i jasnim, logičnim propisima. Mi se tek usklađujemo. Kao što naš zemljoradnik najbolje zna o zemlji, tako naš ribar zna o moru. I ta bi znanja morali da poštujemo kod izrade propisa, njihovo iskustvo je dragoceno. Naše more je malo, a bogato ribom. Ali ako propisima ne zaštitimo riblje vrste za vreme mresta – kad je riba butargana, kako naši ribari kažu – to neće još dugo tako biti. Riba koja se lovi sve je manja. To je loše. Mi smo dužni da bogatstvo svog ribljeg fonda očuvamo, ne samo zbog ribarske industrije. Šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze?

(Telegraf.rs)